Prevalivši trnovit i krvav put od Jugoslavije do „Zapadnog Balkana“, naš region je iza sebe ostavio nametnuti rat, i sva zla koja on sa sobom nosi, i okrenuo se izgradnji ništa manje nametnutog mira, koji, ako je to uopšte moguće, izgleda tragičnije od rata (sa primesama komedije).
„Počnimo ljubav ispočetka“ (scena 3, pokušaj H). To je poruka koju su lideri Srbije i BiH poslali nakon posete ovih drugih Beogradu pre par dana. Slika naizgled idilična. Konstruktivni razgovori, uživanje u bašti kafane i partija šaha na Kalemegdanu. Sve u duhu tradicionalnog srpskog gostoprimstva. Pauza. Ko bi rekao da je pre nepune dve nedelje premijer Srbije, ujedno i domaćin sa idilične slike, fizički napadnut i verbalno izvređan na mestu na kome to ne bi smelo da se desi – u Potočarima, na obeležavanju 20. godišnjice od srebreničkog zločina (scena 1). I to, kako stvari stoje, usled mnogobrojnih sitnih (?!) propusta u organizaciji protokola. Samo nekoliko dana pre toga, bosanski domaćin je naglasio kako srpskom gostu garantuje bezbednost i jednak tretman kao ostalim zvaničnicima.
Negde u toku projekcije „zapadnobalkanskog“ filma je utrčala i scena 2 – najava referenduma u Republici Srpskoj iznad koga lebdi veliki paradoks da ne znači ništa a svi ga se plaše. Pitanje, naizgled, bezazleno i sa unapred poznatim odgovorom, tačnije ishodom. Svojevrsno postavljanje scenografije za neko novo snimanje u bliskoj budućnosti.
Poznato je da najbolji režiseri biraju da rade sa najboljim glumcima, pa je tako i u našem dugometražnom filmu. Mi zapadnobalkanci smo Holivud svetske geopolitike! Spadamo u onaj rang velikana sposobnih da igraju sve. Domaćina i gosta. Zločinca i žrtvu. Oslobodioca i roba. Lako se nauči scenario! Verovatno nas zato svetski režiseri uvek i pozivaju na saradnju u najvećim blokbasterima.
Film je oduvek bio unosan biznis, ali statisti nikada nisu dobijali deo kolača. Opravdano! Ne provodimo mi sate učeći tekstove napamet, niti rizikujemo svoje zdravlje (pošto je ovo Zapadni Balkan – i živote) snimajući opasne scene! Mi uglavnom stojimo, i u zavisnosti od trenutnog žanra smejemo se ili plačemo. Dijaloge skoro i da nemamo, a manjka i prilike da ga razvijemo, pošto je kamera stalno fokusirana na zvezde.
Šuška se diljem vaskolikog regiona da je u toku snimanje jedne nove scene u kojoj će igrati doajeni profesije. Zbog svog velikog i večitog talenta, uvek su mislili da treba da prestanu da snimaju scene u sklopu Zapadnog Balkana i da dobiju sopstveni film. Režiseri su po ovom pitanju najdublje podeljeni, što se i vidi po statusu samoproklamovanih superzvezda, koje su otuda jednom nogom tobože zakoračile u stranu produkciju, ali su drugom ostale u domaćem filmu. Elem, fabula scene (ili filma, ako baš igrate šah na crvenoj tabli) se sastoji, gle čuda, u obeležavanju. A obeležava se najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Neko neupućen bi posle pogleda na scenario pomislio da se radi o ratnoj tragediji, ali glumci insistiraju da je žanr čista epika. Naime, slave veliku pobedu.
Kakva je to „pobeda“ kada ubiješ 2.000, i proteraš sa ognjišta 250.000 ljudi? Država koja taj čin slavi kao nacionalni praznik (ne, nije šala, spustili smo zadnju klapu na „film“ u prethodnom pasusu) ne može biti normalna i zdrava. Temelj joj je krivo postavljen. Šta tek reći o zločinima muslimana, koji su tokom rata u Bosni premijerno pokazali dijapazon svireposti koje danas uživo gledamo u režiji Islamske države? Ili, pak, o slovenačkim zločinima iz 1991. godine o kojima se uopšte i ne govori? Nagrađeni su ćutanjem i guranjem pod tepih, jer su želeli Zapadni Balkan umesto Jugoslavije. S druge strane, o zločinima onih kojima takva tranzicija nije bila naročito bliska srcu se govori jasno i glasno, uvek i svakom prilikom. Neretko sa elementima hiperbole. Ni jedno ni drugo nije korektno prema žrtvama.
Sam koncept prizme kroz koju se gleda na poslednji rat, a po kojoj su Srbi krivi za sve, a ostali ni za šta je nefer prema svim nevino stradalima, nezavisno od veroispovesti (nacionalnosti). Žrtve se poštuju samo i jedino istinom i pravdom. Istina jeste da je zločina bilo na svim zaraćenim stranama. Istina je takođe da je svaki ljudski život podjednako vredan, a pravda bi trebalo da bude ovaploćena u krivičnopravnoj odgovornosti onih koji su živote oduzimali. Problem je jedino što je na Divljem Zapadu pravda samo ime metka u revolveru.
Autor: Predrag Prokopić
Izvor: Srpski Akademski Krug
