Cene mlečnih proizvoda iz EU značajno su niže od srpskih, ne samo zbog veće produktivnosti, već i zbog subvencija koje uživaju tamošnji proizvođači. Njuhov uvoz guši našu proizvodnju, a država ne uvodi zaštitne mere, plašeći se reakcije Brisela
Skoro mesec dana, od 11. februara do petog marta, trajali su, po svemu sudeći, do sada najmasovniji protesti poljoprivrednika u Srbiji (ovde, ovde), tokom kojih je bilo blokirano oko osamdeset magistralnih, regionalnih i lokalnih puteva. Naime, tokom druge polovine februara nezadovoljni poljoprivrednici su uspeli da skoro u potpunosti blokiraju sve saobraćajnice koje povezuju privredno i saobraćajno srce zapadne Srbije – trougao Kragujevac, Čačak i Kraljevo, a umnogome su uspeli da svojim blokadama otežaju i funkcionisanje saobraćaja u užičkom kraju, Mačvi, Sremu i Banatu.
Ove proteste započeli su proizvođači mleka i mlečnih proizvoda iz nekoliko udruženja sa područja Zapadne Srbije, a kasnije su im se pridružila i udruženja koja okupljaju članove koji se bave drugim oblicima poljoprivredne proizvodnje. Poljoprivrednici su se odlučili na radikalan vid iskazivanja nezadovoljstva – u formi blokada vitalnih saobraćajnica, usled višemesečnog nepodnošljivog stanja na tržištu mleka i mlečnih proizvoda, koje je, po njihovoj oceni, takvo da dovodi u pitanje opstanak domaćeg mlekarstva.
Nezadovoljni srpski poljoprivrednici su na sastanku u Ministarstvu poljoprivrede, 17. februara, predstavili četiri svoja zahteva, u svojstvu urgentnih mera za popravljanje situacije na tržištu mleka i mlečnih proizvoda. Reč je o sledećim zahtevima (ovde):
1) Obustavljanje uvoza svih poljoprivrednih proizvoda i omogućavanje otkupa viškova u robne rezerve radi stabilizacije tržišta;
2) Nova regulacija tržišta: nakon stabilizacije cena, uvođenje uvoznih kvota i obavezne inspekcijske kontrole i laboratorijske analize na graničnim prelazima;
3) Rešavanje problema otkupa mleka – nastaviti otkup mleka za proizvođače kojima je obustavljen otkup, uz obavezu da otkupljivači preuzmu sve količine;
4) Utvrđivanje odgovornosti za urušavanje poljoprivrede – zahtev za odgovornost prema svima koji su svojim delovanjem uništavali poljoprivrednu proizvodnju i ugrozili egzistenciju poljoprivrednika.
Zaštita proizvođača
Tokom više sastanaka predstavnika nezadovoljnih srpskih poljoprivrednika i resornog ministra Glamočića, predstavnici udruženja poljoprivrednika su jasno markirali uzroke osnovnih problema sa kojima se suočavaju ne samo mlekari, već i pojedini prerađivači mleka i, naravno, potrošači. Naime, do niske otkupne cene mleka, pa i prestanka otkupa od strane pojedinih mlekara došlo je usled ogromnog uvoza jeftinog mleka u prahu, a naročito jeftinih polutvrdih sireva iz EU, koji koštaju između 3,2 i 3,5 evra po kilogramu (ovde, ovde).
S tim u vezi, Predrag Veljković iz Udruženja proizvođača mleka Šumadije i Pomoravlja objasnio je tokom protesta poljoprivrednika da je u ovim regionima, „gde je i najveća koncentracija krava i najveći broj mlekara“, situacija takva da su mlekare prvenstveno orijentisane na proizvodnju sira, kajmaka i kačakavalja, ali male mlekare, pa i pojedine velike, „zbog tog uvoznog kačkavalja i lažnih sireva koji ulaze iz Evrope ne mogu da prodaju svoje“. Zbog toga domaći proizvođači „nisu konkurentni, a država neće da reaguje – da uvede prelevmane i kontrole na granici, niti bilo šta drugo“.
Stoga su tokom protesta nezadovoljni srpski poljoprivrednici najviše insistirali na dva zahteva/mere za rešenja stanja na domaćem tržištu mleka i mlečnih proizvoda. U cilju zaštite domaće proizvodnje mleka i mlečnih proizvoda poljoprivrednici su od resornog ministarstva, po rečima Miloša Trajkovića iz Udruženja odgajivača goveda centralne Srbije, pre svega tražili uvođenje prelevmana, tj. uvoznih taksi „za dve tarifne linije“ koje „možda i najviše ugrožavaju naše tržište“.
Reč je o uvoznim polutvrdim sirevima i uvoznom mleku u prahu (ovde). Poljoprivrednici su zahtev za uvuđenjem prelevmana na polutvrde sireve iz Evropske unije, obrazložili ogromnim povećanje njihovog uvoza. To je po rečima Trajkovića „zagušilo prodaju domaćih sireva“, a posledično izazvalo probleme sa otkupom mleka (ovde).
Pored zahteva za uvođenjem prelevamana, nezadovoljni srpski poljoprivrednici su insistirali i na suzbijanju šverca inostranih sireva i drugih mlečnih proizvoda. Po rečima Miloša Trajkovića iz Udruženja odgajivača goveda centralne Srbije, procenjuje se da u zemlju „sivim“ putem dnevno uđe čak 20 tona sira, što ne samo da ugrožava domaću proizvodnju mlečnih proizvoda, već i prava potrošača (ovde).
Da su navedeni zahtevi nezadovoljnih poljoprivrednika opravdani, potvrdio je i naš poznati stručnjak za agroekonomiju Žarko Galetin (ovde). Po njemu je uvođenje prelevmana opravdano, ali bi zbog kratkoročne prirode ove mere trebalo razmisliti i o sistemskim, dugoročnijim merama za rešenje brojnih probleme u srpskoj poljoprivredi. Kada je u pitanju proizvodnja mleka i mlečnih prerađevina, po rečima Galetina, „glavni uzrok“ većine problema je u tome „što tržište mleka i sireva kontroliše snažan uvoznički lobi“, pošto je „van svake ekonomske logike da mi sa nekih 160.000 muznih krava ne zadovoljavamo potrebe domaćeg tržišta, a da otkupljivači mleka kažu da su pretrpani zalihama” (ovde).
Do niske otkupne cene mleka, pa i prestanka otkupa od strane pojedinih mlekara došlo je usled ogromnog uvoza jeftinog mleka u prahu i sira iz EU
Što se tiče prelevmana, Galetin je objasnio da je reč o parafiskalnom nametu kojim država opterećuje cenu nekog uvoznog proizvoda i obično je vremenski ograničen, dok se tržište ne stabilizuje. Prelevman, objašnjava Galetin, nije klasičan porez, „ali je namet koji bi na neki način praktično oporezovao uvozno mleko i tako destimulisao i uvoznike da uvoze skupo mleko koje neće biti konkurentno na tržištu“.
„Kada uvedete prelevmane vi ste praktično na neki način zaštitili domaćeg proizvođača, jer mleko iz uvoza sa takvim opterećenjem postaje cenovno nekonkurentno”, zaključuje Galetin. On istovremeno predlaže da bi paralelno sa uvođenjem prelevmana, kao kratkoročne mere, trebalo uvesti i uvozne kvote, jer „ako već nemamo dovoljno mleka od naših mlekara, hajde da vidimo koja je to količina za određeni period koja nam nedostaje, pa ćemo uvesti takozvane kvote da bismo zadovoljili domaće potrebe, a ne da se stalno pozivamo na to da nam Evropska unija nešto ne dozvoljava“.
Jedinstven front protivnika
Međutim, tokom trajanja protesta poljoprivrednika moglo se jasno videti da su glasovi nalik Galetinovom retkost, čak i među stručnjacima za poljoprivredu. Naime, nezadovoljni srpski poljoprivrednici suočili su se sa na prvi pogled šarolikim, ali u ključnom elementu vrlo homogenim protivničkim frontom.
Pokazalo se da je ministru Glamočiću (ovde), Marijanu Rističeviću, koji prdesedava skupštinskim Odborom za poljoprivredu (ovde), stručnjacima iz Privredne komore Srbije (ovde), kao i pojedinim ekonomskim i agroekonomskim stručnjacima (ovde, ovde), zajedničko da su zastupnici interesa Evropske unije, a shodno tome i zastupnici interesa uvozničkog trgovačkog lobija.
Kada se okončala „seljačka buna“, koja je izbila u Mrčajevcima 11. februara, jedan od medija nenaklonjen vlastima, ali naklonjen stavu da evrointegracije Srbije „nemaju alternativu“, lakonski je zaključio: „Od početka blokade bilo je jasno da resorno ministarstvo i Vlada ne mogu jednostrano da zabrane uvoz mleka iz Evropske unije bez ozbiljnog pravnog osnova, jer bi to predstavljalo kršenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između Srbije i EU. Taj sporazum predviđa postepeno usklađivanje trgovinskog režima, ukidanje ili smanjenje carina za proizvode iz Unije, zabranu diskriminatornih mera, obavezu poštovanja pravila slobodne trgovine i liberalizaciju uvoza za veliki broj poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, uključujući i mlečne“ (ovde).
