Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić je na jučerašnjoj konferenciji za medije više puta odbornicu Zeleno-levog fronta Nataliju Stojmenović nazivao „devojčicom“. Izvinio se jeste, ali hajde da ponovimo još jednom u čemu je problem.
Kako navodi list Danas, ime odbornice, ali i šefice odborničke grupe koju čine Zeleno-levi front i Pokret slobodnih građana u Skupštini grada Beograda Šapić nije pomenuo, ali je o njoj govorio kao o „devojčici iz Vranja“ kada je pričao o kritikama zbog postavljanja semafora na kružni tok kod Brankovog mosta.
„Nije, što, devojka, dobro… Izvinjavam se, devojka povlačim reč. Evo izvinio sam se i rekao devojka, šta sad da radim? Devojka, je l’ i to sad nipodaštavanje? Hoćete žena da je nazovem, ima 25 godina nije baš… mislim da je devojka“, rekao je gradonačelnik na opasku novinara da je takav rečnik nipodaštavanje, prenosi Danas.
Sa ženama se muškarci obračunavaju na različite načine, posebno u poljima gde se nalazi moć, na primer na radnom mestu ili politici. Moć u startu nije ravnopravno raspoređena, već je muškarci otimaju i čuvaju koristeći različite mehanizme. Ako se zadržimo na onim diskurzivnim, možemo da ilustrujemo samo neke od – neće biti neobično da vas na radnom mestu (u nekom preduzeću ili odborničkoj klupi, svejedno) kolega prekine kao da niste ni pričale, ponavlja ono što ste rekle kao da niste ništa ni rekle pa kolokvijalno rečeno otkrije tako toplu vodu, odbije vaše ideje kao nedovoljno dobre jer se ne razumete, posebno u te „muške teme“.
U politici je moć veća pa su i ulozi veći. Zamislite sada da o saobraćaju u Beogradu govori žena iz opozicione stranke, pa još iz Vranja.
Pa šta ona može da zna o saobraćaju? Daj bože da ima vozačku dozvolu. Tek šta može da zna neka devojčica – devojka, dobro ajde – o saobraćaju u Beogradu, a dolazi iz Vranja.
Žene se skoro svakodnevno suočavaju sa infantilizacijom, patroniziranjem i seksizmom, devojčice ćete čuti u supermarketu, banci, prevozu, prolazu, pa evo i u Starom dvoru, a zapravo bilo gde gde fizički stojite i postojite, a posebno ako progovorite.
Postoje istraživanja koja pokazuju da ovi mehanizmi strukturnog nasilja daju i rezultate, neke žene kojima se na takav način patronizira se zaista i osećaju manje samopouzdano, sklone su da preispitaju svoje liderske kvalitete ili će preispitivati mišljenje drugih o njihovim liderskim sposobnostima.
Ako odreagujete, biće da ste osetljivi i nesigurni. Ako ne odreagujete, biće da ste uplašeni i nesigurni. Osim ako ne postoji odlučnost u zagovaranju drugačije politike i šira mreža podrške koja strukturno menja stvari, pa reakcije dobiju drugu perspektivu.
„Biti devojčica nije uvreda, ali biti Šapić jeste. To da Šapić govori uvredljivo nije neka vest. Od osobe koja je spremna da tuče sopstvene građane ne možemo baš imati prevelika očekivanja. Nakon serije napada na novinare danas je rešio da se obračunava sa „devojčicom iz Vranja“. Inače nemam potrebu da odgovaram na ovakve uvrede, ali mislim da je zbog mnogih devojčica, devojaka i žena koje se, da li kroz aktivizam ili na bilo koji drugi način, bave time da ova zemlja bude bolje mesto, je bitno da to uradim“, napisala je Stojmenović u objavi na društvenoj mreži Facebook.
„Za svaku ženu koja se danas bavi politikom na bilo koji način je osporavanje uvek jače i veće nego za bilo kog muškarca. Ja to gledam svakodnevno i kroz primere svojih koleginica ali i mnogih drugih“, nastavlja Stojmenović i dodaje „To što mene osporava Šapić nije neko čudo, ali je bezobrazno da to radi ne kroz politike za koje se ja zalažem i predstavljam nego kroz to odakle sam i koliko imam godina (koje nepogrešivo do sada maši). On ne nipodaštava samo mene već šalje poruku svakoj mladoj ženi da to što ona kaže i misli nije bitno, jer on to ne misli ni da treba da ospori već je dovoljno što ona nije ono što on jeste – gruba, bezobrazna, nasilna i drugog pola.“
Zašto je sve ovo važno pisati? Zato što sve žene svakodnevni život stalno podseća da je patrijarhat težak protivnik, da jezik samo jača njegovu poziciju, i da reagovanje na seksizam uopšte, a posebno u politici na teren žena vraća upravo ono što im se pokušava oduzeti – moć. Zato je važno konfrontirati ideje, jer iza aktera stoje upravo one – sa jedne strane moć koja služi da prevlada, sa druge ona koja postoji da se kroz rad u zajednici gradi.
Zato, kada jedan muškarac zbog kritika na rukovođenje gradom mora jednu ženu da infantilizuje da bi je politički osporio, zapravo pokazuje da je moć već uveliko u njenim rukama. Ko će da mu javi?