Manje-više neprimećeno, letos je prošla vest da će poznati Valjevac u Francuskoj i veoma cenjeni „Francuz“ u Valjevu, Pulika, u budućem spomen-domu Kolubarske bitke u Mionici, uraditi veliki mural. O toj bici, po mnogo čemu uporedive sa ruskom borodinskom, koja takav prikaz u Moskvi odavno ima.
Lepo, od njega i od Mioničana! Uz razumno pitanje: kako se Valjevo „odužilo“ toj bici? Tim pre što se pri pominjanju „Kolubare“ i svega „kolubarskog“, pre pomisli na Valjevo nego na Mionicu… Usto će Pulika ostaviti Mionici dobar deo svog umetničkog dela, koje od letos krasi zidove zgrade Opštine. Kako je najavio: i slike drugih autora, u njegovom vlasništvu. Opet lepo, od njega i Mioničana! Njihova stvar, tačka? Pa i nije, jer otvara neka turobna razmišljanja. Ima prilično ljudi koji se sećaju da je slične namere, imao prema „svom Valjevu“. Ali ono je imalo „pametnija“, možda samo „preča posla“. Ili ga nije smatralo „svojim“, koliko nekog ko je u njemu samo učio srednju školu…
Nekim čudom (zna se čijom upornošću pa i tvrdoglavošću), jednom ranijom prilikom, bilo je drukčije. Nešto od namere i „svojine“ Ljube Popovića, pripalo je Valjevu. Srećom po tadašnje i sadašnje Valjevo, svakako i buduće! Ali izgleda da istorija nije uvek učiteljica života, ovo Valjevo nije inspirisalo (trebalo bi: nateralo), da ne odbije budući dar, zaveštanje, legat…, kako se sve ne zove ovaj sve ređi društveno poželjan čin. Zaboravljeno je i nepisano: poklonu se u zube ne gleda! I ono najvažnije, iz obe istorije: zašto potomstvu ne ostaviti više nego što su nama ostavili preci, ako možemo? Ova dva primera pokazuju da zaista možemo, samo ako hoćemo! S druge strane, možda se setilo i da se darodavcu duguje zahvalnost, i kako se odužilo Ljubi…
S punim pravom, neko bi se ljutio zbog ovakvog ponašanja Valjeva, odnosno Valjevaca. A neko bi se sa još više prava bar ljutnuo, zbog ovakvog govorenja o Valjevu odnosno Valjevcima. Zaboravljanja da se o ovakvim i bezbrojnim drugim „stvarima“, manje važnim ili više važnim, podjednako, ne pita ni Valjevo ni Valjevci. Pita se nekoliko poznatih pojedinaca, koji legitimno istupaju u njegovo ime! Ali baš zato, osobito zbog ovakvih i manje važnih ili više važnih propusta, svi ostali treba da se pitaju ko će legitimno istupati u njihovo ime. Ako to nisu činili ranije, mogu bar ubuduće.
Radovan Marjanović
Izvor: kolubarske.rs
Kad se setim nedavnih tekstova o nestanku vrednih umetničkih dela po ambasadama Srbije širom sveta, o činjenici da posle raspada Jugoslavije nije izvršen popis vrednih umetničkih dela ( i uopšte imovine po ambasadama) pa još ponečeg (kao nezainteresovanosti Srbije da otkupljuje, na aukcijama, vredna dela srpskih umetnika koja imaju ne samo kulturni nego i istorijski značaj za Srbiju) kad se setim svega što je svojstveno našem mentalitetu, odmah stavim prst na čelo i pomislim; šta će sutra sa svim tim delima u Valjevu biti, i da li će oni koji nisu imali sluha za umetnike svoga kraja (i umetnost uopšte) odjedared zaključiti kako bi se to odlično slagalo sa njihovim dvosedom ili bojom zida?
Pita se nekoliko poznatih pojedinaca,“
Zar je nakad, kod komunista npr, pa i kasnije, bilo drukčije?