Strah Latinke Perović i „majdanske“ Srbije

2
1539

Latinka PerovicNije potrebno da proruske snage ovladaju Odesom, istočnim vratima Balkanskog poluostrva, da bi se na liniji između Odeskog i Tršćanskog zaliva ukrajinska kriza doživela gotovo kao domaća stvar. Da je ona „sa nekadašnjim jugoslovenskim državama više nego tesno povezana“ – doduše zbog vekovne pretenzije Rusije na Balkan – zaključiće na svoj način i istoričarka Latinka Perović, u ulozi ideologa nečeg što bismo – ako zaista ukrajinsku krizu doživljavamo kao unutrašnje pitanje – mogli nazvati „Majdanskom“ Srbijom.

Ako je, sledeći Perovićevu, pretenzija Moskve na Balkan ono što taj prostor danas čini jedinstvenom celinom sa Ukrajinom, tada će jedan Milo Đukanović, jednako kao i Andrij Parubij, poznatiji kao „komandant Majdana“, biti neka vrsta plemenitog rebela u dubini neprijateljske (ruske) teritorije. I sve to biće dok, s pravom, ovogodišnji ulazak Crne Gore u NATO vidi kao pitanje svog političkog života ili smrti, bar onoliko koliko je to pre 15 godina za njega bilo bombardovanje SR Jugoslavije. Tada će valjda – kad uđe u NATO – naoružan i podržan, moći da se odupre, potpuno okružen radikalnim antinatovskim zemljama, poput Italije, Albanije i Srbije.

Ali do šale nije ni Đukanoviću ni Latinki Perović, koja je oštro reagovala na „duboko razočarenje“ ruskog Ministarstva inostranih poslova zbog ponašanja crnogorskog premijera tokom posete Vašingtonu, gde je pokušao da ih ubedi u razliku između sad i nikad. Oštre reči osude iz Moskve ona je protumačila kao „ličnu pretnju“ „čoveku koji nesumnjivo personalizuje politiku evropskih i NATO integracija Crne Gore“. Uzrok te pretnje ona vidi u „suštinskoj nespremnosti Rusije da se pomiri sa činjenicom da bi jedna mala država, suprotno volji velike Moskve, uskoro mogla postati članica zapadne vojne alijanse, čime bi, procenjuje Kremlj, uticaj Rusije na Balkanu bio značajno umanjen“.

***

U duhu liberalnih načela Perovićeva dakle brani Đukanovićevo pravo na slobodu izbora („da sam odluči“), suprotstavljajući mu „pretnju“ i „aroganciju velike sile“. Duh načela bi, pretpostavljam, nalagao da pravo na slobodu izbora brani i u Vučićevom i Nikolićevom slučaju, kao što je propustila da ga brani za Koštunicu ili Miloševića. Ili je „sloboda izbora“ samo drugo ime za „slobodu od“ Rusije, za slobodu da se bude protiv zemlje koja je u Otomanskoj imperiji uspela da sačuva Crnu Goru.

Da Vas podsetimo:  Nacionalni stadion i onkološka klinika - zastupanje opšteg interesa i politički prioriteti

Tu vrišteću nedoslednost Perovićeva brani predvidivo – satanizacijom Rusije, za koju, kaže, „možda ne bi bilo loše povesti jedan novi mali balkanski rat, koji bi zaposlio Evropu, a od dolaska Vladimira Putina na čelo države, takva politika Rusije na Balkanu postala je više nego jasna“. Rusija je dakle ta koja Balkanu preti ratom, ona je ta koja je obezbedila krvavi raspad Jugoslavije, ona je bombardovala gradove po Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

***

Naravno, ovoliku brigu Latinke Perović za Đukanovića treba iščitavati u jednoj motivaciji – strahu – i dva ključa – u ideološkom i pragmatičnom. Dug politički vek ovog poslednjeg komunističkog vođe u Istočnoj Evropi ostvaren je pre svega na prilici i sposobnosti da iznutra pritiska i razara Srbiju i u državnom i u nacionalnom smislu. To ga je činilo nezamenjivim partnerom svakoga ko je za to vreme hteo da stisne Srbiju, tako da je Đukanović bezmalo dve decenije bio jedna od najvažnijih tačaka oslonca za zapadni pritisak na Beograd. Taj uticaj u dugom vremenu toliko je produbljivan i dograđivan da ne može biti nikakve sumnje da bi njegov pad više promenio Srbiju nego što su je menjale promene vlasti u samom Beogradu tokom poslednjih deceniju i po.

Briga Latinke Perović za Đukanovića nije paranoja. Kao lider on je prilično dotrajao od duge vlasti i ormara u kome za kosture više nema mesta; uspeo je, posle dve i po decenije vladavine, da konfrontira čak i prozapadne snage u svojoj zemlji – proameričke i proevrpske – pošlo mu je za rukom, na kraju, ne samo da teško ponizi Rusiju, u kojoj je često uspevao da obezbedi ekonomsku podršku, već i da svoj izlaz ne nalazi u peglanju problema sa Moskvom, već u njihovom produbljivanju. Zato bi ulazak Podgorice u NATO – njegova računica nije nelogična – ponovo, makar nakratko, objedinio prozapadne snage ili bi bar ublažio njihove razlike, dok bi izolovao tradicionalni ruski uticaj, koji ugrožava njegovu doživotnu vladavinu.

Njegov ulazak u NATO, sa druge strane, doveo bi Srbiju u očajnički izbor, sličan onome u kakav bi Rusiju doveo ulazak Ukrajine. Ono što je tradicionalni srpski korpus bilo bi geopolitčki podeljeno i, ukoliko bi Beograd i Banjaluka to hteli da spreče po svaku cenu – cena bi bila ulazak u NATO – što se sve skupa može svesti na izbor između različitih vrsta samoubistva.

