Da li je stočarstvo danas u Srbiji zaista isto kao pre sto godina, tj. tačno 1910, kao što tvrdi premijer Vučić, a ponavljaju njegovi (ro)botovi, da se malo, mada možda grubo, našalim? Naravno da nije, ko god za to bio kriv. Ali, reći će neko, navedenu formulaciju nije upotrebio Vučić nego njegov blizak partijski (sa)radnik. Sam premijer je rekao „da je 2011. u Srbiji stočni fond spušten na nivo iz 1910. godine“. Možda na prvi pogled izgleda da je ova rečenica mnogo preciznija, ali u stvari nije. Pre bi se moglo reći da je vrlo neprecizna, jer stočarstvo nije baš tako „monolitno“, naprotiv, vrlo je raznorodno. Brojno stanje stočnog fonda Srbije, prema zvaničnim statističkim podacima, „inkriminisane“ 2011. godine bilo je sledeće: goveda 940.000; svinja 3,3 miliona; ovaca 1,5 miliona; koza 130.000; živine 19 miliona, košnica pčela 650.000 komada. Ove podatke za 1910. godinu, pa da ih uporedimo, međutim, još niko nije saopštio.
Ali, nije to ni najvažnije. Šta je, naime, „nivo stočnog fonda“? Da li on obuhvata samo njegove kvantitativne ili i kvalitativne karakteristike? Bilo bi logično da obuhvata i ovo drugo, zapravo pre svega ovo drugo. Jer, kada se govori, recimo, o nivou srpskih univerziteta onda se ne misli na broj studenata na njima, zar ne. Pa da je na većem nivou onaj gde ih ima više. Ili, uzmimo drugi primer, ako biste rekli da je nivo naših političara manji, ili veći svejedno, nego pre 100 godina ne biste mislili na njihovo „brojno stanje“. Nije, dakle, korektno, a ni tačno, ni stoku svoditi na kvantitet. Sve u svemu, očigledno je ovde reč o pokušaju da se stoka i stočarstvo (zlo)upotrebe kao sredstvo u izbornim i vanizbornim manipulacijama.
U stvari, sudeći po izvoru sa koga se napajaju premijerovi informeri, srpsko stočarstvo, tj. sasvim precizno, svinjarstvo danas ne samo da je gore nego pre jednog, nego i pre pet vekova. Naime, na tom istom mestu u jednom drugom tekstu – ne mogu vam reći kojem, jer biste se odmah setili – može se naći „podatak“ da je u Srbiji 1455. godine, prema zapisu koji se odnosi na jedno selo na Kosovu, po domaćinstvu bilo tačno 11,3 svinje. Kada bi se ta „produktivnost rada“ prenela na današnje vreme, kaže dalje autor, u Srbiji bi trebalo da bude 10,7 miliona svinja. „Kad ono međutim“ ima ih svega 3,3 miliona „što je samo tri i po svinje po domaćinstvu“.
Iza ovog „gađanja brojkama“ stoji u stvari politika. Ne samo u tom smisli što će ono poslužiti da se napadne jedna protivnička politička partija – konkretno, Demokratska stranka – nego pre svega da bi se opravdala određena politika, bilo da se ona zahteva, predlaže ili nudi, bilo da se u vidu konkretnih državnih mera već sprovodi.
Koliko puta ste do sada čuli kako „Srbija ima sve preduslove za razvoj“ ovoga ili onoga. Samo što ni „ovo“ ni „ono“ nikako da se razvije. Tako se kaže i za stočarstvo, ali i ne samo za njega. Ima Srbija sve preduslove, tj. ima i bakra i zlata, ali RTB Bor nikako ne može bez državne pomoći. Ističe se da smo „podigli kuću na raskrsnici puteva“ ali nam ni saobraćaj ne ide bez državnih podsticaja. Imamo i prirodne lepote i bogato istorijsko nasleđe, ali ni turizam ne uspeva bez državnih para. I tako redom.
Pa, u čemu je problem, pitate (se). I da ne pitate, odmah stiže odgovor. Fali (nam) „državna strategija“. A ta strategija se, kad opet pročeprkate, svodi na dve stvari: subvencije, sa jedne, i zabranu uvoza, sa druge strane.
Pa ko sa tim „preduslovima“ i uz takvu „strategiju“ ne bi bio uspešan. Na domaćem tržištu, naravno, jer na strano ne može ni da prigviri.
A naši političari jedva čekaju takve stručnjake. I odmah izlaze u susret njihovim zahtevima za državnom intervencijom, pa mešaju li se mešaju, u sve i svašta, k’o onaj margarin, da mu ne pominjem „robnu marku“. Pa počnu da dovode, kao spasioce, raznorazne tenise i ostale big zajebe. Nije problem u tome što su oni stranci, ako su stranci, nego što uz svakog „stranca“ ide i po jedan „specijalac“, u vidu zakona ili gotovog novca, kako kad.
Mijat Lakićević
Peščanik
