Atentat iz Pariza je udarna tema medija u islamskom svetu. Urednici najznačajnijih listova osuđuju napad, ali istovremeno pišu da je u pitanju veliki izazov za islam. Neki postavljaju pitanje gde su granice satire.
Najpre su nastupili strah i depresija. Teroristički udar na pariski satirični nedeljnik Šarli Ebdo nailazi na osude u islamskom svetu. „Nema razlike između onih koji ubijaju decu u Siriji, ponižavaju jezidske žene u Iraku, pucaju u vojnike na saudijskoj granici i onih koji su u Parizu pobili novinare“, piše list Al Šark al Avsat koji na izlazi u Londonu na arapskom jeziku. „Iza svih tih napada je uvek isto: muslimanski ekstremizam i muslimanski ekstremisti.“ Komentator lista smatra da u prestonicama arapskog sveta još nisu do kraja shvaćeni dublji razlozi koje on vidi u manjkavom obrazovanju i ekstremističkoj ideologiji. „Zato region još nije izašao iz tunela terora. Taj teror preti čitavom svetu.“
Slično argumentuje La Liberte iz Alžira. U svetu se, piše u komentaru tog lista, sve više diskutuje o islamizmu, ali se on pojačano širi, ubija i uništava. Islamizam je „u prvom redu masovni ubilački poduhvat“, kojem se treba suprotstaviti. „Jer ne može se boriti protiv terorizma ako islamizam nije izolovan. Ni u svetu, a pogotovo ne u islamskom prostoru.“
Preti kidanje veza
Ekstremna i nakaradna tumačenja islama štete najviše toj religiji, koja se ovako interpretira kao religija straha, piše tuniški list Ahbar Tunis. „Time se nipodaštava dostojanstvo Proroka, koje u svetim spisima ima važno mesto.“ Ove novine dodaju da širom sveta milioni muslimana bespomoćno gledaju kako njihova religija iz dana u dan postaje zagađenija, pre svega od strane džihadista Islamske države. List poziva muslimane da se probude: „Moraju da dokažu da su suprotnost tamne slike koja se o njima širi. Da su aktivni i delatni ljudi, ambasadori mira i bratstva – u zemljama porekla kao i u zemljama u kojima sada žive.“
Panarapske novine Al Kuds al Arabi iznose bojazan da teroristički napad može da izazove promenu zapadne politike „i to ne samo prema islamskom ekstremizmu nego prema muslimanskoj zajednici uopšte. Svedočimo posrtanju onoga što je preostalo od imidža umerenog islama.“ List piše da svetu preti kidanje veza između umerenih hrišćana i muslimana. „Te veze su dugo bile neka vrsta sigurnosne mreže za sve nevine muslimane koji nemaju ništa sa zločinima.“
Granice satire
Zločin se komentariše i u Pakistanu. Poznati novinar Muhamad Ziaudin označio je napad kao „strašni događaj, koji nije smeo da se odigra“. Teroristički akt jedino doprinosi tome da muslimanska zajednica bude ocenjena kao neljudska. Ziaudin, međutim, indirektno kritikuje i oštre antireligiozne nastupe magazina Šarli Ebdo kada piše da bi zakoni trebalo da štite religiozna osećanja čitave zajednice. Sloboda govora mora da postoji, ali „uz uvažavanje religioznih osećanja drugih“.
Slično piše i novinar Talat Husein, koji navodi da bi Francuska trebalo da se pozabavi dubljim razlozima napada: „Ako se interesujete samo za pitanje šta, a ne i za zašto, onda nećete nikada biti u stanju da stvorite potpunu sliku.“
Tom stavu oponira iranski karikaturista Mana Nejestani, koji živi u Parizu. Naravno, kaže on, da mora postojati granica između satire i uvrede, ali kada neko, kao u slučaju magazina Šarli Ebdo, potegne oružje „onda više nema mesta za diskusiju“. Preduslov za debatu o granicama satire je civilizovani dijalog, kaže Nejestani. „Kada neko počne da puca, ne ostaje mi ništa drugo nego da to osudim.“
Kersten Knip
