Šta to Vučić ne razume ili
Teritorija i vlast

Umesto uvoda ili hidra i njen mutant

Baš im se žuri. Svima koji bi, iz nekog razloga, rado videli nezavisno Kosovo, sa stolicom u UN i drugim atributima prave države. Žuri se Vučiću, Tačiju i velikoj crnoj hidri zvanoj „duboka država“. Ali ne ona „američka“, kako se obično misli i govori, jer fenomen „duboke države“ nije skoncentrisan na jednu zemlju ili kontinent. Način na koji deluje, interesi za koje se zalaže i metodi koje koristi jasno pokazuju da se radi o svetskom fenomenu, recidivu poražene ideje „unipolarnog sveta“, koji pokušava da, koristeći postojeće resurse, mrežu tajnih službi, tajnih društava i tajnog novca, opstane u novim geopolitičkim uslovima. Da preživi poraz koji su joj nanele Rusija i Kina svojim konceptom multikultularizma. To što se danas fenomen „duboke države“ najviše ispoljava kao „američki“ posledica je izbora Donalda Trampa, čoveka koji bi joj mogao istrgnuti „mač“ iz ruku. A to što mi u Evropi i ostatku sveta ne sagledavamo da se ne radi o američkom već svetskom fenomenu samo pokazuje da njihova propagandna mašinerija i dalje savršeno radi svoj posao.

Ali, „duboka država“ je i dalje ona ista globalistička hidra koja ima glavu u Londonu, mač u Vašingtonu, a duh u Vatikanu, odnosno njegovoj ispostavi „Carigradskoj patrijaršiji“. Hidra koja i dalje sanja o vladanju svetom, svim ljudima i resursima. Hidra koja bi srpske zemlje želela bez Srba. Koja nas je gađala uranijumskim bombama. Koja nas je, jednog 5. Oktobra, zasula kvislinzima najgore vrste… I koja nam, još uvek, nije uspela otrgnuti Kosovo iz nedara.

Sada se vratila da posao završi, jer vreme joj ističe. Zastavica samo što joj nije pala. Posle predstojećih izbora za Evropski parlament pipci će joj biti još manji, a mač tanji. I zato ona nije naš problem. Ima ko se bavi njom, vrlo ozbiljno. Naš problem je hidrin politički mutant, Aleksandar Vučić, koji dušom svog naroda pokušava da nahrani umiruću hidru. Koristeći sve resurse manipulativnog arsenala svetske „duboke države“ on, bezdušno gazeći po nacionalnoj svesti i sećanjima srpskog naroda, pokušava da nas ubedi da „Kosovo nije naše“, da tamo „ništa nemamo“, da je ono „simbol poraza“, da Crkva nije prijatelj naroda itd., pripremajući nas za konačnu predaju srpskog Kosmeta. Nema laži koju u tom cilju nije izgovorio, nema podvale kojoj nije pribegao. Ali, uzalud. Narod srpski, svetosavski, to odbija. S gnušanjem. No, on ne odustaje. Krenuo je u novu ofanzivu…

Vučić i novi putevi izdaje

Kao što sam i najavio u tekstu „Srpski Mefisto i kosovske poruke iz Sava Centra“ (1), Vučićevo vajkanje – Moja kosovska politika doživela je poraz… – nije značilo najavu odustajanja od politike konačne predaje Kosmeta koju su odbili i narod, i Crkva i intelektualci, već samo ulazak u njenu novu manipulativnu fazu, odnosno okretanje novim putevima izdaje koje su mapirali njegovi evro-atlantski mentori.

Svestan obaveza prema onima koji su mu omogućili da preuzme vlast, a koji sada deluju iz senke svetske „duboke države“, Vučić kupuje vreme uporno pokušavajući da sprovede njihove naloge i tzv. „državi Kosovo“ obezbedi stolicu u UN, na politički legalan način. U osnovi to se krije iza svih njegovih ideja i inicijativa od „unutrašnjeg dijaloga“, preko „istorijskog pomirenja“ i „dobijanja nečega“, do ove najnovije suludnosti o „razgraničenju“. Iza svih njegovih laži i obmana. Iza njegove navodne ljutnje na Tačija u Briselu, iza komičnog junačenja na Gazivodama, iza posete Rusiji i svega ostalog što radi lebdi senka njegovog „dubokog cilja“ – kosovske stolice u UN.