Da Vas podsetimo:  Srbi na istorijskoj raskrsnici – jesmo li Istok ili Zapad?

***

Ideološki gledano, preteče Majdanske Srbije imale su posle Drugog svetskog rata čvrsto uporište za animozitet prema Rusiji kao totalitarnom režimu, kome su suprotstavljane zapadne demokratije. Posle pada Berlinskog zida Rusija je postala zemlja oligarha i mafije, posed jednog pijanog cara, kojima su opet bili suprotstavljeni Zapad investicija, modernizacije i životnog komfora. Putinovska Rusija u ideološkom diskursu postala je ponovo autoritarna zemlja, kojoj „ontološki“ ne polazi za rukom da se modernizuje, već preživljava od prirodnih resursa, dok je Zapad, iako suočen sa krizom, ostao obećana zemlja, u kojoj, kad već nema para, bar vladaju red, sloboda i zakon.

Iako vremenom sve manje i sve teže, taj dualizam bio je branjiv u instrumentarijumu srpskih postkomunističkih liberala, posebno onih koji su ga, poput Latinke Perović, ilustrovali primerima dugog trajanja Srbije iz 19. veka. Srbija dakle kao poprište sukoba prozapadnih naprednjaka i proruskih narodnjaka (radikala), od kojih su prvi sa Austrijancima i Francuzima u pretposlednjoj deceniji 19. veka gradili prvu srpsku prugu, dok su drugi, onako zaostali, izvikivali da je reč o satanskoj raboti – temelj je dualizma dve Srbije, koje, po Latinki Perović i njenim ideološkim istomišljenicima, ne prestaju da se sudaraju do dana današnjeg.

Osim što je istoriografija dokazala da je reč o nategnutoj tezi iz 19. veka, postaje veoma zanimljivo kako se danas ona razvija u narativ o večno modernizacijskom Zapadu i nepromenjivo arhaičnom Istoku. Posle deceniju i po manje-više prozapadne politike Srbije i gotovo potpunog okretanja njene privrede zemljama Evropske unije, srpski vozovi sporiji su nego na kraju 19. veka, dok modernizaciju pruga – vidi đavola – izvode Rusi. Pored rekonstrukcije pruga, svi veći modernizacijski projekti – poput Južnog toka ili gasnih elektrana – takođe dolaze sa Istoka i gotovo nijedan sa Zapada, odakle mahom dolaze lihvari, zainteresovani isključivo za srpske resurse i kupovinu tržišta.

Da Vas podsetimo:  Na straži u najmračnijoj noći. Duhovno – politički uvidi Petra Pavlovića 1990-1992. godine. Deo 3. JUGOSLOVENSKA KONFUZIJA

***

Ako je upiranje prsta u Rusiju kao opasnost možda i moglo da se brani u vreme vladavine Aleksandra Karađorđevića i Josipa Broza, ako Rusija nije mogla da ponudi nikakva rešenja Srbiji u vreme Miloševića, ako se može diskutovati o tome da li je u vreme Đinđića, Koštunice i Tadića bilo prerano, ako je ideologija modernizatora zemlje bila poslednje uporište argumenata onih koji Srbiju plaše Rusijom, šta je danas ostalo od svega toga. Ništa, sve je evoluiralo u samo jedan prozaičan i provincijalan kulturrasizam nabeđenih srpskih kosmopolita.

Taj pad i ta beda mišljenja već su sasvim očigledni: ako smo danas spremni da se zaklinjemo u demokratiju i da u to ime branimo Mila Đukanovića od Putina, ako smo gotovi da jedine modernizacijske projekte koji su u ovom momentu ponuđeni Srbiji proglasimo očitovanjem ruske agresivnosti, ako smo, konačno, stekli stomak da ulazak u NATO dela našeg naroda tretiramo kao civilizacijsko dostignuće – i to posle miliona mrtvih, među kojima ima i naših, koje je taj savez ostavio iza sebe – tada je od nekadašnjih levičarskih ideala, koji su zamenjeni liberalnim ostao samo banalni provincijalni rasizam.

A kad ta ideološka evolucija dođe do svoje krajnje tačke, tada je i srpski Majdan spreman, budući da je opisan širok ideološki luk od Marksa i i Broza, preko Popera i Sorosa, do Đukanovića i Tjagniboka, od kojih je samo jedan pružio ruku u fašistički pozdrav, dok drugi čeka svoju priliku, pozvan da povede Majdansku Srbiju kad kucne čas srpskog izjašnjavanja pred licem istorije.

***

Vidi li Srbija antifašista u strahu Latinke Perović svoju nadu? Da li ona uopšte registruje taj konačni slom pogleda na svet većeg dela svoje elite, koja je, što je više govorila o zločinima i fašizmu, neuspešnije maskirala sopstvenu odbranu zločina i sopstveni fašizam? Ili je, zaglavljena u sopstvenom nerazumevanju i serviranim joj političkim omrazama, spremna da podmetne vrat pod taj ideološki slom, uverena da su uloge dželata i žrtve davno podeljene i da je sve osim te podele samo nepotrebno deranžiranje koje ne menja stvar.

Vidi li Srbija veliki plavi talas koji ide prema njoj?

Željko Cvijanović

Standard.rs

like-button.net here

wordpress-themes.org here

2 KOMENTARA

  1. Prilično sam iznenađen stavom G-đe Perović,koju inače cenim,ali bih ovo proučio dealjnije,kako bih mogao da donesem,svoj,konačan sud-OK?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime