Stogodišnjica Velikog rata: Bratska podrška

0
780

prvi svetski rat 1Još 1909. godine tokom ekonomsko-carinskog spora između moćne Austrougarske i nezavisne Srbije, planirali su vladajući krugovi u Beču da vojnički slome Srbiju.

Konrad fon Hecendorf tadašnji načelnik austrougarskog glavnog generalštaba rukovodio je izradom ratnog plana koji je ima tri prioriteta:

— slučaj R (rat na istočnom frontu ) protiv Rusije

— slučaj I (rat na zapadnom frontu) protiv Italije

— slučaj B (rat na balkanskom poluostrvu) protiv Srbije i Crne Gore

Veličanstvene pobede srpske vojske i oslobađanje od viševekovne otomanske okupacije delova našeg naroda, izaziva u Beču zabrinutost za postojeće stanje u delovima svoje carevine gde većinski žive SLOVENI.

Oni se sistematski i planski odnarođavaju i sprečavaju u nacionalnim, kulturnim i regionalnim povezivanjima sa delovima svoga naroda.

Zato će do 1914. godine fon Hecendorf u nekoliko navrata predlagati ostarelom caru Franji Josifu II da se izvrši preventivni rat protiv Srbije kao mogućeg stožera, koji će okupiti sve nezadovoljne južne SLOVENE u carevini.

Poraz Bugarske koju je direktno gurnula u oružani sukob sa ostalim balkanskim zemljama Austrougarska, još više je uplašio vladajuće krugove crno-žute monarhije.

Odlučeno je stoga da se po svaku cenu nađe bilo kakav izgovor da posluži kao povod za preventivni rat protiv Srbije, koja je sada ovenčana slavom pobednice nad Otomanskim carstvom.

Veliki delovi novooslobođenih oblasti i oduševljenje sa kojim su dobrovoljci iz austrougarskih zemalja–Srbi ali i pripadnici ostalih slovenskih naroda , pohrlili u borbu za oslobođenje bili su najava početka kraja crno-žute tamnice naroda.

Vladajući krug u Beču uprkos sve većih sporova sa vladajućim krugom u Pešti, ipak je odlučio da mu je Beograd na Savi najveća opasnost.

Vidovdanski pucnji neumrloga GAVRILA PRINCIPA, kao princip narodnog odgovora na okupaciju, bili su povod za državno-diplomatsku harangu neviđenih razmera do tada.

Da Vas podsetimo:  Predsednik SANU: Šest tačaka za rešenje kosovskog čvora

Nemački ratno huškački krugovi odlučuju da izvrše pritisak na austrougarske vlastodršce da optuže Srbiju za atentat na prestolonaslednika Ferdinanda, jer su predvideli da carska Rusija neće ostaviti Srbiju na milost i nemilost razjarene crno-žute monarhije.

Oni su zapravo želeli preventivni rat sa Rusijom, kako bi sprečili industrijski razvoj i napredak, koji je bivao sve vidljiviji a žitna polja Malorusije (boljševici će uvesti termin Ukrajina) sve dalja od njihovih planova.

Cenili su da njene saveznice Velika Britanija i Francuska nisu odlučne u podršci, i neće dozvoliti da budu lako uvučene u oružani sukob.

Savet austro-ugarskim vlastodršcima bio je da sroče jednu neprihvatljivu diplomatsku notu Srbiji, koju nezavisna država ne može nikako prihvatiti.

U Beču su cenili da je Srbija iscrpljena materijalno i finansijski u dva prethodna balkanska rata, sada laka pobeda, koja će omogućiti preživljavanje trulom carstvu.

Mesec jul 1914. godine ispunjen je naporima nemačke diplomatije da vrši stalan pritisak na austro-ugarske vlastodršce i britanskog ministra inostranih poslova, ali u potpuno suprotnim ciljevima.

Bečki se krugovi stalno pritiskaju da požure sa ultimatumom Srbiji, a britanski ministar se ohrabruje da bude inicijator predloga za međunarodno suđenje atentatorima iz Sarajeva.

Velika carevina neće dozvoliti nikakvo međunarodno suđenje jer je to za nju gubitak suvereniteta, a nezavisna Srbija će prihvatiti sve odluke ovoga suđenja jer je to za nju potvrda suvereniteta.

Srbija raspolaže i dokazima da nije organizator atentata u Sarajevu i dostaviće ih međunarodnom sudu.

Uspeti u ovoj delikatnoj nameri za Britaniju je značilo povratiti svoje mesto i ulogu na evropskom kontinentu.

Sve tri učesnice ove diplomatske igre suočavaju se i sa istom nepoznanicom, šta će zapravo sada da odluči Rusija, ta velika, daleka, nepoznata i neshvaćena zemlja za gospodu u Beču, Berlinu i Londonu. Još manje im je poznato i razumljivo Pravoslavlje, vekovna pupčana vrpca dva bratska naroda — Rusa i Srba. Čak i kada ih je trenutni državni interes i razdvajao, pa i udaljavao, nije se kidala, već poput mitske ptice Feniks nicala iz pepela jačajući neraskidive veze.

Da Vas podsetimo:  Odmah posle korone izvršitelji pušteni sa lanca, od 1000 din, vam prave dug 50.000 dinara !

Austro-ugarsku notu kao ultimatum uručio je poslanik Gizl 23.jula 1914. u Beogradu planski, nakon odlaska predsednika francuske vlade iz Rusije gde je bio u poseti. Tako su izbegli da se održi savetovanje najviših državnih predstavnika obe zemlje i dogovori jedinstven stav. Tekst ultimatuma velikim silama uručen je dan kasnije 24.07.1914., pa je tako skraćena i mogućnost uticaja na Srbiju i njihovo vreme za reakciju.

Opširna optužba Srbije da je kriva za rađanje ideje o atentatu sročena je u deset tačaka ultimatuma ,sa zahtevima za udovoljenje.

Ultimatum je težio da unizi Srbiju, ali i da ospori njenu državnost i nezavisnost.

Ser Edvard Grej britanski šef diplomatije nakon čitanja ovog ultimatuma pozvao je austro-ugarskog poslanika i izjavio mu da je to najužasniji dokument koji je jedna država uputila drugoj, posebno ukazujući na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.

Čim se upoznao sa sadržajem ultimatuma pohitao je ruski ambasador u Beču da ministru grofu Bertholdu ukaže, da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država.

Prestolonaslednik Aleksandar nakon iščitavanja ultimatuma napisao je lično pismo ruskom caru Nikolaju II u kom naglašava :

……..zahtevi u austro-ugarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom države……

Ističući da je rok koji je dat za ispunjenje uslova diktata suviše kratak , prestolonaslednik završava pismo rečima:

„ ….Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Veličanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe.“

Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri.

Odgovor srpske vlade napisali su Nikola Pašić i Stojan Protić a lično ga je kao gest dobre volje uručio u austro-ugarskom poslanstvu predsednik vlade.

Da Vas podsetimo:  Jedino rešenje: SNS TREBA RAZORITI

Austro-ugarski ambasador je odmah po prijemu uputio već sročen odgovor u kom se naglašava da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve austro-ugarske vlade i da su odnosi prekinuti, iako ovaj srpski odgovor predstavlja primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti.

Vlada Austro-Ugarske je nakon svega uputila običnom poštom telegram vladi Srbije u kom joj objavljuje rat!

Svestan posledica odluke naredio je Nikolaj II delimičnu mobilizaciju četiri vojna okruga na granici sa Austro-ugarskom, kao jasan stav na otvorenu agresiju Austro-Ugarske.

Vitali Žučni

FONDSK

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime