Srpski univerziteti tonu na Šangajskoj listi zbog toga što država ulaže sve manje para u nauku, kaže genetičar Miodrag Stojković, a ove godine to se svelo na 120 dinara dnevno za istraživački materijal po naučniku, odnosno na vrednost bureka i jogurta. Osim što takav doručak nije dovoljan da „napuni stomake“ istraživača i naučnika u Srbiji, Stojković kaže i da je nemoralno da naučnici koji rade u inostranstvu dobijaju dodatne honorare kako bi u svojim radovima potpisivali naše univerzitete.
Posle reakcije genetičara na društvenim mrežama, gde je saopštio da je morao da napusti Srbiju i ode na Harvard, a zatim i javne prepiske sa ministrom prosvete Mladenom Šarčevićem oko stanja nauke u zemlji, sa čime se poklopila i nova Šangajska lista i pad srpskih univerziteta na njoj, naučnik iz Leskovca kaže da je takav rang bio očekivan s obzirom na to koliko se para poslednjih godina izdvaja za prosvetu i nauku.
Stava je da ukoliko država želi da unapredi ove oblasti, mora direktno da ulaže u ljude koji se naukom bave pri univerzitetu, a ne u dodatne honorare onih koji su otišli u inostranstvo što je slučaj profesora Stojana Radenovića koji je potpisivao radove za Univerzitet u Sadijskoj Arabiji i kojeg je nedavno ugostio predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
To je prekršaj, to nije moralno niti etički ispravno. To je kao kada bismo platili Liverpulu da upiše nekom našem timu osvojene bodove za Ligu šampiona – smatra Stojković.
Dodaje da je bolje da se slede kriterijumi koje zahteva Šangajska lista, a da su za naše uslove najvažniji broj najcitiranijih naučnika koji rade na univerzitetu i članaka objavljenih u kvalitetnim naučnim časopisima. Uslov da se ispune ti kriterijumi su, navodi Stojković, veća ulaganja u nauku. Iznosi podatak da su drastično pala ulaganja u potrošni materijal za istraživanje, te da ona danas iznose svega 120 dinara po naučniku na dan.
Te kriterijume možemo da ispunimo i napredujemo na ovoj prestižnoj listi kada zamenimo zastarelu opremu i kada izdvajanja po naučniku nisu više nego poražavajuća, a iz godine u godinu sve niža: 2011. godišnje 1.200 evra po naućniku, prošle godine 650, a u ovoj godini do sada 250 evra. Znači naša država dnevno ulaže 120 dinara po naučniku. Burek i jogurt. Eto i odgovora zašto padamo – ističe genetičar.
Stojković je o ovome govorio i na društvenim mrežama, a jedan od njegovih tvitova bio je i o tome kako je ministar prosvete i nauke Mladen Šarčević mejlom tražio njegov telefon u Americi, na šta je on odgovorio da je telefon imao i dok je bio u Srbiji.
“За потрошни материјал за истраживање 2011. године издвајано је 1200 евра по научнику, лане 650 евра, док у првих осам месеци 2019. испод 250 евра”.
30 и кусур евра месечно…
Озбиљан проблем када неко озбиљно тврди да улажемо озбиљна средства у науку.— Miodrag Stojkovic (@MioStojkovic) August 23, 2019
Posle medijske prepiske sa čuvenim genetičarom, ministar Šarčević je najavioda bi Stojkoviću ponudio da se pri Zdravstvenom centru u Leskovcu dobro opremi laboratorija i pokrene novi Institut za genetiku pri Univerzitetu u Nišu.
O tome da je Nišu potreban institut i da će senat Univerziteta odlučiti o tome iz koje oblasti i predložiti Vladi Srbije osnivanje, govorio je i rektor Univerziteta u Nišu Dragan Antić. I on je istakao da je nedostatak novca glavna prepreka boljem kotiranju ove visokoškolske ustanove na prestižnoj Šangajskoj listi.
Kakvo ulaganje u nauku prvo to ulaganje nije malo a drugo treba da se oplodi kroz primenu u privredi.Kako kad je propala privreda i izgubljena trzista, nema od toga nista to je zalydjivanje.
Како се лепо контурисала разлика између два научника, два типа човека, два виђења овога света! Великом Стојковићу је мало 120 динара дневно за истраживање, Раденовићу не треба ни толико, њему је довољна свешчица и оловка, она кинеска, на којој је нацртан Snoopy… Један ради на матичним ћелијама, а други се храни сопственим ентузијазмом на нивоу престарелог адолесцента и сања о лаптопу играјући се с бројевима. Лепо видим препланулог и задриглог министра Шарчевића како уз помоћ својих вредних службеника трага за Стојковићевим телефонским бројем, да поразговарају као научник са научником. Шта би му рекао, остајте овдје? Јер сунце Централ парка неће вас гријат као оно јужно. Уосталом, почиње сезона паприке у лесковачком крају. Каква атракција! Врати се, даћу ти 150 динара дневно! Авај, неће Стојковић, ни за лаптоп! А што се тиче Института за генетику у Нишу… нисам сигуран. Сећам се када је Нишлија Нинослав Радовановић хтео да оснује кардиохирургију у родном граду, да би се пацијенти опорављали у Нишкој Бањи. Није могло. Није им ваљао. Тако је Сремска Каменица добила кардиохирургију, оперисани су ишли у Нишку Бању на опоравак, а Нинослав је долазио једном месечно у Ниш да посети оца, који је тада још био жив. Мислим, институт за генетику, тамо, да ли је то паметно, јер не зна свиња шта је диња. Да ли би се дивни Стојковић још једном преварио на исти начин од истих људи?! Он није Раденовић, има много више од двеста речи у речнику и више од две чуке у глави. Први пут га је довела носталгија за родним југом, то се зове „туга за југ“, али је имао довољно времена да схвати да не постоји „туга за југ“, не – ЈУГ ЈЕ ТУГА. Све је туга. Тужан је исток и запад, тужан је север и југ. Кораци иду у напад, напред уз кума је кум. Југу је доста Бабић, ВАЗДУХОХОВ. А од научних институција има оно што треба – душевну болницу у Горњој Топоници.