Станислав Краков: Српским јунацима

0
386

Наша блиска прошлост испуњена је цела подвизима и јунаштвом, али и крвљу, страдањима и умирањем. Велико дело тражило је и велике жртве, пише Краков 1932. године

Поред свог мемоарског дела “Живот човека на Балкану” у коме је описао своје ратне другове и доживљаје, Станислав Краков написао је бесмртни увод за једну бесмртну књигу испуњену бесмртним јунацима. Ова врло ретка књига, “Споменица погинулих и умрлих официра у рату 1912-1920” штампана је први и једини пут 1932. године у Београду, у издању “Удружења породица погинулих и умрлих официра у рату 1912-1920”. Краков је у уводном тексту обрадио оба Балканска и Први светски рат. У наставку текста прочитајте део који говори о рату са Турцима и Бугарима 1912-13. године.

Белеле су се шуме малих војничких крстова

Пролазе године, али дани велики и херојски, дани славе и смрти остају незаборављени. Морају остати незаборављени. Дани, када се од дотле тихих, мирних, малих људи, за које је мало ко знао, стварали дивови, хероји, који су на својим плећима понели нашу историју. Али колико их је остало, истрајало до краја? Колико је њих пало покошени челиком, пркосећи смрти и предајући верно свој драгоцени терет, свој аманет онима, који су крај њих и за њима долазили.

Наша блиска прошлост испуњена је цела подвизима и јунаштвом, али и крвљу, страдањима и умирањем. Велико дело тражило је и велике жртве.

Оне су дате достојанствено, непоштедно, мушки. Падали су прво јунаци стотинама, па хиљадама, па потом су нарасле легије бесмртника на стотине хиљада. Чинило се да никада више неће бити краја умирању, али нико зато није ни тренутак застао у полету у напред.

Da Vas podsetimo:  Kako da patriote dođu na vlast?

Жртве нису биле узалудне. На тим мртвим легијама ми смо изградили данашњу нашу Отаџбину.

Бојеви су долазили за бојевима, битке за биткама, ратови за ратовима, и свако ново бојиште, и сваки брег и долина Балкана, обележени су малим крстовима другарски и братски здељаним од мунициског сандука или од гране. Крстовима, који су путокази за нашу историју.

Већ су четничке борбе по Јужној Србији показале све наследно јунаштво нашег народа. Уз скромне печалбаре, уз хлебаре, зидаре и сељаке, сретале се већ тада, младићске фигуре оних, који су потом у доба, нашег седмогодишњег рата, били вође у борби и у умирању. Млади официри остављали су војску и спокојан живот и постајали комите. Постајали претече наших јунака и мученика.

Драгомир Протић и Драгомир Васиљевић, Богдан Хајнц и Брана Јовановић, Пера Тодоровић и Омиљ Глишић, да поменемо само ових неколико имена, били су ти први наши хероји и прве жртве.

Рат са Турцима, 1912. дошао је само да те појединачне главне примере уопшти. Мобилизација је била одјек оне подземне тутњаве, која је читав народ од анексије потресала.

Са звуцима, звона, са запаљеним ватрама на брдима, са ударцима, добоша, који су ближење рата објавили, бескрајно одушевљење је занело читаву земљу и велика епопеја је отпочела.

Још никада свет није видео људе, који су са већом радошћу у смрт, са песмом полазили.

На Преполцу, Лисици, Свирцима и Мердару, при муњевитом преласку границе, у прасци бомби којима су турске карауле рушене, пали су први, који су отпочели ону дугу поворку од милион и пет стотина хиљада жртава, које су нас до крајње победе довеле.

Da Vas podsetimo:  Građani većinom nezadovoljni radom lokalnih samouprava

Као блистави фар у тами, заблештало је име Куманова и открило свету јунаштво једне младе војске непознате и непризнате. Велика бескрајна легија мртвих отпочела је да скупља у маси своје чланове. Водећи три пута на јуриш 7. пук, пао је потпуковник Александар Глишић, први командант пука погинуо у рату.

Од Нагоричанских висова и Страцина свака борба била је за нас синоним победе.

Дошли су јуриши на камените врхове Бабуне и Плетвара, крваво Бакарно Гумно и Битољ, последњи бастион вардарске турске армије.

Турске су се армије пред нама истопиле. Није било више ни заповедника ни војника. Моравска дивизија допрла је до Елбасана, док су Шумадиска и Дринска II позива освојиле Љеш, Кроју, Тирану и улазећи у Драч, избиле на Јадран. Дошле су тада дуге опсаде Скадра и Једрена.

Предајом Скадра нестало је непријатеља против кога је рат био поведен. Али борбе нису биле завршене. На место противника који је уништен, други се непријатељ појавио.

Савезници до јуче, стајале су српске и бугарске трупе на Брегалници, једне према другима, очекујући да започето питање о Јужној Србији добије дефинитиван завршетак.

У ноћи 16. јуна 1913, бугарски официри у Штипу приредили су забаву. Командант једног батаљона, мајор Милан Ф. Васић, позван од Бугара дошао је у Штип да им покаже како их још увек за савезнике сматрамо. У поноћ је забава била свршена. Музика је престала и отишла. На каменом мосту, на Брегалници, која је две војске делила, мајор се од бугарских официра опростио. Срдачно су стегли једни другима руке.

Али још није мајор Васић ни неколико корака учинио, а с леђа су запраштали револвери. Домаћини су били убице оног, чији су топли стисак руке још осећали. У истом тренутку на целом фронту бугарски напад је почео. Наше линије изненађене и препаднуте биле су преплављене.

Da Vas podsetimo:  Arheološka iskopavanja na Studentskom trgu

Станислав Краков

Нови рат је отпочео. Али, ако су први наши редови били поклани, други су остали. Тренутна бугарска победа претворила се у тежак пораз. На бојишту су наши војници налазили своје другове, живе на ватри печене, одране, измрцварене. То није заплашило, већ пробудило из дубине једну надчовечанску храброст и бескрајну жељу за осветом. Јуриши су се непрекидно понављали. После Брегалнице дошао је Дренак, кота 650, Рајчански Рид, Говедарник, Дукат, Калин Камен, Царев Врх и Жедилово.

Наше су трупе надирале ка Ћустендилу, у срце Бугарске. Сломљен, поражен и други непријатељ је морао да моли за мир. И по други пут су наше војске дефинитивно тријумфовале. Али су порасле хумке, дугачки постали црни спискови, које је Министарство Војно објављивало породицама, белеле су се шуме малих војничких крстова.

Опрема: Стање ствари

(Антикварне књиге)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime