Matija Masarek, katolički nadbiskup 1760. godine za Arbanase piše: „da im je ponašanje razbojničko: otimaju gajnjce, škljopce, kokoške, med, maslo, seno za konje“. Tako su njega i njegovu pratnju 15 razbojnika-kačaka napali za koje kaže da su to sekecije, drumski razbojnici. Sa vizitacije Metohije i Kosova 1764. godine Masarek nosi još mračnije utiske pa kaže: „Arbanaški došljaci u Srbiji ne slušaju ni katolike ni njihovih sela i zauzimaju njihova imanja“. Nadbiskup Masarek je prestrašen zbog ovih silnih krađa, otimanja i ubistava. Njemu se srce steže kada ugleda po šumarcima i gajevima silne grobove drugih koje su oni pobili. Zapamćeno je da Masarek ima i spisak. Pećki patrijarh u Memoraru za grofa Orlova, od 29. marta, veli da je „albanska poroda žestoka, bestidna, nesnosna, krvoprolivateljna“.U ratu između Turske i Rusije došlo je do istinskog bezvlašća, arbanaških nasilja je nastajalo sve više. Gde bi se god po Kosovu i Metohiji doselili i kada bi bili u većini u nahođima, onda su polazili u pljačke, ubojstva i silovanja.Posle poslednjeg austro-turskog rata 1788–1791. godine Arbanasi su ostali na drumovima naoružani i kao razbojnici pljačkali po selima.
„Velika arbanaška nasilja u različitim oblicima su dozlogrdila srpskom življu. Mesto po šumama zulumćari su u selu. Francuske armiske čete su otimale stoku, razvlačile baštine“.¹)
Anarhija koju je stvorila vladavina nezasitih paša pogodovala je kačačkim družinama. Iz zaseda napadali su putnike i trgovce karavane pljačkali i ucenjivali hrišćansku raju, otimali i beščastili srpske devojke i žene.
Francuz, Ami Pujvil, je 1807. godine prolazeći kroz Prištinu zabeležio sledeće: „Po mojoj proceni Priština ima oko 1.500 domova, u kojoj su tesne kaldrmisane ulice, beda stanovnika i vlada krvožednost. Mali paše za koje mi se nije činilo prikladno da pohode tog Arnauta, zakletog krvnika hrišćanskog“.²)
Žorž Long kaže: „Zbog širine nasilja Arbanasa nad Srbima Stara Srbija je uz Jermeniju najnesrećnija zemlja na svetu. Oni iz Debra ubijaju u kvartu, oni iz Đakovice ubijaju Srbe iz ljudskog fanatizma, oni iz Peći ih zadovoljstva a oni iz Tetova, da oprobaju svoje karabine, oni iz Prizrena ubijaju iz zlovolje“.
Ami Bue, francuski geograf, zabeležio je mnoge primere „pljačke, zlostavljanja srpskih seljaka i kmetova, opšta otimanja devojaka i žena“.
Sudetski Nemac dr. Jozef Miler, za Arbanase kaže: „da su svirepi, podmukli, uporni, nenaklonjeni nikakvim novinama, i neće ih nikada bez odlučnih krvavih reformi njihovog političkog i religioznog života moći zahvatiti evropski humanizam“.
A. F. Giljferding, ruski diplomata i istoričar, 1858. godine obilazeći Metohiju beleži mnogobrojne primere ugnjetavanja srpskog stanovništva i kako ono svakodnevno trpi razne uvrede i nasilje od razuzdanih i plahovitih Arbanasa.³)
„Arbanasi, gde su god pristigli činili su zla. Došljaci iz Arnautluka čine zulume, kradu stoku, nasrću na obraz žena“.¹)
Mur Mekenzi i A. P. Irbija, Engleskinje, obilazeći Staru Srbiju 1863. godine u svom putopisu „O slovenskim zemljama evropske Turske“ beleže da: „Arnauti teraju svoju stoku tako daleko da se bacaju kamenjem na travu kakvog čoveka. Kršćanin – Srbina, a na vratu nabavuju prašnjinu i đubre. Kod Arnauta vlada bezobzirnost i nasilje prema hrišćanima“.²)
Gaston Graje, Francuz, istraživao je Kosovo i Metohiju kao središte Stare Srbije pod turskom vlašću i uočio ključne probleme, posebne političke, demografske, kulturne i verske tendencije u ovoj zemlji. On iznosi sveobuhvatnu analizu i zulume arbanaških feudalaca nad pravoslavnim Srbima, koji su presudno uticali na demografske prilike i etničko stanje na Kosovu i Metohiji. Tu je etničko čišćenje srpskog pravoslavnog stanovništva.
