Srbi na KiM stradali jer su branili svoju “grudu zemlje“, stidim se odnosa vlasti prema njima
Državni aparat pokazuje veliku nebrigu prema nevino stradalim Srbima Na KiM, rekao je za KM Novine profesor Jovo Vukelić.
Odnos prema stradanju Srba na Kosovu i Metohiji nikada nije bio na zavidnom nivou. Odmah posle rata i okupacije Kosova i Metohije, dok su Srbi stradali najvećom žestinom do tada, već se radilo na njihovom prikrivanju i zataškavanju. Usled toga mnogi danas iako misle da znaju zašto i kako se sve odigralo, izgleda da su pre stekli jednu mutnu predstavu porobljeni idejama onih koji ne žele da se o tome govori. Još uvek postoji potreba da se rasvetli jedno vreme i njegovo naličje da bi smo shvatili svu tragediju koja nam se dogodila. Razgovarali smo sa prof Jovom Vukelićem koji je sve vreme pratio i sa izvrsnom preciznošću predviđao sve ono što se kasnije dešavalo.
KM Novine: Šta treba da znamo a ne znamo ili zaboravljamo o tome – zašto su stradali Srbi na Kosovu i Metohiji 90-tih godina pa i posle rata?
J. Vukelić: Srbi, bilo vojnici i policajci, bilo civilne žrtve (žene, deca i odrasli) stradali su na Kosmetu poslednjih decenija zato što su hrabro branili od stranih agresora i Albanaca svoju „grudu zemlje“, svoj zavičaj, svoju otadžbinu. Naravno, stradali su mnogi Srbi nevino i zbog surove „osvete“ Albanaca, za koju većim delom nije bilo osnova. Pored ova dva glavna razloga velikih pogibija Srba na Kosovu i Metohiji u poslednjih 25 godina i njihovog masovnog proterivanja sa vekovnog zavičaja ostaje fakat da je Kosmet srpska zemlja, koju nikakve rezolucije Srbima ne mogu oteti. To se ne sme zaboraviti, kao ni strašna sudbina poginulih.
KM Novine: Kakav je odnos srpskog naroda prema tim žrtvama?
J. Vukelić: Odnos srpskog naroda prema srpskim žrtvama na Kosmetu opterećen je pokušajima sa raznih strana da se stradanje omalovaži i umanji, da se pobijeni zaborave pričom da „treba zaboraviti prošlost“. Građani, tačnije narod najčešće nemaju mogućnosti da na pravi način, jer im je ograničena sloboda kretanja, odaju počast nastradalima. Vandalsko rušenje srpskih grobalja, spomenika i crkvenih hramova najbolja je ilustracija albanskog primitivizma i mržnje koja i dalje isijava iz njihovog kolektivnog ponašanja.
KM Novine: Kakav je odnos srpskih političara i službi zakona, reda, bezbednosti… uopšte državnog aparata prema srpskim žrtvama na KiM?
J. Vukelić: Odnos srpskih političara i službi zakona, reda, bezbednosti… uopšte državnog aparata prema srpskim žrtvama na KiM je uglavnom neodgovorajući, nebriga je velika. Taj odnos je kampanjski, površan, najčešće u službi nekakvih političkih ciljeva kada se posećuju groblja, otkriva neki spomenik, odaje počast izginulima. Znači, nema stalnog, sistematskog i brižnog njegovanja uspomene državnih institucija na izgubljene živote palih vojnika, policajaca, boraca i nevinih građana. Sve ovo govori da kod državnih zvaničnika uglavnom uspešno deluje propaganda o zaboravljanju stradalih Srba, koji su svoje živote utkali u odbranu otadžbine. Osećam se vrlo neprijatno, stidim se, i u svoje i u ime porodica nastradalih, takvog ponašanja zvaničnih institucija i zvaničnika.
Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih policajaca, vojnika i civila na Kosovu i Metohiji danima protestuje ispred Tužilaštva za ratne zločine tražeći pravdu za svoje stradale i istinu o otetima. Mediji, državni aparat ali i narod ostaju nemi, u ovom trenutku važne su neke druge stvari čiji će „ponos“, uz nebrigu o žrtvama, naneti trajnu sramotu srpskom narodu.
Jovo Vukelić je rođen 1952. godine u Herceg Novom. Diplomiro je na Filozofskom fakultet u Beogradu.
Kao student je proganjan pa potom i osuđen 1974. zbog verbalnog delikta (kao student druge godine na godinu dana zatvora, uslovno na dve godine) zbog odbrane profesora koje je u to vreme proganjala Brozova komunistička mašinerija. Proglašen je moralno-politički nepodobnim i zato godinama nije mogao da dobije stalan posao. Učestovao je aktivno kao organizator od sredine 70-tih do 80-tih u skoro svim ključnim akcijama protiv režima Josipa Broza.
Prvi je sekretar Demokratske stranke 1990. godine. Jedan je od osnivača Demokratskog centra (februar 1996.)