To što su smatrali da zahtevi seljaka ne mogu biti ispunjeni, jer prioritet imaju evrointegracije, a ne interesi srpske poljoprivrede, nimalo nije smetalo brojnim Vučićevim prozapadnim protivnicima da priželjkuju radikalizaciju ove „seljačke bune“, pošto su u njoj videli samo puko sredstvo za smenu vlasti, ali ne i smenu sadašnjeg političkog kursa.
Ocenjujući prekomerni uvoz mleka i mlečnih proizvoda u 2025. godini, poljoprivredni stručnjak Milan Pajević je primetio, da je on „posledica balansiranja Srbije između obaveza preuzetih iz SSP-a i potrebe da zaštiti sopstvenu proizvodnju“, ali da je takvo „balansiranje do sada po pravilu bilo na štetu domaćih proizvođača“, a u bliskoj budućnosti, zbog rapidnog pada broja goveda (danas Srbija ima najmanje govede u poslednjih 100 godina, ovde) i na štetu „prehrambene bezbednosti zemlje“ (ovde).
Upravo se tako i završila ova najnovija „seljačka buna“ – „balansom“ na štetu srpskih seljaka (ovde). Suočeni sa itekako jedinstvenim frontom zastupnika interesa EU, srpski seljaci su posle skoro mesec dana odlično organizovanih protesta, po cenu odsustva sa svojih njiva, morali javno da priznaju svoju političku nemoć i da odblokiraju puteve.
Na nemoć su ukazivale reči Milorada Majstorovića predsednika Udruženja proizvođača mleka Šumadije i Pomoravlja, kada se nakon poslednjeg sastanka sa ministrom Glamočićem, četvrtog marta, obratio poljoprivrednicima koji su držali poslednju barikadu na Ibarskoj magistrali u selu Miločaj kod Kraljeva (ovde). Majstorović je tada preneo okupljenima da sa resornim ministarstvom oko „prelevmana nije postignut nikakav dogovor“, pa čak ni oko toga da mlekare podignu otkupnu cenu mleka.
Istovremeno je ocenio da je ovo bio „, jedan od najvećih protesta u Srbiji“, ali da je ishod takav da je posle „dugo dana“ i „razočarenje veliko“. „Gde ćemo, šta ćemo i kud’ ćemo“, upitao je tada predsednik Udruženja proizvođača mleka Šumadije i Pomoravlja i sebe i okupljene. Teško se možemo oteti utisku da iza ovih reči stoji zapravo kolektivno iskustvo nemoći seljačke Srbije da se suprotstavi politici uništenja srpske poljoprivrede, koju aktuelni resorni ministar samo simboliše, pošto su strukture nosilaca te politike znatno razgranatije, prikrivenije i samim tim zloćudnije.
Neuspeh protesta
Najnovija „seljačka buna“ nije uspela, jer su zahtevi koje je ona ispostavila vlastima u potpunoj opreci sa onim što piše u Srbijinom „nadustavu“ – Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Naime, prema članu 37. SSP Srbija se mora uzdržati od uvođenja mera koje bi dovele do fiskalne diskriminacije proizvoda iz EU, a u takve mere spadaju i prelevmani (ovde).
Takođe, prema članu 27. SSP Srbija se obavezala da ukine sva količinska ograničenja, tj. uvozne kvote na poljoprivredne proizvode. Da SSP ima karakter svojevrsnog „nadustava“ Republike Srbije vide se i u ovoj oblasti, jer prema članu 73. ocena da li je jedno ponašanje strane potpisnice (npr. dodeljivanje pojedinih subvencija poljoprivrednim proizvođačima) suprotno pravu konkurencije vršiće se „na osnovu kriterijuma koji proističu iz primene pravila konkurencije koja se primenjuju u Zajednici (EU, prim. aut)“.
Najnovija „seljačka buna“ nije uspela, jer su zahtevi koje je ona ispostavila vlastima u potpunoj opreci sa onim što piše u SSP-u
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju predviđa, doduše, u članu 41. zaštitnu klauzulu, koja podrazumeva mogućnost uvođenja bilateralnih zaštitnih mera, u vidu, primera radi, prelevmana, u situacijama kada se proizvodi jedne strane uvoze u tolikoj količini na teritoriju druge strane potpisnice SSP da mogu prouzrokovati „ozbiljne poremećaje u bilo kom sektoru privrede“ ili mogu dovesti do „ozbiljnog pogoršanja ekonomske situacije u nekoj oblast strane uvoznice“.