stanovništva uz blagonaklon stav turskih vlasti, organizovanog terora, svakodnevna ubistva, silovanja, pljačke, paljenje i uništavanje srpskih manastira i crkava. On dalje kaže: „Opasnost je za Srbe utoliko veća što na Kosovu i Arbanasi počinje da zaboravlja da je koliko do juče bio samo pastir i razbojnik. Tako, pribegavajući otimačini i razbojništvima, čije žrtve nisu nikada njihovi sunarodnici, oni takođe ucenjuju da nasele tamo gde žele i da se obogate srpskim dobrima i imetkom“.
Meri Darham, Engleskinja, kaže: „Arbanas je najvećim delom, ostao tu odakle je stigao kada ga je Turčin našao, i sam što je prihvatio verovao i pušio ostrošcu, on nije iskoračio ni za pedalj. On je ostatak minule prošlosti koja je u Zapadnoj Evropi odavno zaboravljena.
Arbanasi su potpune neznalice o spoljnom svetu. Oni su još uvek u najranijem stadijumu istorije života naroda i još nisu odmakli izvan plemenskog oblika života. Arbanaška plemena su krajnje divlja. Da bi Meri Darham zaključila o svom obilasku ovih prostora ona dodaje: „Da su sujeverne postoje i nestaje a da su Arbanasi ostali divljci“.
Ona je, Meri Edit Darham, boraveći u Metohiji 1903. godine zapisala: „Još daleko 1690. godine, nepodnošljivi sukobi Srba Stare Srbije doveli je do seobe u Ugarsku, uništavajući manje nego 37.000 porodičnih zadruga koje su sa članstvom bile mnogobrojne. Arbanasi su se potom proširili po ispražnjenim posedima i bilo im je dozvoljeno od strane Turaka, da ih otmu zauvek nekažnjeno“.)
Viktor Igo, francuski pisac svetskog glasa, krajem 19. veka objavio je „Proglas za Srbiju“ u kom oštro kritikuje Evropu i njenu javnost što ništa ne preduzima a jedan narod se tu, baš u Evropi, satire turskim i arbanaškim zulumima.
Konstantin Jireček, ugledni evropski istoričar, tvrdi da je u periodu 1878–1912. godine iseljeno iz Stare Srbije u centralne oblasti današnje Srbije oko 150.000 pravoslavnih Srba.
Engleski diplomata ser Džordž Batam piše Markizu Lendsdaunu 1901. godine: „Da je 40 srpskih porodica bilo primorano da od albanskog terora pobegne u Kraljevinu Srbiju“.
I engleski diplomata Lap piše Markizu 1901. izveštaj u kome: „Navodi da se nastavlja progon srpskog stanovništva i da je 600 Arbanasa uz pomoć 50 turskih vojnika sveli na četvrtinu sela od 60 domaćinstava“.
Takođe i u izveštaju od decembra 1901. godine Jang navodi da je od proleća do decembra 250 srpskih porodica albanskim terorom proterano u Kraljevinu Srbiju.
Viktor Berar (1864–1931), francuski istoričar i pisac, dao je kao neposredan analitički potpuni verodostojnu sliku stanja u Staroj Srbiji, s kraja 19. i početkom 20. veka. On apostrofira činjenicu da je problem i pogrom srpskog življa na Kosovu pre svega posledica nasilničke politike, koja je kao osnovnu ideološku koncepciju sprovodila sultan i halifa Abdul Hamid. Ističući islamske osnove proterivanja srpskog življa sa teritorije koje je vekovima nastanjivalo je izuzetno značajan segment srpsko-arbanaških odnosa. Pita se otkud Arbanasima prava da proteruju Srbe sa teritorije države koja po svim važećim šemama nije bila arbanaška već srpska a koju su Turci okupirali. Osmansko carstvo nije bilo turska nacionalna država, već vazelesenski islamski halifat. Osnovna ideologija takve države je širenje. Svaki sultan je nastojao da zadovolji apetite svojih muslimanskih podanika. Za to je glavni oslonac tražio u neturskim muslimanskim narodima. A na Balkanu to su bili Arbanasi, koji su još odmah primili islamsku veru.
