Šta ti ovo treba, Emire?

Ne mogu oćutati izlazak nove knjige Emira Kusturice. Moram reći da je njegov književni talenat ogroman. Jedini način na koji se može dogoditi da taj talenat bude osporen, jeste da publika naglo izgubi dobar ukus, i to se mora reći na samom početku.

Dakle, pred nama je štivo koje će uspeti da odgonetne šifre koje su stavljene na brave našeg naroda u najtežim godinama, a iz vizure nekoga ko je oduvek bio najreprezentativniji predstavnik tog naroda.

Ovo je treća knjiga Emira Kusturice kojom on sebe potvrđuje kao iskusnog pisca i jednog od retkih koji su spremni na umetnički višeboj zarad kulturnog osvešćivanja srpskog naroda.

Svaka nova knjiga Emira Kusturice nije samo knjiga, već i dar celokupnom narodu. Zarad nastanka ove knjige, svoju dušu je pretočio u slova, a njene korice uvezao nitima koje je izvlačio oparajući svoje rane.

Kaže da su ovo dnevnički zapisi i ja mu verujem. Međutim, neću da ga podržim u tome da je u pitanju samo njegov dnevnik. Ovo je dnevnik srpskog naroda u koji su upisane sve naše ocene sa časova istorije.

Te smo časove slabo pohodili, a ocene smo oduvek morali da popravljamo. Po ovoj knjizi ćemo videti kako smo prošli kod ovog profesora!

Emir Kusturica je svim svojim delima, pa i književnim, još jednom dokazao da je moguće otkotrljati se uzbrdo iako je rođenjem bačen na nizbrdicu u svetu poznatu kao Balkan.
Uz sve ovo, ne mogu a da ga ne zapitam ono što se i on sam pita u naslovu, a to je: „Šta ti ovo treba, Emire?“

Šta će tebi onoliki filmovi? Što posadi toliko voće? Šta ti bi da iz prašine dižeš dva grada na mestima na kojima se oduvek samo rušilo? Ti nađe da miriš one koji se od postanja samo svađaju i da okupljaš ljude u vreme kad se svi razdvajaju i rastaču! Ima ko će da miri, da gradi, da sadi, da sakuplja, da hrabri, da gura, da bodri, da pomaže, da zapošljava, da brani, da voli. Što moraš baš ti?

Možda bi još neko voleo da uradi nešto dobro, ali od tebe ne može da stigne! Sve si urušeno obnovio! Sve si prećutano rekao! Sve si zalutalo izveo na put! Sve si nenapisano napisao! Sve nesnimljeno si snimio! Sve neodgonetnuto odgonetnuo! Neskućeno skućio, neopevano opevao, raspadnuto sastavio i sve o trošku svojega mozga i svoje duše! Pa koliko te još u tebi ima za sebe i za druge? Kad ćeš se istrošiti?
Mani se ispisivanja stotina strana! Ostavi se boljitka.

Ovo je vreme propasti. Nemoj mimo naroda! Kakva kultura? Šta umetnost? Nije ovo vreme gledanja u ljudsku dušu, nego gledanja u tuđe gaće! Nemoj biti ono što se ne može biti u ovom vremenu! Baci krštenicu kad već živiš u vremenu nekrsti! Odskačeš!

Sruši nešto! Okrivi nekoga! Opsuj nekome majku da vidimo jesi li čovek! Reci i ti nešto glupo i bespotrebno! Udari nekoga, ubij, rokći, pali, zavrni, pokradi, provozaj u gepeku, uništi, sapleti, udavi da vidimo da li si živ! Ako nešto od toga ne uradiš, ubrzo ćeš biti parče mozaika koje se ni u jedan od napravljenih ne uklapa! Kakva si inadžija, samo ćeš zbog jednog dela napraviti ceo novi mozaik.

Ne vredi tebi pričati. Evo ja ovo pišem, a ti čitaš. Ostavi se čitanja! Otkud ti drskosti da čitaš u zemlji u kojoj većina ljudi ne zna sva slova? Na sve to, još i pišeš. Preteruješ!
Spusti kameru! Odloži pero! Baci vaser-vagu! Skloni taj ašov! Pomeri te knjige! Ne draži narod! Ne nerviraj besposličare i prevarante!

Pusti nas da danemo dušom i odmorimo od tebe. Ko je ovo napravio? Ko je ovo snimio? Ko je ono napisao? Ko je ovo iskopao? Ko je ono sagradio? Svi samo graje „Kusturica!“. Kriv si što je tvoje ime i prezime odgovor na većinu pitanja!
Šta ti treba da jednoga dana neko počne priču rečima iz „Podzemlja“: „Bila jednom jedna zemlja…“, a onda je nastavi „u kojoj je živeo Emir Kusturica tvorac ovoga, onoga, svega i svačega.“

Ti si možda i jedini primer u istoriji gde narod jednom čoveku ne treba da zahvali za crkve, gradove, filmove, knjige, festivale i ostale uspehe, već da mu ih oprosti.
Znaš šta – dobro je što ideš u Kinu. Neka odmori ovaj narod od tebe. Sputavaš nas u samoubistvu sa predumišljajem!

Milan Ružić
Izvor: in4s.net