Gubitak posla mnogo toga menja u životu čoveka. Sa trajnim ili trajnijim gubitkom zaposlenja kreće se na nepovratni put socijalne isključenosti.Gubitak zaposlenja i njegovo nepronalaženje u godinama u kojima čovek još može da radi punim kapacitetom i kada mu je zaposlenje itekako potrebno, uzrokuje brojne druge, negativne posledice:značajno smanjenje sredstava za život, socijalnu izolaciju, gubitak samopoštovanja, prerano „starenje“. U stvari, većina ovih procesa, a posebno socijalna isključenost vodi brže ili sporije u biološko starenje koje potom pospešuje i ubrzava socijalnu isključenost, ova dva procesa se dopunjavaju i sadržajem i vremenom.
Danas je već rana starost razlog da se izgubi posao, ali i razlog da se posao ne nađe. Zbog „nekih“ godina se posao gubi, isto tako, zbog „nekih“godina posao se teško, ili nikako ne nalazi. Šta biva sa ljudima između 45 i 60 godina koji su izgubili zaposlenje a drugo ne mogu da nađu, niti mogu da dobiju penziju? Zbog čega se može govoriti o prinudnoj starosti? Po čemu se ova prinudna starost razlikuje od drugih. Radno mesto se gubi „zbog starosti“, a ustvari, ostari se zbog gubitka radnog mesta!
Starije radnike poslodavci i deo javnosti vide kao manje primerene modernim zahtevima rada: nisu motivisani za učenje, a i kada jesu postižu slabije rezultate, nefleksibilnji su, protive se promenama, ne mogu da se priviknu na promene, zaboravni su, manje su produktivni, bolesniji su I zdravtsveo istrošeniji i ruinirani, pa su kao takvi češće na bolovanju, depresivni su, slabije pamte, zahtevniji su u pogledu uslova rada.Sve nabrojane i navedene predrasude i stereotipi daju poslodavcima „lakše objašnjenje“ za otpuštanje ili za neprimanje na posao. Promena
ponašanja poslodavaca neće se desiti sama od sebe, ali se na nju može uticati na različite načine.
Na hiljade je starijih radnika koji ne mogu da pronađu novi posao, a još nisu stekli pravo na penziju, zarobljeni su u zamci siromaštva, na sličan način kao i radnici u nekim zapadnoevropskim zemljama.
Do nedavno je važilo pravilo da poslodavci nerado primaju starije od 50 godina, a prag za svrstavanje nekoga u kategoriju starijeg sve je niži.U Srbiji, kao i u mnogim drugim modernim društvima nastaje paradoks da je populacija sve starija i sve duže mora da radi do sticanja uslova za odlazak u penziju, a u isto vreme stariji postaju suvišni i nepoželjni.
Podaci govore da je oko 200.000 nezaposlenih građana u Srbiji, starije od 50 godina, a čak i pored toga što država daje posebne olakšice i podsticaje za njihovo zapošljavanju, ipak su poslodavci ti koji imaju poslednju reč.
Prema mišljenju stručnjaka, jedan od uzroka zbog kojih, od svih ugroženih grupa, poslodavac nerado i najređe bira starije radnike leži u činjenici široko rasprostranjenih stereotipa i predrasuda koje postoje prema starijima.Ovakvim odnosom prema njima i pojavom da ove osobe ostaju bez mogućnosti zarade, da samim tim postaju nesigurne, gube samopouzdanje, dok njihova psihička nestabilnost loše utiče i na članove porodice, što dogledno ne ide u prilog motivisanju i daljim pokušajima zapošljaavanja.
Među brojnim predrasudama našeg svakodnevnog života su i one o nekorisnosti i istrošenosti starijih članova društvene zajednice.Uz različite načine otpisivanja starijih, posebno je drastičan i dramatičan onaj koji za posledicu ima njihovo isključivanje iz sveta rada gubljenjem posla sa slabim izgledima za njegovo novo pronalaženje.Otpuštanje i nezapošlajvanje starijih radnika posebno su teški u slučajevima kada su u pitanju starije žene, radnici sa nižim stepenom obrazovanja, osobe sa invaliditetom, radnici koji žive u privredno nedovoljno razvijenim regionima.Posmatranje na starije radnike kao na neproduktivne, nefleksibilne i bolesne zanačajno će se promeniti u uslovima nedostataka radne snage koja će usled dramatičnog starenja radnosposobnog stanovništava vrlo brzo uslediti.Tada će pozitivni atributi, kao što su pouzdani, efikasni i iskusni radnici doći do izražaja.
Ostoja Vojinović
vidovdan.org