Ivan Stepanovič Jastrebov, ruski konzul u Prizrenu, redovno je slao svoje izveštaje ruskom poslanstvu u Carigradu kojima je izveštavao o zločinima Arbanasa nad Srbima sa ovih prostora. Ovi izveštaji govore o pljački srpske imovine, ubistvima i silovanjima i otmicama srpskih devojaka i žena od strane Arbanasa. On ističe, kako ubijaju kaluđere i popove i vešaju ljude. Jastrebov za Arbanase kaže: „Lažna je predstava koja kruži o njihovoj neustrašivosti i hrabrosti. Oni su uvek plašljivi kada se suoče sa regularnom vojskom i uvek se daju u bekstvo. Tako i oni u sukobu sa Srbima uvek bežaju sa bojišta, a jedino su hrabri u napadu na nezaštićena srpska sela i na nejač“.O zločinima Arbanasa nad Srbima pod turskom vlašću pisali su i izveštavali ruski konzuli: Tuholka, Timašev, Gilgorov Stepanovič Šićerbin, a zatim i zapadni pisci: David Urkhart, Johan Georg fon Han, B. M. A. Denton, Teodor A. Ipen, Henri Noel Braford i drugi.Gedeon Josif Juričić (1809–1872) iz Iriga je prvi domaći putopisac koji piše o Staroj Srbiji u putopisu „Čelanski pregled“, koji pored ostalog kaže: „… No, žalost je pomisliti kako kaluđeri dečanski u monastiru već ostaju ne imajući nigde ništa sa čim bi divnu ovu srpsku crkvu zadužbinu, zulumom arnautskim pokorenu, održavati mogli… Kaluđeri dečanski svake godine po svim nahijama hode, po selima gdi nikakve škole nema, a nema ih ni pravoslavca, uče decu krstiti se i Očenaš očitati, i utvrđuju narod u verozakon, ukrepljuju narod da ne očajava i da ne porta svojim bistrim okom i na ovaj svoj srpski, od izmao podljivene narod sa blagoslovu pogledajući, i danonoćno zulum arnautske od njega iskopiti…
Krvožedne ruke divljih Arnauta, koji se Boga ne boje i cara ne poštuju. No Bog živi vladačel narodne, oni neće uništiti divljake u Evropi…
U ovom obitalištu samo kaluđeri žive.Stanje ovog monastira je vrlo rđavo, jer sušestvuje u dejstvu sami Arnauti, koji su svu monastirsku zemlju pritisnuli i prisvojili… Od manastiraSrbinu Josu Radiču, iz sela Škulara, arnauti iz Rugove odsekli su glavu i isekli se njome vrata od svoga sokačina, pa su išli, onda sveštenici mogli izvlačiti ga je bio sasvim…
Dečana s južne strane, leži grski predeo Malesija, u ovom predelu živi oko tri hiljade samih Arnauta mahom razbojničkog veroispovedanja. Ovi su najveći hajduci (razbojnici-kačaci) oni s Arnautima u svim nahijama razbojništva čine, i srpskom narodu velika nasilja… Po ovim predelima putnici s najvećom opasnošću putuju… Po među nas žive Arnauti najvišu ljudskog prista-va (slugu) te im kod kuće raba raba, a oni s puškom u ruci po našoj sirotinji hode, robe, pale, otimaju, biju i svaka nasilja koja se izmisliti mogu čine, da bi ova sirotinja volela umreti nego ova bezčovečna tiranstva trpeti…
