Sto godina zatiranja

Prošlo je ravno sto godina od prve pojave okupacione latinice u Srbiji (1916) iz vremena okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu. Tim povodom srpski lingvisti u institucijama ni države ni lingvistike tim se pitanjem ne bave. Jer, kada bi se time bavili, potvrdili bi sebe kao nastavljače zatiranja srpskog pisma i u ovim još sačuvanim izuzecima od desetak današnjih procenata u pisanju jezika Srba u Srbiji.

Tragična sudbina srpske ćirilice seže u 11. vek kada je katoličanstvo na sinodu u Solinu bacilo, praktično, anatemu na ćiriličko pismo proglasivši ga za „đavolji izum“. Bilo je to 1060. godine, dakle, samo šest godina posle poznatog hrišćanskog raskola 1054. godine na katoličanstvo i pravoslavlje.

Posle toga uveden je gotovo neprekidan hiljadugodišnji rat protiv pravoslavlja, a time i protiv srpske ćirilice koja im je bila prva na udaru, a drugi slovenski narodi na Zapadu bili su prinuđeni da zajedničku slovensku azbuku glagoljicu ubrzo zamene latiničkim pismom. Samo su od Slovena pravoslavni slovenski narodi uspeli da uvedu ćirilicu i da je do danas sačuvaju, osim Rumuna koji su kao romanski narod zamenili svoju ćirilicu latinicom. Na izglednom su putu da uskoro sasvim izgube ćirilicu i pravoslavni Srbi, jer su je u praksi izgubili već u devedesetak procenata posle dobro osmišljenih akcija komunističke vlasti i srpske serbokroatistike iz vremena jugoslovenskog zajedničkog života.

Plaćenici najuspešniji protivnici ćirilice

Najveći i najuspešniji protivnici ćirilice među Srbima danas jesu oni koji su plaćeni da se profesionalno u srpskim institucijama države i lingvistike bore za (o)čuvanje srpske azbuke. Ali, umesto da se srpske institucije države i lingvistike bore za (o)čuvanje srpskog pisma na jedini mogući uspešan način kakav postoji u celom svetu preko održavanja suverenosti svakog drugog pisma u svakom drugom jeziku, oni se verbalno i cinično bore za ćirilicu tako što ih ne zanima svetska (jednoazbučka u svakom drugom jeziku) praksa, nego se lažno bore za ćirilicu štiteći dosadašnji najuspešniji način za progon i zamenjivanje srpske azbuke, štiteći uvedeno drugo pismo u vreme Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom / hrvatskosrpskom jeziku 1954. godine kada su komunisti smislili najmudriji način za zamenu srpske ćirilice okupacionom (hrvatskom) latinicom iz vremena Prvog svetskog rata, kada je okupator u Srbiji prvi put zabranio srpsko pismo i, umesto njega, naredio abecedno hrvatsko pismo Hrvata za pisanje jezika Srba.

Na primer, lingvista Ivan Klajn koji je danas na čelu važnog Odbora za standardizaciju srpskog jezika manipuliše ovih januarskih dana svojim osvrtima u NIN-u objašnjavajući naivnim čitaocima da su krivci ze nestajanje ćirilice oni koji ukazuju na greške srpske jezičke i državne politike u zatiranju ćirilice, a ne oni koji, s Klajnom na čelu, donose i dalje unikatnu jezičku normu u kome je srpski jezik unikatna pojava u svetu i zalažu za za nastavljanje neodržive „dvoazbučnosti“ u spasavanju ćirilice. Lingvista Klajn, tobož, brani, nenapadnute mrtve velikane Belića, Ivića i druge dvoazbučnjake da bi time i sebe uvrstio među lingviste branitelje čuvenih lingvista kakvi su bili spomenuti veliki lingvista Pavle Ivić i, pre njega,čuveni Aleksandar Belić. Klajn u tome igra podmuklu igru. Manipulišući nečijim „napadima“ na velikane srpske lingvistike, on pokušava da spere svoje loše postupke sa sebe i današnjih lingvista kojima više ne zabranjuju da se bave održivim rešenjem pitanja srpske jezičke norme i rešenjem pitanja pisma u jeziku Srba, a zna se da ni Belić ni Ivić nisu, jednostavno, smeli u svom veku da se bave odbranom srpskog jezika i ćirilice u svom veku na bilo koji normalan način, nego jedino kroz „srpskohrvatski jezik“ i kroz rešenje pitanja pisma Srba u dvopismu samo za Srbe da bi samo Srbi danas izgubili svoje pismo nametanjem tuđeg pisma iz vremena okupacija Srba.

