Stigla, pa šta, čekao je ili ne ona dođe. Ranijim Novim godinama predhodile su ispisane čestitke, Sneško Belić, trinaesta plata, kese pune čokolade …
Ove godine niko me nije pitao gde ću za doček. Pre nekoliko dana sam rasporedio one novogodišnje kugle. Nove kineske u radnji i nisu skupe i ne lome se. U nekoj knjizi sam našao sliku dečaka na konju.
Beli džemperić, kratke pantalonice, dokolenice bele duboke cipelice, a osmeh sav važan u Vrnjačkoj banji. Teško da bi me ko prepoznao. Liči na Jovana, mog unuka.
Padao sam sa konja ali i kasao. I uvek me čudilo što na konjičkim trkama jahaču, a ne konju, daju lovorov venac.
U Tunisu sam jahao kamilu, u Indiji slona… Ipak čini mi se da sam imao konjske živce ali i tvrdoglavost mazge.
A jutros, dok gledam one prljave tanjire i ostatke hrane tražim neku vezu između dva konjića na dve slike.
Onaj beli dečak sa zaliskom sada je sedi starac, a gle čuda konjići su isti.
Bez ijedne novogodišnje čestitke u sandučetu, bez velikih želja kuvam čaj i gutam neke bele pilule kažu za cirkulaciju i pritisak. Često zaboravljam, a najviše me nervira kada u zdravstvenim rubrikama u novinama piše da muškarac treba posle pedesete obavezno da prekontroliše…. Kakva bre kontrola pa da mi nađaju nešto, ovako jašem sa malo sena kroz ove savane, kasabe, ravnice, velegrade.
Često srećem ja i stoku, dignem prašinu ali dam galop i tutanj. Radostan sam kad nađem neko pojilo i onda ržem od sreće. A pojilo može da bude i osmeh i lepa reč i mali poklon ili samo obećanje… Svoje sam radosti i ludila pakovao i sada su tu iza mene u kutijama sećanja.
Još malo ću da se prevrćem u svom usamljenom životnom sedlu a onda da pogledam ko li me je i da li me je iko noćas tražio. Imam danas još dilemu da li da idem levom ili desnom stranom Morave. Kaskaću uzvodno prkosno, mada me koleno nešto, samo nešto malo, boli i to obično kada se menja vreme.
Za neki dan će poštari donositi račune, čuću da je neko od mojih otišao daleko i zato dok još mogu pokriću se ovim kariranim, crvenim na radost, ćebetom. Možda i pridremam, možda i kaskam u onim lepim godinama mladosti.
Ali sve mislim da više neću ni da čekam nikoga, nigde, nikada….
Svi će nekada, negde, nekome doći… kao i ova 2021.
Slobodan Čvorović
Izvor: Ozonpress