Hadži Serafim Ristić, arhimandrit Lavre Visoki Dečani na Cveti 1864. godine u svom delu „Plač Stare Srbije“, piše: „Sveti gospode-obrati se sultanu Abdul-Azisu, molimo te saslušaj naš smirenu tužbu protiv nasilnih Arnauta zulumćara, koji su…zloupotrebljena svaku meru prevazilazi i kojim ako se na put ne stane, prenućeni smo iz zemlje, koja je krvlju naših predaka natopljena, a sa grobišta našeg seliti se. Ni jedna pećka nahija pod bičom neopisana i iz dana u dan gomilanih se zloupotrebljena sa strane Arnauta… Sva nepravda i zla činjenja usredotočena su u šest sela, u kojima Arnauti, najgori neprijatelji vere Hristove i najdrži mučitelji jedne raje, a ta sela su: Uhče, Istiniće, Stroce, Dečane, Crveni Breg i Višoča. Arnauti nagržavaju i svoje sunarodnike iz okolnih mesta da i danu raju muče, zlostavljaju i ubijaju. Pobrojati zla i nepravde samo ovoj nahiji čine, trebalo bi godine da preteknu a zloupotrebljenja su ova: pljačke i premlaćivanja, otimanje stoke, globe i ucenu i traže otkup, a oni koji treba da štite oni se sa zlikovcima udružili na pljačkaju i globe. Onda ko se neotkupi ubiju ga. Noću zlikovci-kačaci obično pljačkaju stoku.Poglavica čete zlikovaca u okove stavlja ljude, muči ih dok im sve ne opljačka. Tako je on poharao svetinju u Belom Polju blizu Peći odnevši dosta voska, crkvene knjige, kandila od srebra u 18 komada i 360 groša. Isti zapališe sedam stanova i raniše jednog čoveka. Zlikovce podržava Bajram efendija Pećanac koji ispred srpskom našem imovinom. Zlikovci ohrabljeni ovim nam se osvetiše i šest devojaka oteše i sa njima svaka nasilja činiše. Jednom oteše sestru i brata mu ubiše. U ova pomenuta sela počiniše dosta ubistava i neke žene. Leta zlikovac Arnaut, koji je poglavica Ibrahim Šalja iz sela Zabrđa, došao u selo Pograđe ubiše popovog sina i slugu mu Milinka. Petku Stanišinu prevarom oteše taligu od zemlje. Zlikovac Sali sa 20 zlikovaca napadne na kuću Diminu koju su još deset zgrada opljačkali. Domaćina Dimu su vezali i nožem ga po ramenu sekli. U istom napadu na kuću Vasinu i ženu mu otmu. Crkvu iz davna vremena porušiše koja je sagrađena od cigala i kamena i sebi kuću sagradi. Kada se ljudi vraćaju iz vodenica zlikovci im otmu brašno.
Razbojnici kačaci presreću Srbe i sve im opljačkaju što su imali kod sebe. Ovakvih zločina u ovoj knjizi je nabrojano nekoliko stotina.
Međutim, najpotpuniju sliku o stanju u Staroj Srbiji daje naš nacionalni radnik, književnik i istoričar Miloš S. Milojević svojim opsežnim knjigama. Milojević piše: „Hrišćani su se zatvorili po svojim kućicama i ćuprijama. Samo su pravoverni muhamedanci zadržali za se to pravo, da mogu, dokle hoće, hodati, tumarati, krast, otimati, harati i u kavana svojim dergati se i pevati. Za Prištinu kaže da je prepuna svakojakih i raznih srpskih starina, a ona se skoro i sastoji iz samih srpskih turbina i razvalina, kojih se veličanstvenost i krasota daleko izdiže nad svim docnijim celim i novim građevinama. Opisuje on Prištinu i njenu okolinu napominjući i broj stanovnika po veroispovesti. Govori kako je u Lipljanu ostala stara crkva pa nije srušena.
Pored Milojevića o arbanaškim zločinima nad Srbima pisali su i: Borđe Popović Danićar, Sima Andrejević Igumanov, Prizrenac, Spiridon Gopčević, Mihalo G. Ristić, Milojev B. Veselinović, Branislav Nušić, Jovan Cvijić, Ivan Ivanji, Todor R. Stanković, Svetislav St. Simič, Tomič, Đorđe Jedić, Radivoj Popović, Zarija R. Popović, Petar Kostić, Nikola Popović, Milan Nikolić, Stojan Zdragović, Sava Dečanac, Deda Debeljković, pop Anđelko Nešić i drugi.
