STID I PONOS: Crtice o „lekovitosti zločinačkih istina“

0
268

  • Izvesno je, međutim, da je sve počelo kao pokušaj spasavanja od rusofobije, od koje zapadna civilizacija, prema Metanovim navodima, „boluje“ još od Karla Velikog i u raznim prilikama, tokom više poslednjih vekova, proveravan je recept za smirivanje tegoba koje je ta boljka donosila.
  • I uvek se pokazivalo da su svi takvi pokušaji podmirivani ogromnim brojevima ljudskih glava, a u HH veku na taj su raboš Rusi sami priložili više desetina miliona. A Srbi, kao kolateralna žrtva, tek oko pet miliona.
  • I sve to — u ime demokratije.

Čovek zapisuje da zbog onoga što je Mladić učinio u Srebrenici „imate osećaj stida što pripadate istom narodu“. I veli da se ponosi onim što je, tamo i u Bratuncu (da o Podrinju u celini — ne govorimo), oposlio Naser-efendija. I dodaje da se ponosi onim što su Juka i Mušan-efendija radili u Kazanima, u Bistriku i drugde, po nalogu rahmetli Alije (na radost njegovog maksumića Bakira i uz halal reisa ef. Mustafe). I veli da je jednako ponosan i na generale Rahima Ademija i Mirka Norca koji su se proslavili oslobađanjem Medačkog džepa od stotinak žena i dece, a ponosan je i na one glavoseke koji su proslavili Dobrovoljačku ulicu, Markale, „tuzlansku kolonu“. I ponosan je na Baba Muniru koja je na mezarju u Potočarima davno zapisala da je tamo položila 8.372 šehida (među njima i jednu posestrimu Hanke Paldum), ali joj je i dalje ostalo „prazno makar još onoliko mjesta“ koliko su njeni sinovi i unuci — i to najviše decom, ženama i starcima — „popunili“ po Podrinju.

I veli da on sve to radi pod motom »Istina je gorka, ali lekovita« pa dodaje da su se od te njegove istine svi izlečili, tj. pomirili, i sad u njegovoj Federaciji ima još samo 40.000 izlečenih Srba (ali je zanimljivo da za njih njegov reis-efendija veli da ih „još trpi“, ali da ne zna dokle će to činiti). A onih pola miliona kojih je tamo bilo pre nego što im je istina stigla smirili su se ili pod zemljom ili negde daleko gde se ta istina još ne čuje.

Jedna druga Baba Munira podupreće njegove istine navodom da se „tamo dogodio zločin i genocid“, da su „njegove posledice velike“ i da o tome „treba učiti u školi“. I napisala udžbenik po kome će se to najbolje naučiti. I razjasnila kako je onih 40-ak hiljada Srba „tražilo“ da svu Bosnu, uz pomoć mudžahedina i NATO, vrate na ono što je ona bila krajem XIX veka kada su „hercegovački muhamedanci“ ostavili svedočanstvo da i oni i bosanski „latini“ vode „porijeklo od pravoslavnih praoca“, ali da su tu nauku u međuvremenu zamenile neke druge „knjige-bjeloknjige“ u kojima piše ono što „uči reis-efendija“, tj. da je tamo „nad Bošnjacima izvršeno deset genocida“ pa ostaje nejasno kako je tokom poslednjih 10-12 decenija od nekad jedinog naroda tamo ostala tek koja desetina hiljada njihovih žitelja, a „Bošnjaci“ posle svakog genocida bivali sve brojniji i sad ih ima više nego svih ostalih zajedno (pa se žale da etničku sliku Bosne danas „kvare stranci“ — među kojima ima najviše Srba, Hrvata i Crnogoraca).
Možda bi i ta istina mogla biti lekovita kad bi nam je neko logično razjasnio, kao što bi valjalo razjašnjavati i mnoge druge „istine“ kojima nas zasipaju oni koji bi hteli da nas izleče od svega onoga od čega i svi njihovi nadležni koljački učitelji.

Da Vas podsetimo:  Majka nad grobom je majka nad grobom, osim ako je Srpkinja!