Čak ni fijasko koji je sa tom idejom doživeo kod Putina i jasna poruka da Rusija neće na tako nešto uložiti „veto“ samo ako Srbija zvanično prizna Kosovo, čime je zec isteran na čistinu, nije ga navela da zastane ili bar malo prikoči u svom izdajničkom naumu. Naprotiv. Ubrzao je.

Odmah nakon što se vratio iz Moskve i što je objavljeno da će sledeći susret sa Tačijem imati na marginama obeležavanja stogodišnjice završetka I svetskog rata, 11. Novembra u Parizu, kao i da bi se tamo moglo ozbiljno razgovarati „o razgraničenju“, njegov manipulativni voz direktno je pogurala dobro poznata sila. Amerika. I to po svim pravilima veštačkog nametanja kriza.

Prvo je američki ambasador u Beogradu, Kajl Skot, kao gost u Vladi Srbije ispravio novinara koji je u svom pitanju upotrebio izraz „tzv. Vlada Kosova“.

„Nije takozvana vlada Kosova već vlada Kosova. Mi posmatramo Kosovo kao nezavisnu i suverenu državu. Oni su izabrani predstavnici Kosova i sa njima imamo kontakte kao sa bilo kojim predstavnicima neke države u regionu“ (2) – rekao je Skot u prisustvu Zorane Mihajlović koja ničim nije odreagovala na nediplomatsko izražavanje iskusnog američkog diplomate. Slučajno? Nikako. Nova medijska prašina poletela je ka očima srpskog naroda. Od Vučićevog Informera, preko razgoropađenog Vulina, do namrštenog Vučića, svi su uglas prozivali što Skota, što Zoranu, proturajući nam u pozadini poruku da je za „Ameriku Kosovo gotova stvar“ .

Zatim je Niki Hejli, američka ambasadorka u UN, praktično paralelno uz objavljivanje svoje ostavke na ovu dužnost, generalnom sekretaru uputila pismo u kome traži „izlaznu strategiju za misiju UMNIK na Kosovu“ što je u diplomatskim krugovima protumačeno kao prilično jasan poziv na okončanje ove misije. Naravno, to je nemoguće bez odluke Saveta bezbednosti gde o tome imaju šta da kažu i Rusija i Kina, ali eto krupnih naslova za medije.

Onda je usledila zajednička vežba sa NATO-om u Mladenovcu, najveća do sada. I vizuelni spektakl, sa jasnom političkom porukom. Prilikom zajedničkog obraćanja Vučića i Stoltenberga javnosti, uz blještave simbole i zastave Alijanse i njenih članica, igra boja koja logo NATO-a, izveden iz nacističke svastike, pretapa u zastavu Srbije. Strašno.

Zatim je Haradinajeva vlada, koja većinu u kosovskom parlamentu inače održava glasovima Vučićeve „Srpske liste“, poslala, da proste gospodin Skot i gospođa Mihajlović, tzv. „Skupštini Kosova“ predlog za formiranje „Vojske Kosova“ koji zaobilazi proceduru sopstvenog kvazi-ustava i ona je to izglasala. Sviđa im se vojska.

A tada se, kao u svim holivudskim filmskim bljuvotinama, pojavila „američka konjica“ da stavi tačku na „I“. Ovoga puta imala je lik Metju Palmera, zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD, koji je sleteo u Beograd, govorio na, za svetsku „duboku državu“, važnom regionalnom skupu „Beogradski bezbednosni forum“, a zatim nam nakon sastanka sa Vučićem poručio da SAD podržavaju transformaciju kosovskih bezbednosnih snaga ali da je to proces kome će trebati vremena. Istovremeno, kazao je i to da Beograd i Priština treba da iskoriste „istorijsku šansu“ i da su SAD spremne da prihvate svaki dogovor dve strane.

Sve to odjednom. Iznebuha. Nakon Vučićeve objave „neuspeha kosovske politike“ i povratka iz Moskve, gde se sigurno nije proveo onako kako se hvalio. Poruka je jasna. I već poznata. Srbi, držite se Vučića i uzmite to njegovo „bar nešto“. Naravno, svo to vreme Vučić deklamuje u javnosti malo napadajući Ameriku i Zapad (po onoj narodnoj „Da se Vlasi ne dosete“), nešto više Šiptare, još više nekakvu imaginarnu „opoziciju“ koja „je“ ili „bi“ dala „sve“, ali najviše svoj nerazumni narod…

No, meni kao tipičnom predstavniku svog naroda čini se da je on, Vučić, nerazuman.

Šta to vučić ne razume i zašto?

Počećemo od davno utvrđene definicije da su ključni atributi svake države – teritorija, stanovništvo i vlast.

To da je Kosmet teritorija Srbije potvrđeno je svim aktima međunarodnog prava, računajući i Rezoluciju 1244., poslednji dokument koji je ovo pitanje tretirao na relevantan način i u legitimnom postupku. Secesionistički akti šiptarskih terorista, politička „priznanja“, pozivi na „uvažavanje realnosti“, famozni Ahtisarijev plan koji se bazira na suludom postulatu da je „Srbija izgubila pravo na Kosovo jer se Milošević loše ponašao prema Albancima“ i slične opsene, ne mogu izbrisati ovu činjenicu, posebno nakon reakcija na proglašenje tzv. „nezavisnosti Katalonije“.

Takođe, nesporno je da Srbija na Kosovu ima svoj narod. Istina, deo tog naroda jeste proteran, ali to ne umanjuje činjenicu da je Kosmet njegova zemlja. Uostalom, prema katastarskim knjigama preko 1,1 milion hektara obradivih površina na Kosmetu vlasništvo su Srba. To što Albanaca ima brojčano više ne menja ovu činjenicu, tim pre što većina tih Albanaca do razbijanja SFRJ nisu sporili da su građani Srbije i Jugoslavije.

Ono što Srbija, danas, nesporno na Kosmetu nema jeste vlast. Tu vlast, nakon međunarodnog nasilja kome je bila izložena Srbija je, shodno Rezoluciji 1244., prenela na misiju Ujedinjenih Nacija. Ona je, ni jednim aktom, nije predala Šiptarima, odnosno njihovim secesionistima. Otuda je svako proglašenje „nezavisnosti“ koje se odigralo pod vlašću međunarodne misije pravno nelegitimno, jer međunarodna misija nije imala mandat da tako nešto dozvoli. Otuda je sponzorima ovog čina toliko važno da ga Srbija prizna, jer nikako drugačije on ne može postati pravno validan.

Vučić, očigledno, iz nerazumevanja ili nekog drugog razloga, podređuje druge državne atribute vršenju vlasti, pa govori da na Kosovu nemamo ništa zato što nemamo vlast. To je besmislica. U svetskoj istoriji mnogo puta se dešavalo da jedna država privremeno izgubi vlast na delu svoje teritorije, recimo usled okupacije, ali to okupatoru ne donosi pravo na teritoriju, niti na stanovništvo.

Dakle, pitanje nije „da li mi imamo nešto na Kosovu“, već zašto Vučić ne želi da razume šta tamo imamo, odnosno zašto nas, mešajući vlast i ostale državne atribute, obmanjuje da tamo ništa nemamo zato što trenutno ne vršimo vlast?

Odgovora na ovo pitanje potražite u Sebi, učenju naše Svete Crkve i istoriji našeg naroda.

I ne zaboravite da smo vlast na Kosovu, kroz vekove, više puta gubili i vraćali, ali da je ovo prvi put u našoj istoriji da jedan srpski vladar kaže da Kosovo nije naše i da na njemu ništa nemamo …

Kao da nije čuo za Kletvu Kneževu …

Dragan Milašinović
stanjestvari.com