Sima Andrejević Igumanov, Prizrenac
Njegova želja je da se prikažu srpske patnje i muke pa u vezi s tim objavljuje „Sadašnje nesretno stanje u Staroj Srbiji i Makedoniji“. „Malo niže navešćemo od mnogih samo jedan hiljaditi slučaj, te da vidite kako nas neprijatelji tamne kao kakvu divlju zver, a to sve činiše pokraj same srpske granice.“
Igumanov 1882. godine piše o stradanju Srba od strane arbanaških zlikovaca, kojih kako kaže ima u svim mestima. Navodi da je za vrlo kratko vreme stradalo pet do šest hiljada Srba od strane arbanaških bašibozluka
Sa ovim oni su naumili da opuste i razruše staru Srpsku patrijaršiju i konačno unište sasvim da i traga ne bude. U selu Istok kod Peći ubiše kmetove Finju i Milutina Carevića, u Tučenu Jovana Markovića. U selu Hoči ubiše dva mladića Srbina. U selu Žeočištu urabiše jednu srpsku devojku od 17 godina. Veoma kad retko turska vlast i njeni razbojnici i bašibozuci da su dovoljno bili samo tek hvatiti hrišćanina i obično ga smrću kazniti, već biraju razne načine kojima će se hrišćanski mučenici umoriti.“
Branislav Nušić, srpski konzul u Prištini piše:
„Posle srpsko-turskog rata raseljavanje Srba u širim razmerama nastalo je iz dva uzroka. Arnauti, uzevši za povod rat, užasno se svetiše Srbima koji su im bili raja. Odlazili i vraćajući se iz rata, palili su im kuće, otimali stoku i beščastili čeljad, te su Srbi spasavali glavu prebegavajući u Srbiju… Arbanasi muhadžiri sa Kosova silom istiskuju Srbe da bi se dočepali srpskih imanja.
Tako su, dakle, Arnauti istovremeno sa dve strane napavili srpska sela: jedni su planina kod su se visine spuštali ka Sitnici, i drugim sa srpskih granica. Danas se na prste mogu izbrojati sela u kojima nema Arnauta, a bezbrojna su sela u kojima nema Srba a bilo ih je do skora.“
Radi zaštite pravoslavnih Srba, a i radi svojih interesa carska Rusija otvara svoje konzulate u Prizrenu, Kosovskoj Mitrovici kao i u Skadru koji je otvoren 1856. godine, dok Kraljevina Srbija svoj konzulat otvara u Prištini novembra 1889. godine. Prvi srpski konzul bio je Luka Marinković i Arnauti su ga 19. juna 1890. godine ubili pošto nisu kao pravoverni muslimani mogli da gledaju „kaurina“ kako štiti raju. Iz konzulskih srpskih i ruskih izveštaja vidi se kako su srpska svetilišta manastiri i crkve harani i rušeni naročito posle dve seobe 1690. i 1737. godine.
Za svo vreme turske okupacije u ovim krajevima srpski narod se grčevito borio protiv islamizacije i poarbanašivanja. Etnički ovi prostori su bili jedan od najhomogenijih srpskih predela, ali se ubistima, prinudnim iseljavanjem, delom islamizacijom, a zatim i stalnim arbanaškim nasilnim naseljavanjem etnička, demografska i konfesionalna slika promenila na ovim prostorima.
Srpski konzul u Prištini Sima Avramović u svom izveštaju ministru inostranih dela dr Mihailu Vujiću piše: „gledati ga bosa, odrpana, duhom klonula, telom iznurena, opljačkana, prebijena, porobljena, u strahu, tuđi i bolu: tu valja imati srce od granita, a živce od čelika da se sve to izdrži“.
Ministar Vujić obaveštava Stojana Novakovića, srpskog opunomoćenog ministra u Petrogradu, sledeće: „Karakteristično je pomenuti da su Arnauti sada više no ikada udarili na čast i obraz žena i devojaka Srpkinja. A još je simptomatičnija pojava kod Arnauta, primer redak u analima arbanaških zločina, udaraju na srpske svetinje, crkve i manastire, a Turska i ne haje na žalbe Srba“.
Predsednik i namesnik Andrejko Nešić, 21. juna 1905. godine, sveštenik iz Kosovske Mitrovice piše kralju Petru Karađorđeviću sledeće: „Nema dana kada ne odu sa lica zemlje po koji Srbin, a često i po mnogo njih, Arnauti ubijaju, kradu, otimaju žene i devojke pa ih sramote i na očigled njihovih srodnika. Ako ovakvo stanje potraje duže, onda slobodno možemo reći: Sbogom Srbije, jer ga za kratko vreme neće biti ovamo“.
Položaj Srba ne iz dana u dan biva sve teži do Prvog balkanskog rata oktobra–decembra 1912. godine kada su ovi prostori oslobođeni od Turaka.¹)
Izvor: Pravoslavni manastiri
