Šta čeka EPS posle pretvaranja iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo
Svaki utrošeni kilovat-čas električne energije naša domaćinstva plaćaju oko četiri-pet dinara, a još tri-četiri dinara dobijaju posrednici, distributeri, trgovci, vlasnici vetroparkova… Nemačko domaćinstvo kilovat-sat plaća oko 35 dinara, s tim što osam dinara daju za energiju, a 27 dinara odlazi posrednicima. Ta ogromna razlika ključni je motiv zagovornika privatizacije EPS-a, a cenu će, naravno, plaćati građani
Piše: Slobodan N. Vukosavić*
Prateći preporuke MMF, Srbija je 2008. prodala NIS. Političari su govorili o neefikasnosti, višku zaposlenih, slabostima domaće struke i neminovnosti dovođenja stranaca. Danas su prirodni resursi iscrpljeni, životna sredina zagađena a građani uskraćeni. Sećanje nas ne služi, istorija se ponavlja.
Protivno interesima građana, iz ruku nam izmiče EPS, temelj energetskog, ekonomskog i političkog suvereniteta i stub odbrambene sposobnosti. Zvaničnici nas uveravaju da nemamo dovoljno pameti za upravljanje EPS-om i da se moramo osloniti na strance, da je EPS gubitaš koji troši novac građana, i da nam je interes da se što pre transformiše. Političari kažu da EPS već decenijama vode nesposobni ljudi, kojima upućuju teške optužbe, iako su svako rukovodstvo sami postavljali, kontrolisali i koristili. Stvara se slika preduzeća koje uništava termoelektrane (TE) ložeći blato, slika koja stvara osećaj neuspeha čitave zajednice. U vreme teških havarija, EPS-om je rukovodio direktor koga je 2016. dovela Vlada Srbije. Snalažljiv u politici i lojalan vladajućim krugovima, direktor je imao iskustva u ugostiteljstvu i diplomu ekonomije iz Sremske Kamenice, ali ne i neophodna stručna znanja koja daju tehnički fakulteti i diploma inženjera. Nekadašnji partijski saborci ga optužuju za ugrožavanje energetske i državne bezbednosti, ali bi svaljivanje celokupne krivice na njega amnestiralo zvaničnike koji su ga odabrali i postavili za direktora, znajući da on nema neophodna stručna znanja. Izbegavajući odgovornost, zvaničnici vešto koriste havarije kao još jedan od argumenata u prilog transformaciji EPS.
Osnovni problem koji ugrožava EPS je ignorisanje struke i uplitanje politike u pitanja gde joj nije mesto. Nestručno i politički motivisano donošenje odluka može imati ozbiljne finansijske posledice. Promovisanje interesnih grupa ne može se ostvariti bez narušavanja interesa EPS-a i građana Srbije. Zapošljavanje političkih simpatizera obuhvatilo je i najniže položaje u hijerarhiji, što je dovelo do pada stručnosti i kompetentnosti na svim nivoima i do odlaska stručnih i sposobnih.
Havarija kao jedan od argumenata za transformaciju EPS-a: Zvaničnici nas uveravaju da nemamo dovoljno pameti za upravljanje EPS-om i da se moramo osloniti na strance.
Kažu i da EPS već decenijama vode nesposobni ljudi, kojima upućuju teške optužbe, a sami su ih postavljali, kontrolisali i koristili Tokom 2005, EPS je podeljen na nekoliko preduzeća, nauštrb integriteta sistema, uz uvećanje troškova i stvaranje tehničkih problema. Značajne probleme stvara i pogrešan način razvoja vetroelektrana (VE). U Srbiji se za energiju iz vetroelektrana plaća oko 2,7 puta više od cene energije iz uporedivih VE u SAD.
Pored toga, naše vetroelektrane ne primenjuju stabilizacione funkcije, što je obaveza elektrana u SAD i EU. Reakcije na promenu snage vetra oštećuju opremu u hidroelektranama (HE) koje rade bez odgovarajuće nadoknade. EPS je proizvodio je dan megavat-čas (MWh) po ceni od evra, energija prodata građanima naplaćuje se 45 evra za MWh, deo gubitaka pokriva se od industrijskih potrošača, koji plaćaju 102 evra za MWh, a deo iz trgovine energijom.
Situaciju otežava nekritičko prihvatanje problematičnih koraka EU, koja svoje energetske promašaje danas veoma skupo plaća. Alarmantno stanje u EPS prinudilo je zvaničnike da bivšeg direktora uposle drugde, i da u proleće 2022. za v. d. direktora EPS-a postave diplomiranog inženjera elektrotehnike koji je u svoj Izvršni odbor uvrstio iskusne domaće stručnjake od integriteta. U rukama domaćih profesionalaca, EPS je od uvoznika postao izvoznik električne energije.
U petak 21. aprila u 6.50 izvozio je više od 18 odsto proizvodnje (885 MW). Trenutno se preko 51 odsto proizvodnje dobija iz obnovljivih izvora energije (HE+VE), što potvrđuje da je EPS mnogo „zeleniji“ nego što tvrde nezadovoljnici. Radi se o izvrsnim rezultatima koji potvrđuju da se EPS-om može upravljati u skladu sa interesima građana.
Nažalost, navedeni uspesi nisu naveli državu da odustane od transformacije EPS iz javnog preduzeća (JP) u akcionarsko društvo (AD). JP EPS je pružalo sigurno snabdevanje po dostupnim cenama. Snabdevanje nije prekidano ni kada je vodilo EPS u značajne finansijske gubitke, ni kada su postrojenja i radnici bili na meti zločinaca u avionima F16. Cilj svakog AD je profit, što korenito menja sigurnost i dostupnost snabdevanja.
Primarna delatnost AD-EPS svedena je na proizvodnju električne energije, delatnost koju zakon prepušta tržištu i koja se ne smatra opštim interesom. Suprotno tvrdnjama, uticaj politike na rad EPS značajno je uvećan. Jednočlana skupština (verovatno ministarka) će sama određivati nadzorni odbor, buduće izmene Statuta i pravne forme, raspolagaće imovinom, pokretanjem likvidacije, stečaja i odlučivati o drugim pitanjima.
Uloga generalnog direktora je obesmišljena uskraćivanjem mogućnosti da odabere svoje saradnike, direktore organizacionih celina. Premda se zvaničnici zaklinju kako se sve radi u interesu građana, svesno zapostavljanje trgovine energijom daje puno razloga za sumnju. Velike varijacije cene energije u regionu omogućuje korišćenje jeftine energije za punjenje gornjeg jezera RHE Bajina Bašta, čija se energija može prodati u vreme visokih cena. Na razlici u ceni, prodajom energije punog gornjeg jezera može se zaraditi i do 50 miliona evra. Svođenjem aktivnosti EPS-a na proizvodnju, prihodi od trgovine pripašće drugima, opstanak EPS-a će biti ugrožen, dok će cene za građanstvo biti značajno uvećane.
Zvaničnici tvrde da neće biti privatizacije, ali odbijaju zahteve da se velike hidroelektrane zaštite od prodaje, zaloga i otuđenja. Naročito zabrinjava navođenje vrednosti preduzeća od svega 3,1 milijardi evra, višestruko manje od realne. Prema svedočenjima iz 1998, EPS je vredeo oko 15 milijardi evra. Docnije procene varirale su između 10 i 17 milijardi evra, rasle su kod ulaganja u novu opremu i postrojenja, opadale kod izdvajanja manjih preduzeća i menjale se u zavisnosti od primenjene metodologije (knjigovodstvena, zamena novim, prinosna i dr.). Samo su Đerdapske elektrane 2011. godine imale aktivu od dve milijarde evra, dok bi gradnja RHE Đerdap 3 mogla koštati više od tri milijarde, što vrednost EPS-a naznačenu prilikom osnivanja AD svodi na vrednost jedne hidroelektrane. Reputacija i ocena vrednosti preduzeća dodatno su umanjene dugotrajnom negativnom kampanjom u većini medija.
Učestala obećanja da se EPS neće privatizovati vape da se uzme olovka i sagledaju efekti privatizacije na naše račune za struju. Plaćajući jedan utrošeni kWh, domaćinstva na ime električne energije daju oko 4-5 dinara, dok preostalih 3-4 dinara odlazi posrednicima (distribucija, trgovci, vlasnici VE i drugi). Nemačko domaćinstvo za utrošeni kWh plaća oko 35 dinara, gde se 8 dinara daje za energiju, dok ostatak od 27 dinara (preko 75 odsto ukupnog iznosa) odlazi posrednicima. Možda udeo naših posrednika neće dostići udeo nemačkih, ali se množenjem samo dela pretpostavljene zarade posrednika sa našom godišnjom potrošnjom od 29 TWh dobija ogromna suma koja privlači strane i domaće interesne grupe i njihove promotere. Cenu će plaćati građani, a zarada je tako velika da opravdava investicije u preumljavanje javnosti, motivisanje političara, izradu studija sa naručenim ishodom i kampanje koje profitne motive brojnih aktera tranzicije nastoje prikazati kao „zelenu“ borbu protiv klimatskih promena.
U prilog transformaciji EPS-a navodi se podrška struke i MMF-a, stranih ambasada i revizorskih kuća i nagoveštava spas koji donose norveški stručnjaci, za koje se nadamo da će raditi u interesu našeg društva, a nauštrb interesa svojih nalogodavaca. Pomenuti pojedinci i organizacije nisu naši protivnici, oni zarađuju svoj hleb brinući se o interesima svog poslodavca i svoje države. Ipak, treba razumeti da MMF ne dolazi da nam pomogne već da omogućiti prodor krupnom kapitalu; krupni kapital ne dolazi da daje već da uzima; političari ne prizivaju Norvežane da bi smanjili sopstveni uticaj na EPS, ambasadori ne rešavaju naše već probleme svoje zemlje; dok strani revizori i konsultanti nastoje da promovišu interese svoje privrede. Sa svetom se mora sarađivati i pregovarati. Razlike u interesima naglašavaju potrebu da naši zastupnici stave interes našeg društva ispred svih drugih.
Da bi se poveli za tuđim profitnim i geopolitičkim interesima, na naše zvaničnike vrši se veoma snažan pritisak. Ambasador Kristofer Hil je diplomata najvišeg ranga koga uvažavaju i cene širom sveta. Kao specijalni izaslanik SAD za KiM 1998-1999, učestvovao je na dobro poznatom sastanku sa UČK.
U svetu je poznatiji po briljantnim diplomatskim uspesima u Kini i Severnoj Koreji, kao i po veštom pridobijanju naklonosti građana Južne Koreje. Vredan, prodoran i „spreman da okrene svaki kamen dok ne postigne svoj cilj“, u Beogradu se već pokazao jačim od odluka naših zvaničnika. Diplomata takvog kalibra ne angažuje se radi ostvarivanja malih ciljeva i pridobijanja malih ustupaka. U dezinformisanom društvu bez dogovora o ključnim ciljevima, sa nefunkcionalnim institucijama sistema i sa samoporicanjem kao vrlinom, postoji opasnost da ishodi rada ovog vrhunskog diplomate budu veoma nepovoljni za sve nas.
Značajan uticaj na našu privredu, medije, politiku, javno mnjenje, pa i školske udžbenike imaju zapadne interesne grupe kojima ne odgovara rusko prisustvo u NIS, niti kineska intenzivna eksploatacija sve dragocenijeg bakra. Istočni uticaj se može suzbiti otežavanjem relativno jeftinog snabdevanja neophodnom električnom energijom. Nezadovoljavajuća dinamika obuzdavanja Rusije i neizvesan ishod sukoba oko Crnog mora uvećava značaj Dunava i kontrole nad Đerdapom. Američki kapital je već preuzeo značajan deo elektroenergetike Rumunije. Kontrola nad našom elektroprivredom mogla bi pomoći ostvarivanju navedenih ciljeva. Međutim, pored željenih HE, EPS poseduje i manje privlačne termoelektrane (TE) na ugalj. Neformalna ideja o transformaciji EPS iz vremena prethodne ministarke podrazumevala je ostanak „crnih“ TE u rukama države, dok bi se u „zelene“ HE i nove izvore uputio američki partner. Navedeni scenario bi trebalo izbeći po svaku cenu. Jedna od glavnih komparativnih prednosti EPS-a je naročito dobro izbalansirana proizvodnja iz TE na ugalj i proizvodnja obnovljive energije iz HE. Dakle, razdvajanje „crnog“ i „zelenog“ dela EPS obezvredilo bi oba.
Energetska tranzicija često pominje deregulaciju, liberalizaciju i privatizaciju, što podrazumeva smanjenje restrikcija, manji uticaj države, slobodniju trgovinu, suzbijanje monopola i promovisanje tržišta i privatne inicijative u nadi da će konkurencija smanjiti cene i doneti napredak. Iskustva iz SAD pokazuju da deregulacija uvećava cene za domaćinstva za oko dva centa po kWh, dok je smanjeni interes privatnika za dugoročno održavanje uzrok čestih prekida napajanja sa stotinama ljudskih žrtava. Francuska je nastojala da liberalizuje tržište za velike potrošače (U 3 10 kV) i da privatizuje EDF, ali su posledice bile veoma loše. Promene su degradirale održavanje, što je polovinu francuskih elektrana izbacilo iz pogona u najkritičnijem trenutku. Francuska je zaključila da je isplativije odustati od tržišnog principa EU, platiti odgovarajuće kazne Briselu, krenuti u renacionalizaciju i očuvati sigurnost snabdevanja.
Sve je jasnije da se snabdevanje električnom energijom ne može prepustiti tržišnim mehanizmima i privatnoj inicijativi. Kao i komunizam, možda bi liberalizacija mogla zaživeti u idealnim uslovima, u dovršenim društvima sa funkcionalnim institucijama, podelom vlasti i informisanom, zainteresovanom javnošću. Do tada, vodeće zemlje sve jasnije sagledavaju probleme u koje vodi privatizacija i vraćaju se proverenim konceptima nacionalne i centralizovane elektroenergetike. Na liberalizaciji tržišta i privatizaciji insistira se u zemljama kakva je Srbija, sa ciljem da se uklone otpori krupnom kapitalu, uspostavi monopol u svim sferama, oslabi samosvest i lokalna inicijativa, suzbije najpre energetski a potom i politički suverenitet, te da se prirodni i ljudski resursi dovedu u funkciju tuđih geopolitičkih interesa.
Za dobrobit građana Srbije, EPS bi morao biti u rukama domaćih profesionalaca, domaćina koje treba osloboditi pritiska političara, užih interesnih grupa, predstavnika krupnog kapitala, stranih ambasada i uslužnih eksperata. Potrebno je odustati od privatizacije, obnoviti zapostavljenu praksu obnavljanja i usavršavanja stručnog kadra i pronaći vertikalu koja će raskomadano telo EPS-a povezati i vratiti u funkcionalnu celinu.