Međutim, konačnu odluku u ovakvoj situaciji donosi Savet za stabilizaciju i pridruživanje kojim presedava funkcioner EU. Pošto je Savet dužan da odluku o predlogu za uvođenje zaštitne mere koju je predložila strana potpisnica SSP donese u roku od 30 dana, SSP-om je predviđen izuzetak (a u pravu se izuzetak uvek restriktivno tumači) da strana potpisnica može uvesti i jednostranu kratkoročnu zaštitnu meru koja je u skladu sa Sporazumom svetske trgovinske organizacije.
Da Srbija nije ravnopravna ugovorna strana, te da SSP itekako ima odlike kolonijalnog sporazuma, znatno drastičnije od onih koje su karakterisale po zlu čuveni Trgovinski ugovor Austro-Ugarske sa Srbijom od 1881. godine, vidi se po tome, što Evropska unija prema članu 32. SSP-a ima pravo da jednostrano, bez konsultacija u okviru pomenutog Savet za stabilizaciju i pridruživanje, ukine preferencijalni tretman Srbiji, ukoliko izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije poraste za preko 30 odsto u toku kalendarske godine u odnosu na prosek iz prethodne tri godine. Za razliku od EU, Srbija nema po SSP takvu mogućnost.
Jasno da je Srbija, po rečima Slobodana Brkića iz mačvanskog udruženja „Naše mleko“, suočena sa damping cenama polutvrdih sireva iz EU, koji se prodaju po ceni dva do 4,5 evra po kilogramu, dok je naša proizvođačka cena od šest evra pa naviše (ovde), kao i sa naglim skokom uvoza jeftinijih polutvrdih sireva iz EU. Tako je u novembru 2025. uvezeno 464.761 kg samo sira tipa „Gauda“ po prosečnoj ceni od 3,83 evra/kg, dok je u decembru 2025. uvoz iznosio 597.838 kg uz prosečnu cenu od 3,85 evra/kg. Nasuprot tome, u decembru 2024. isti sir je uvezen u količini od 327.358 kg, po prosečnoj ceni od 5,03 evra/kg (ovde).
Ovome bi trebalo dodati uvoz mleka iz Evropske unije koji beleži rast, iako je ukupni uvoz mleka u 2025. pao u odnosu na 2024. godinu. Tako je uvoz iz Slovenije u 2025. godini porastao sa 4.120 tone na 4.678 tona, čemu treba dodati još 141 tonu mleka ispod jedan odsto masti. Nasuprot skoku uvoza iz zemalja EU (pored Slovenije, tu su još Italija, Grčka, Austrija, Češka, Nemačka i Hrvatska), uvoz iz BiH je opao dvostruko u odnosu na prethodnu godinu (ovde).
Međutim, količinski prikaz uvoza mleka i mlečnih proizvoda ne pokazuje realnu sliku spoljnotrgovinskih odnosa Srbije i pojedinih zemalja u oblasti proizvodnje mleka i mlečnih proizvoda. Tako je u jednoj analizi Nove ekonomije (ovde) još 2023. godine ukazano, da je uvoz mleka i mlečnih proizvoda iz Poljske za prvo tromesečje te godine bio za samo 279 tona veći od uvoza iz BiH (2.992 prema 2.713 tone), ali da je vrednost uvoza iz Poljske u odnosu na BiH bila finansijski dvostruko veća (4,428 mil. evra prema 2,23 mil.).
Koren problema
Na argumente nezadovoljnih poljoprivrednika koji su dokazivali da je Evropska unija damping cenama i drugim sredstvima nelojalne konkurencije ozbiljno poremetila i ugrozila naše tržište mleka i mlečnih proizvoda, predstavnici vlasti (ovde), ali i brojni stručnjaci, horski su odgovarali da bi uvođenje bilo kakvih jednostranih zaštitnih mera, u vidu prelevmana, uvoznih kvota ili zabrane uvoza, ugrozilo izvoz srpskih prehrambenih proizvoda na tržište Evropske unije.
Međutim, podaci Privredne komore Srbije jasno pokazuju da je Srbija u 2025. godini najviše izvozila mleka i mlečnih proizvoda u zemlje koje nisu članice EU, dok je najviše uvozila iz EU (ovde). Iz Srbije je prošle godine najviše mleka i mlečnih proizvoda plasirano na tržište Crne Gore, u vrednosti od 15 miliona evra. Slede Severna Makedonija sa 14 miliona evra, Bosna i Hercegovina sa 7,2 miliona, kao i Ruska Federacija, gde je izvoz iznosio 5,5 miliona evra.
Iako je danas tržišna situacija u Srbiji, kada su u pitanju mleko i mlečni proizvodi gora nego 2023, vlast danas ne sme da učini ono što je tada uradila
Najviše mleka i mlečnih proizvoda Srbija je prošle godine uvezla iz Poljske, u vrednosti od 34 miliona evra. Na drugom mestu je Nemačka sa 29 miliona evra, zatim Italija sa 12,6 miliona, Belorusija sa 10 miliona, dok je uvoz iz Hrvatske iznosio devet miliona evra. Ogroman uvoz mleka i mlečnih proizvoda iz EU glavni je krivac spoljnotrgovinskom deficitu Srbije u ovoj oblasti, pošto je prema podacima Privredne komore Srbije uvoz mleka i proizvoda od mleka tokom 2025. godine realizovan u količini od 47.000 tona, u ukupnoj vrednosti od 143,8 miliona evra, dok je istovremeno izvezeno 56.835 tona u vrednosti od 100,5 miliona evra.
Razlozi za povećan izvoz mleka i mlečnih proizvoda iz zemalja EU u Srbiju leže u tome što je „tokom 2024. i 2025. godine, Evropska unija usled prekida izvoza u Rusku Federaciju i straha od mogućih carinskih barijera Sjedinjenih Američkih država, imala znatno veće zalihe od uobičajenih, što je rezultiralo povećanim plasmanom na tržišta zemalja Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju“ (ovde, ovde).
Cene mlečnih proizvoda iz EU značajno su niže od srpskih, ne samo zbog veće produktivnosti i ogromne proizvodnje, već i zbog velikih subvencija koje uživaju tamošnji proizvođači (ovde). I dok EU koristi odredbe kolonijalnog SSP-a da gubitak izvoza u Rusiju, SAD ili Kinu, delimično kompenzuje i na tržištima balkanskih zemlja koje nisu članice Unije, Srbija posle 2014. godine, zbog nezameranja Briselu, nije ni pokušala da popuni vakuum na ruskom tržištu mleka i mlečnih proizvoda, koji je nastao nakon što je EU primorala svoje kompanije da napuste Rusku Federaciju.
Zanimljivo je da je Vlada Srbije 2023. godine kratkotrajno i jednostrano uvela prelevmane na sedam uvoznih polutvrdih sireva i da se u vezi tada nije konsultovala sa EU (ovde). Nakon toga su stigle kritike iz Brisela. Imajući to u vidu agroekonomista Žarko Galetin primećuje sledeće: „Uvođenje prelevmana nije jednostavno, jer bismo se odmah suočili sa reakcijama Evropske unije. Međutim, s obzirom na sve opomene i pritiske koje smo već trpeli iz EU zbog raznih stvari, postavlja se pitanje zašto bismo se u ovom slučaju ustručavali da zaštitimo domaće tržište i hoćemo li dobiti ukor od EU zbog uvođenja prelevmana i kvota na uvoz mleka“ (ovde).
Iako je trenutno tržišna situacija u Srbiji, kada su u pitanju mleko i mlečni proizvodi gora nego 2023. godine, vlast danas ne sme da učini ono što je tada uradila, jer joj je politička pozicija posle višemesečnih studentsko-građanskih protesta neuporedivo slabija nego pre tri godine.
U takvoj situaciji jedini beneficijar je briselska globalistička pseudoelita. Zato što u svom kolonijalnom pohodu na Srbiju pred sobom ima uplašene, ucenjene i bezgranično vlastoljubive predstavnike aktuelnog režima, vrlo sličnu opoziciju, kao i organizaciono i programski amorfni studentsko-građanski pokret, čiji najpoznatiji glasnogovornici buduću „izbornu“ utakmicu svode na pretpolitički „izbor“ između ličnosti, a ne političkih programa.
U takvoj situaciji ključna tema srpske politike, pitanje raskidanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, na zadovoljstvo Brisela nikada neće doći na dnevni red naše politike. Zato ćemo posle svakih takvih „izbora“ iznova u nemoći ponavljati reči onog poljoprivrednika iz okoline Kraljeva, izrečene poslednjeg dana najnovije „seljačke bune“: „Gde ćemo, šta ćemo i kud’ ćemo“. Odgovora neće, naravno, biti, zato što ni pravo pitanje nikada nije postavljeno.
autor:Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.
