STRAH OD PRELETANJA

Ako vas naslov kolumne podseća na roman Erike Jong „Strah od letenja“ ili rok bend „Strah od pletenja“- u pravu ste. Preletanje nije nešto što treba da nas ispuni strahom ali na njega treba biti spreman.

Interesne grupe koje se ne nalaze samo u srpskoj kompradorskoj ekipi, tajkuneriji već i u (više)srednjeklasnim intelektualnim krugovima su uticale i utiču da ovaj nakazni režim i dalje vlada. Ne trebam vas podsećati na buljuk kadrova DS i LDP (a i ostalih građanskih partija) koji se slio u Vučićev sistem i tamo nastavio da funkcioniše, neretko uz unapređenja. Za to se prinosila mala žrtva: tupljenje kritičkog pera kritičke inteligencije i sad imamo razoružanu inteligenciju čija su inteligencija i savest u kritičnom stanju. Oni su se povukli u svoje kabinete, pozorišta, gde „pametno ćute“ ili „saosećaju sa izazovima“ koji se stavljaju pred Nepomenika.

Gde je taj „najpametniji srpski dramski pisac“ koji nam je servirao priču o tome kako je evoluciji trebalo milion godina da čoveka izvuče iz životnjskog carstva da bi ga komunizam bacio nazad među zveri? Gde nas je, ne komunizam, nego kapitalizam i nacionalizam, bacio u poslednje tri decenije? Gde nas je poslao vučićizam? Paradoksalno, taj ISTI pisac je vrhunac karijere dosegao upravo u socijalističkoj SFRJ. Naricao je nad svakom zapuštenom starom zgradom iz doba jedne od kraljevina. Sad je ceo Beograd unakažen i ponižen i mislim da ga se to nešto ne dotiče baš kao i izvesne transformerke koja je prešla dug put od dične rođake haškog uhapšenika, liberalne kandidatkinje za gradonačelnicu Beograda (dočim je svojim studentima prodavala priču da je komunistkinja) da bi sad opisala pun krug svojih transformacija (kao i Milica iz serije koju je kreirala) i završila u opskurnim „umetničkim industrijama“ pod pokroviteljstvom stanovite AB.

Preobražaji u političkom životu nisu novost. Slavni španski pisac Migel Unamuno je bio baskijski nacionalista, socijalista, građanski antimonarhista, liberal, protivnik rukovodstva Republike, kratko je podržao čak i frankiste (u ime „reda“ koji je “trebao“ Španiji) da bi, suočen s pokoljem svojih prijatelja održao strastveni govor protiv hunte (na „Dan rase“, ni manje ni više) i izdahnuo, pod sumnjivim okolnostima, u kućnom pritvoru. Njegov govor, doduš,e sadrži sentencu o konveksnom (stisnuta pesnica levice) i konkavnom (fašistički pozdrav) ludilu koje ima dva oblika i uklapa se u narativ o „dva totalitarizma“. Ali, recimo da je najveći deo života bio kako-tako dosledan republikanski liberal.

Postoji i druga vrsta preobražaja, klasično preletanje, kao što je slučaj Kristofera Hičensa, britanskog novinara koji je prešao put od trockiste do Bušovog jastreba koji je odobravao ratove u Afganistanu i Iraku. Rečima britanskog političara Džordža Galoveja: „ Hičensova evolucija je obrnuta – transformisao se iz predivnog leptira u gusenicu koja iza sebe ostavlja slinavi, smrdljivi trag.“ Ova decenija je pokazala koliko smo lažnih „leptirova“ imali oko sebe a koji su zapravo, sve vreme, bili larve i gmazovi. Naslušali smo se opravdanja: „ma ne verujem ja u Nepomenika nego ja to zbog leba i dece“. Iskreno, lakše bi nam bilo da neko od tih silnih potpisnika peticija za SNS jednog dana, kad padne ovaj režim, kaže: „Bio sam za njega i verovao sam mu! Pa šta!?“ Čak i takav izliv iskrenosti, bazirane na pogrešnim pretpostavkama i stavovima, bio bi osveženje u odnosu na hiljade ljudi iz javnog sektora koji su stajali uz lešinarsku vlast samo iz svoje lične koristi. Ali, to videti nećemo. Jer-oboreni diktator, po pravilu, ima pristalica koliko se može nabrojati na prste jedne ruke. Ostali su „samo radili svoj posao“, „podrivali sistem iznutra“, „pomagali progonjenima ali tajno, da niko ne zna (niko pa ni sami progonjeni)“. Spasavali su svoje pozicije a, istovremeno, na duže staze, sekli granu na kojoj sede jer- nema u ovakvoj Srbiji ni privrednog razvoja ni demokratije a ni socijalnih, zdravstvenih,penzionih fondova koji će se u dogledno vreme sasvim isprazniti. Gde će se onda lečiti i od čega će živeti naša sitna i srednja buržoazija?

I tu dolazimo do poente: preobražaj Srbije neće nastupiti ako sve ostane onako kako je i bilo, sa dva nezavisna medija više i nekoliko sudskih presuda. Zemlja nam je u tako očajnom stanju da samo nagli zaokret i brze reforme mogu da je spasu jer joj, s Nepomenikom ili „lojalnom opozicijom“ za kormilom „budućnosti srpskog broda“, vremena odavno manjka. Mesta u državnoj administraciji će moći da zadrže ili steknu samo oni kvalifikovani za to a nova vlast se neće okretati starim iskompromitovanim elitama već onima od kojih njena moć i potiče- građanima Srbije koji će u svojim rukama imati svoju ekonomiju, svoje resurse i svoju budućnost.

autor:ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