Komunizam je u mnogim elementima bio okupatorski sistem za Srbe, jer im je uništavao ključne identitetske odlike: pravoslavlje i ćirilicu bez kojih Srbi ne postoje kao stariji autohtoni narod. Komunistička vlast i srpska serbokroatistika uspele su ono što okupatorima nije moglo da uspe. Nije mogla da uspe ni katolička borba protiv ćirilice u trajanju od hiljadu godina jer je bila uvek otvoreno nasilnička. Ali je uspela komunističko-serbokroatistička borba protiv ćirilice tek kada je izmišljeno „bogatstvo dvoazbučja“ koje se primenjivalo samo za Srbe u njihovom jeziku, pri čemu se nasilje protiv Srba i ćirilice sprovodilo za njihovo „dobro“, tj. da budu „najbogatiji narod na svetu“ koji, jedini, „obogaćuju“ sebe ia dva aktuelna pisma u pisanju svoga jezika. Naravno, time je samo formalno bila ukinuta ranija zabrana ćirilice iz vremena okupacija, pa je sada mogla da se nameće tuđa latinica među Srbima i da se to tumači kao „prednost Srba“ i njihovo „bogatstvo“ u svetskoj lingvistici i uopšte, ne razlikujući šta znači poznavati neko tuđe pismo i pisati svoj jezik tuđim pismom.

Današnje manipulacije u srpskoj lingvistici

Tužan i ciničan je primer Ivana Klajna. On ovih dana u NIN-u (osvrćući se na utemeljene predloge načina (o)čuvanja ćirilice iz više udruženja za zaštitu srpske azbuke, bez dopuštenja da mu se tamo (u NIN-u) odgovori, izmišlja „opasne nacionaliste i borce za srpsko pismo“ koji „napadaju srpske jezičke velikane“ koji su bili (jedni od njih) životno primorani u borbi priv srpske ćirilice, da bi tako zaštitio sebe i slične njemu koji su danas nastavljači takve pogubne jezičke politike u srpskoj lingvistici iako ih više niko ne primorava da se bave kvazilingvističkim rešenjem pitanja jezika i pisma u Srba. Oni su nastavljači pogubne srpske jezičke politike iz vremena (komunističkog) moranja i nasilja, sada u novim okolnostima kad im niko ne nalaže da se time kvazilingvistički i antićirilički bave.

Takvi lažni i cinični „borci za srpski jezik i pismo“ u srpskoj jezičkoj nauci danas izmišljaju kako mi iz „tamo nekih udruženja“ hoćemo da „zabranimo učenje i znanje nečijeg pisma“. Kao da je svako toliko naivan pa ne zna da se istinski borci za srpsko pismo nikada nisu ni u snu bavili zabranjivanjem ničijeg pisma, pogotovo ne hrvatske abecede koja je Srbima korisna jer, ako je znamo, možemo da izvorno čitamo njihove knjige, jer nam je jezik danas lingvistički i dalje isti jezik i ne treba nam nikakav prevodilac za hrvatski jezik. Borci za ćirilicu su zdravi ljudi koji samo traže da se, po nalogu svetske prakse i Ustava Srbije, (sa)čuva srpso pismo na jedini mogući način u svetu. Da se sačuva srpsko pismo na taj način da se srpski jezik njime neizostavno i uvek i svuda piše srpskim pismom, a ne neki drugi jezik, pogotovo ne hrvatski jezik, Vukov srpski jezik u hrvatskoj varijanti. I ništa dalje od toga ne traže normalni srpski ćiriličari.

Srpski lingvisti danas uvek manipulišu i ne pada im na pamet da se upitaju jesu li ikada oni i u čemu pogrešili u negovanju i čuvanju srpskog jezika i pisma. Ako se pojavi i jedno jedino drukčije mišljenje od njihovog, oni ne daju da se to obelodani. Na primer, čim se pojavilo jedno jedino drukčije mišljenje o istorijatu jezika Srba i Hrvata (mišljenje poznatog lingviste Dragoljuba Petrovića, na primer), koje je predočeno javno na skupu lingvista u SANU prilikom rasprave o srpskoj jezičkoj politici danas, oni su zabranili da se taj rad objavi zajedno s ostalim izlaganjima sa tog skupa u Zborniku radova. To je prosto suludo, jer je pogubno za Srbe, za njihov jezik i za njihovo pismo.

Postoje još slični primeri zabrana da se objave drukčija mišljenja od onih mišljenja koja zagovara institucionalni „vrh“ u srpskoj jezičkoj nauci. Ako neko drukčije o tome misli, odmah je za njih „nacionalista“, i to u značenju „šovinista“…

Dakle, od prve pojave okupacione latinice i u Srbiji (1916) prošlo je ravno sto godina, ali od pogubne srpske jezičke politike još nije prošao ni jedan dan, jer se pogubna srpska jezička politika u srpskim institucijama vodi i danas kada im iako im, kao ranije, ne brani da se bave normalnom standardizacijom jezika i pisma u Srba u skladu sa svetskom praksom u standardizaciji drugih jezika. Zato srpskim lingvistima u Matici srpskoj, U SANU, u SANU-ovom Institutu za srpski jezik i u Odboru za standardizaciju srpskog jezika ne pada na pamet ni da razgovaraju o pogubnosti novosadskog Jezičkog dogovora iz 1954. godine, a kamoli da ga ponište, za razliku od hrvatskih lingvista koji su ga poništili već 1967. godine.

I tako srpski lingvisti i srpska lingvistika i jezička politika kasne najmanje pola veka za hrvatskom – zašto ne priznati, ne u svemu naučnom, ali za njih veoma korisnom – mudrom i uspešnom jezičkom politikom. Srpska jezička politika je i dalje u jugoslovenskom komunističkom mraku.

Dragoljub Zbiljić

(Novi Sad, 21. januar 2016)