Navodim dalje neke od tih istina čije će nam sve dimenzije razjasniti njihovi blagajnici, pri čemu će im poredak određivati oni koji sve znaju, a neka on ovde bude proizvoljan.

  • Grci, Bugari, „Bošnjaci“, muslimani, šuckori, Hrvati, Austrijanci, Nemci, Englezi, Talijani, Arnauti, Mađari, Slovenci („i drugi“ amerikanski i vatikanski demokrati), tokom prvih dvadesetak godina HH veka, pobili su makar 2.500.000 Srba;
  • u Drugom svetskom ratu (i mnogo godina posle njega), ista je koalicija (žestoko ojačana komunistima) tome broju dodala makar još toliko srpskih glava;
  • Nemci priznaju da su kao okupatori tokom Drugog svetskog rata pobili 300.000 Srba, ali komunisti o svojim zločinima nisu vodili nikakve evidencije: oni su samo najavili da će se u Srbiji ponašati takođe kao okupatori pa neki račundžije vele da je, recimo, od 1945-1951. u Srbiji „likvidirano 586.000 narodnih neprijatelja“, ali se ne zna da li u tu cifru ulazi onih 180.000 dece pobijene na Sremskom frontu dok je Broz čekao da se s Bliskog istoka i iz Grčke izvuku nemačke trupe; ili onih pedesetak hiljada dece ubačenih u jame oko Foče tokom druge polovine maja i početkom avgusta 1945; ili ne zna se koliko desetina hiljada izbeglica koje su Englezi Brozu vratili iz Austrije, a on njima popunio jame oko Kočevskog roga i tenkovske tranšeje oko Dravograda; kao posleratni okupatori, komunisti su isleđivali, zatvarali, šikanirali tri miliona Srba (prema nekim izvorima — pominje se i pola miliona više!) i od njih se svakom petom ili šestom ne zna grob pa se postavlja pitanje da li ih treba tražiti u onih preko 200 „registrovanih »Lisičjih potoka«“ ili negde mimo njih; kad su shvatili da „demokratski pobiti“ sve Srbe nije baš tako lako, oni su 1948. priredili Goli otok i tamo sklonili one koji su im izmakli u ranijim čišćenjima (i pri tom, opet, nisu ostavili podatak o tome koliko su Srba i „monarhista“ tamo pobili).

I sve bi to mogle biti „istine“ o tome kako su Srbe satirali oni koji su se potpisivali latinicom. Ne znam je li na to mislio onaj koji je formulisao onu rečenicu koja je pomenuta na početku ovoga teksta, ali je zanimljivo da je on zaboravio potpis svojih predaka pa se potpisuje pismom svojih učitelja. A o tome kako je razaran srpski etnički prostor, takođe bi se mogle pomenuti neke pojedinosti koje su zamislili i izveli — opet isti njegovi „učitelji“.

  • Grci su iz Egejske Makedonije istrebili više od milion Srba, a posle komunisti srpsku srednjovekovnu nemanjićku Srbiju, na Ilindan 1944, „preselili u »novu« Makedoniju“ — koja se nedavno „preobukla u »Severnu Makedoniju«“;
  • Posle je Broz za „put iz Srbije“ priredio i Kosovo i Metohiju i nedavno se i ta iskonska srpska oblast, pod nadzorom istih onih „učitelja“, takođe preselila u inostranstvo, tj. u Arnautluk;
  • U isto vreme kad je Makedoniji i Kosmetu priznata samostalnost, Crnoj Gori „darovana je nacija“ i to je svojevremeno poslužilo jednom crnogorskom predsedniku da papi podnese zahtev za njeno katoličenje, a drugom nedavno da je upiše u NATO; a nijedan od njih nije se setio da crnogorskoj Skupštini (ili makar njenoj Komitskoj partiji) podnese predlog da se iz Kečine jame izvade kosti onih 5.500 mučenika (ili iz Mačkove jame na Štitovu onih 200 talijanskih zarobljenika i mnogo stotina Srba) koje su tamo ubacili „Jovo Kapa i družina“;
  • U Hrvatskoj i Bosni (i Hercegovini) Srbi su 1945. „predati u nadležnost“ onima koji su ih pre toga četiri godine klali i na druge načine satirali, a posle ih decenijama „neprimetno“ iseljavali i doveli ih do toga da su ih iz Hrvatske definitivno počistili „bljesak“ i „oluja“, jednako kao i slične nepogode iz „BH-Federacije“, a da se u Republici Srpskoj — drže „na tankoj omči“ kod Brčkog;
  • Problem Vojvodine zasad je još „otvoren“: Čanak i Čomićka hoće da je podvedu pod habsburšku stražnjicu, ali je neizvesno koliko će to vredeti ako neke druge njihove uzdanice (kakve su Mihajlovićka i Brnabićka), po nalogu Trilateralne komisije i Bilderberškog kluba, dovedu Rio Tinto da potruje Drinu, Savu i Dunav (pri čemu neke „svetske agende“ s nekima od tih oblasti imaju svoje posebne planove).
Da Vas podsetimo:  KAKO SMO OD PROTESTA DOŠLI DO PRIČE O GRAĐANSKOM RATU?

Ne znam je li te istine imao na umu onaj njihov napred pomenuti blagajnik, ali ako nije — onda nam ostaje jedino da tragamo i dalje i da se pokušamo primaći suštini „lekovitosti“ njegovih ideja. I tada bi se, recimo, moglo pokazati da su Srbi terorisali nedužne ustaše u Jasenovcu, Jadovnu, na Pagu, da su ih satirali na Golom otoku, da su osiromašenim uranijumom obogaćivali London, Berlin, Vašington, da su u „žutoj kući“ trgovali organima Sonje Biserko, Nataše Kandić, Jelene Milić i drugih crnih žena, da su satrli „dvadeset i deset“ svojih manjinskih zajednica, da su išli da tamane mudžahedine po Arabiji i Avganistanu, da su finansirali Japance u ratu protiv Rusije 1905. godine, da su iz neke kanadske luke 1917. poslali Trockog i iz Švajcarske Lenjina da sruše Rusiju i da tamo „zavedu komunizam“, da su… I tako dalje — do besmisla.
Vešanje Srba – civila od strane Austro-Ugara u Prvom svetskom ratu

Kao što je besmislena i naša potraga za „lekovitošću istina“ u koje njihov blagajnik hoće da nas uveri: tim se „istinama“, naprosto, pokušava maskirati ropska poslušnost onoga duhovnog i moralnog taloga raspoređenog po srpskim soroševskim biltenima, naučnim sirotištima (onima, recimo, koji svoj „naučni“ obraz procenjuju na milion dinara), ministarskim ćumezima, NVO-bordelima i sličnim trilateralnim i bilderberškim adresama na kojima su se razrojili predstavnici one „ljudske vrste“ za koju je drugde rečeno da su je Srbi, dok ih je bilo, vodili na kratkoj uzici i štitili je od svakog napora koji je mogao opteretiti i uznemiriti njihovu suženu svest. Pri čemu su takvi, nekim mračnim putevima, pre 80 godina „delegirani“ da uređuju srpsku sudbinu. I Srbi se od njih još ne uspevaju osloboditi.

A ko su bili ti „delegati“, i s koje su adrese stigli, potpisnik ovih redova ne zna, ali se priseća da je negde čuo da su oni zaslužni za ubistvo šest miliona Jevreja i isto toliko Poljaka, ali i pet miliona Srba i makar šezdeset miliona Rusa. Koliko su te računice realne, niko ne može znati i to najbolje potvrđuje ona koju smo prvu pomenuli: Jevreji vele da ih je „holokaust“ skratio za šest miliona, ali je neobično da se u Jad-Vašemu „vrti spisak“ sa tek nešto više od tri miliona imena, što je znak da i jevrejskim računicama treba pokoja potvrda više za ono što hoće da nametnu kao potonju istinu.

I na tom se „čvorištu“ začinju makar dve čudne misterije pred kojima se nalazimo.

Da Vas podsetimo:  SRBOVANjE

Prva je ona koju je utemeljio Vudrou Vilson demokratskim nalogom Trockom i Lenjinu da (pošto izvedu „revoluciju“) u prvu rusku komunističku vladu uvedu 90 procenata Jevreja da bi posle („glupi“) Rusi mogli „hiljadu godina pisati da su im Jevreji razorili državu i pobili narod, a neće se setiti da za to optuže američku demokratsku vladu“. Ti su „Jevreji 1917–1921. godine istrebili u Rusiji neutvrđen broj miliona ljudi počinjući od viših slojeva društva pa što je moguće dublje naniže“, „izneli su iz Rusije sve dragocenosti koje su se fizički mogle izneti: zlato, dragocenosti koje su skinuli s ubijenih ljudi, a sad izvoze prirodna bogatstva“, „klasna teorija njihovog Karla Marksa dala im je mogućnost da stave van zakona i unište sav obrazovani sloj Rusije“, pri čemu „jedni jevrejski odredi otimaju hranu i dragocenosti od građana Rusije, a drugi ih odredi streljaju; Jevreji sad dolaze iz celog sveta u boljševičku Rusiju, iz Engleske, iz SAD, da bi pomogli svojim ruskim Jevrejima da upravljaju Rusijom i svi oni tamo dobijaju rukovodeće položaje, dobre stanove, hranu, odeću, obuću; i sve to bez ikakvih problema i odmah“.

Druga se misterija svodi na to da se očekivalo da „Rusi ustanu i počnu ubijati Jevreje“, ali se posle pokazalo da se „takav ustanak protiv jevrejskog ropstva dogodio ne u Rusiji nego u Nemačkoj“ i njegova je sudbina dobro poznata: i Amerikanci i Englezi odmah su poslali „svoje“ (hrišćanske) sinove da bi oteli Jevreje iz ruku Nemaca kojima su „popucala sva trpila“, posle su Nemci optuženi za „holokaust nad Jevrejima“, Jevreji vele da ih je pobijeno onoliko koliko pomenusmo napred, u Jad-Vašemu na spisku ih se našlo mnogo manje, ali još nema spiska na kome bi se našlo onih šezdeset miliona Rusa (a dodajmo im i onih pet miliona Srba) za čija su ubistva, kako mnogi izvori svedoče, zaslužni Jevreji i, pre svih, Engleska i Amerika kao „jevrejske države“. Tako se dogodilo da su Vilsonovi Jevreji 1917. u Rusiji oposlili ono što Šifovim Japancima 1905. nije pošlo za rukom, a uz sve to ispostavlja se da njima nije bilo dovoljno ono što su učinili u Rusiji pa su komunističku zarazu pokušali da prošire na Nemačku, Austriju i Poljsku (a odmah posle Velikog rata i na druge jugoistočne evropske zemlje) i može se naslućivati da se u tome nalaze razlozi za „nemački ustanak“. (Uz Marsdenov spisak Jevreja koji su razorili Rusiju, naime, pominju se i mnogi koji su hapšeni, proterivani, neki i streljani, kao organizatori komunističkih pučeva u Nemačkoj, Bavarskoj, Austriji, Poljskoj, ali ja moram priznati da ne znam do koje su mere oni u Nemačkoj „zategli“ odnose i doveli do toga da Nemcima „popucaju trpila“ i da se progon Jevreja završi kao „holokaust“.)

Izvesno je, međutim, da je sve počelo kao pokušaj spasavanja od rusofobije, od koje zapadna civilizacija, prema Metanovim navodima, „boluje“ još od Karla Velikog i u raznim prilikama, tokom više poslednjih vekova, proveravan je recept za smirivanje tegoba koje je ta boljka donosila. I uvek se pokazivalo da su svi takvi pokušaji podmirivani ogromnim brojevima ljudskih glava, a u HH veku na taj su raboš Rusi sami priložili više desetina miliona. A Srbi, kao kolateralna žrtva, tek oko pet miliona.

I sve to — u ime demokratije.

 

 

 

 

AUTOR: Dragoljub Petrović

izvor:balkanskageopolitika.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime