Jezik je najčudniji unutrašnji organ za spoljne poslove.
Postoji tvrdnja, koja dolazi iz neidentifikovanih izvora, da „jezik kosti nema, ali kosti lomi“. Neki ga dovode u vezu i sa brodskom krmom pa kažu: „krma je kao i jezik tako mala a upravlja onolikim brodom“.
Jezik za zubima je oduvek pouzdaniji i bezbedniji od jezika bržeg od pameti. Zbog brzog jezika se i došlo do narodne mudrosti: što na umu, to na koridoru Miloš Veliki. Za koridor Vožd Karađorđe narod smišlja neku novu sitnu podlost. Misaoni radovi su u toku.
Najmudriji su oni kojima je najveća mudrost na vrhu jezika, ali se ustručavaju da je izgovore pravdajući se pomanjkanjem koncentracije.
Postoje razne vrste jezika – srpski, hrvatski, srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski, bošnjački, bosanski… U Dubrovniku se govorilo nainski, a u Crnoj gori srpski, crnogorski, montenegrinski brđanski, primorski, albanski i ruski. Montenegro je zemlja u kojoj je jezik doživeo punu rodnu ravnopravnost – iako je jezik muškog roda u Crnoj Gori se naziva – maternjim.
Bugari tvrde da je makedonski jezik nepostojeći. Smislili su ga, tvrde, zločesti Srbi samo da napakoste Bugarima. Notorna je činjenica, kažu Bugari, da Makedonci govore bugarski. U stručnom radu iz oblasti lingvistike „Tuk na utuk“, srpski jezikoslovci dokazuju da je makedonski samo jedna od južnih varijanti srpskog jezika bez sedam padeža jer se radi o siromašnijim krajevima gde je svaka vrsta uštede, pa i u padežima, potpuno opravdana. Grci, međutim, uz čestitke obrazovane Evrope, uvode novu jezičku kategoriju kroz naziv – severnomakedonski. Posle ovolikih jezičkih nadgornjavanja, Makedonci su ostali bez reči (i srpskih i bugarskih) smatrajući da im je najbolje da im se jezik zove – nemušti. To je bolje, misle, nego albanski koji svakim danom u svakom pogledu sve više napreduje.
Pored jezika za nacionalno diferenciranje među istogovorećim ljudskim skupinama, postoje i jezici kao što su: službeni, jezik poezije, književni jezik, jezik mržnje i jezik za koji ti tetka donese kolače ako nešto izjaviš pa se ujedeš za jezik.
U narodu se za žene koje se bave produkcijom i širenjem intriga kaže – jezičara, a u pisanim medijima za istu stvar se upotrebljava sofisticiraniji izraz – sloboda govora, štampe, mišljenja i pravo na drugačiji, klečeći stav.
Jezik je posebno zastupljen u kulinarskim specijalitetima. Tako je vrlo poznat recept za teleći jezik u lovačkom sosu za koji se misli da je u javnoj upotrebi jedino u vreme predizbornih kampanja prepunih obećanja koje se odlikuju okusom lovačkih priča.
Pošto je jezik glavna alatka, i fangla i mistrija, za literarno neimarstvo, nije nikakvo čudo što borci za ljudska prava s pravom napadaju zidare, da ne kažemo autore, takvih književnih zdanja. Tako neki Muslimani traže da se Njegošu oduzme titula vladike jer je propagirao genocid poturčenjaka, takozvani poturcid, a akademska elita Sarajeva i Mostara traži da se izvesnom Ivi Andriću oduzme Nobelova nagrada za književnost jer je on lično, taj isti Ivo pa još Andrić, svojim knjigama Bosni naneo više zla nego sve vojske koje su kroz Bosnu ponosnu neometano prolazile. Za Hercegovinu se ne kaže ništa, a Republika Srpska je za Bosnu bila, kao što je i sada i kao što će i biti, nepostojeća. Majke Srebrenice su zapretile da će demonstrativno napustiti članstvo u Komitetu za dodelu Nobelove nagrade za književnost ukoliko se ta nagrada dodeli ozloglašenom srbofilu Handkeu i da više nikada, kao i do sada, neće pročitati ni jednu knjigu.
Akademija Nauka i Umetnosti BiH, skraćeno ANUBIH, zamera komentaru pristiglom iz genocidne Srbije u kome neki Srbin neandertalac kaže: Anu bih (vidi se da je nepismen) i ja, ali mi je Mila ipak milija.
Taj isti Srbin, rekosmo neandertalac, takođe predlaže da se ubuduće, u znak posebnog priznanja za književni uradak, nekad prestižne nagrada NIN-a, laueratima, umesto novca, dodeljuje snajper po mogućstvu „mejd in Krušik“.
Spas je ipak što je ljudski um smislio pametne aplikacije na pametnim telefonima, pametnim tabletima, pametnim laptopovima, kamerama, prislušnim uređajima, TV aparatima, da se svaki jezik može lako prevesti na jedini koji razumemo.
Ostaje zadatak za genijalne pronalazače da se dosete kako da se, pored toliko pametnih pomagala, izume i – pametan čovek.
