Strategija „Ludog Džoa” za bombardovanje SRJ 1999.

0
36

Strateg upotrebe avijacije u nametanju američkih ciljeva bio je pukovnik Džon Vorden zvani „Ludi Džo“. On je neprijatelja video u obliku mete sačinjene od pet koncentričnih prstenova

Strateg upotrebe avijacije u nametanju američkih ciljeva bio je pukovnik Džon Vorden zvani, ne bez razloga, kako su tvrdile njegove kolege, „Ludi Džo”. On je neprijatelja video u obliku mete sačinjene od pet koncentričnih prstenova oko jezgra. U svakom od ovih prstenova nalazio se neki cilj od vrednosti: električna mreža, vojni komunikacioni sistemi, skladišta goriva, civilni komunikacioni sistem koji je isto toliko važan kao i vojni. Bio je to početak onoga što se nazivalo „bezgrešnim razaranjem” ili „virtuelnim ratom”. U njemu je razaranje civilne infrastrukture i komandnih centara, gde se nalazilo rukovodstvo zemlje i vojna komanda, imalo prioritet nad vojnim ciljevima. Cve ono što je Vorden zamislio i zapisao u svojoj doktrini, primenjeno je 1999. u bombardovanju Srbije.

***

Rat na Kosovu 1999. godine je pobeda poražene američke vojne doktrine. Samo na Kosovu i delimično u Bosni američke vojne snage uspele su da nametnu političke ciljeve upotrebom isključivo avijacije. I dok se o motivima političkih zastupnika i glavnih aktera bombardovanja SR Jugoslavije zbog Kosova manje-više sve zna, ono o čemu se manje pričalo je kako se došlo do „recepta” koji će biti upotrebljen od strane američke vojske tokom jugoslovenske krize.

Dvostruka strategija udara i na strateške ciljeve i na snage raspoređene na Kosovu nije bila bez kontroverzi. Iza ove odluke nalazio se sukob dve suprotstavljene škole vojnog delovanja u američkoj armiji, ali i decenije rasprava u vojnoj doktrini da li se avijacijom može izvojevati pobeda. Skoro konačni zaključak te debate bio je da pobedu na bojnom polju postižu samo pešadija i kopnena vojska.

U svakom slučaju, to su sasvim suprotstavljeni prioriteti u vojnim operacijama. Pristalice vazduhoplovne borbe pitanje i sudbinu vojnih snaga neprijatelja stavljaju na poslednje mesto. Druga škola njima daje prioritet i tvrdi da nema pobede bez pobede nad vojskom protivnika.

Vordenova doktrina

Strateg upotrebe avijacije u nametanju američkih ciljeva bio je pukovnik Džon Vorden zvani, ne bez razloga, kako su tvrdile njegove kolege, „Ludi Džo”.

Razvoj visokih tehnologija omogućio je Vordenu da nametne svoje gledište američkim generalima, mada oni nikada nisu bili ni srećni, a ni uvereni u ispravnosti njegovog mišljenja. Posebno se tome odupirao tadašnji načelnik Generalštaba Kolin Pauel. Vorden i njegovi sledbenici smatrali su da se rat dobija i pre nego što kopnena vojska uđe u borbu.

U vreme prvog Zalivskog rata 1991, Vorden je bio na čelu grupe u avijaciji koja je radila na tajnom projektu u Pentagonu pod nazivom „Šah-mat”. Vojni eksperti su ga smatrali veoma važnom figurom koja predstavlja simbol ne samo avijacije, nego i novog mišljenja u vojsci, planiranja i strukturiranja koje donosi novo oružje.

Bivši savetnik potpredsednika SAD, Džon A. Vorden III na predavanju na MBA univerziteta u Dezarolu, jul 2013. (Foto: negocios.udd.cl)

Američka vojska u prvom Zalivskom ratu 1991. godine ušla je u Irak pešadijom, ali je u njemu avijacija prvi put upotrebljena tako da se može reći da je obavila najvažniji deo posla. Ho, cve ono što je Vorden zamislio i zapisao u svojoj doktrini, primenjeno je 1999. u bombardovanju Srbije.

Vorden je govorio da se svaki potencijalni neprijatelj sastoji od fizičkih i moralnih elemenata i da ratne napore treba prvenstveno usmeriti na fizičku stranu, jer je „fizička strana neprijatelja, u teoriji, savršeno poznata i predvidljiva”. On ne odbacuje činjenicu da na moral neprijatelja mogu da utiču vojne snage, ali se fokusira na to da je fizička strana neprijatelja poznata, da može da se uništava i da efekti dejstava na fizičke elemente mogu da se mere.

On je svoju strategiju zasnovao na činjenici da su moderne zemlje veoma zavisne od tehnologije. Što je zemlja modernija – zavisnija je od električne energije, komunikacija, izvora nafte, prenosnika struje, transportnih sistema. S preciznošću moderne avijacije, moguće je paralizovati modernu zemlju tako što joj se uništi centralni nervni sistem – što deluje kao otrov koji umrtvljuje njene kapacitete, bilo vojne ili druge.

Moguće je da se cve odigra uz smanjene rizike za američke snage, što prouzrokuje ograničenu kolateralnu štetu u poređenju sa količinom potrošene municije, pa čak i ograničeno fizičko razaranje.

Virtuelni rat

Vorden je zaključio da su SAD, zbog ogromnog uspeha u dinamici američke ekonomije i velikog napretka u kompjuterskoj i satelitskoj tehnologiji, daleko ispred ostatka sveta po svom vojno-tehničkom napretku i da se taj napredak, pre svega, uočava u avijaciji, zatim u mornarici, a najmanje kod pešadije.

Da Vas podsetimo:  Čemu se Srbi još mogu nadati?

On je neprijatelja video u obliku mete sačinjene od pet koncentričnih prstenova oko jezgra. U svakom od ovih prstenova nalazio se neki cilj od vrednosti: električna mreža, vojni komunikacioni sistemi, skladišta goriva, civilni komunikacioni sistem koji je isto toliko važan kao i vojni. Bio je to početak onoga što se nazivalo „bezgrešnim razaranjem” ili „virtuelnim ratom”. U njemu je razaranje civilne infrastrukture i komandnih centara, gde se nalazilo rukovodstvo zemlje i vojna komanda, imalo prioritet nad vojnim ciljevima.

Pukovnik Džon Vorden i grafički prikaz njegove teorije ratovanja (Foto: warroom.armywarcollege.edu)

U najužem krugu mete, i najvažnijem neprijateljskom elementu, nalazi se neprijateljsko vođstvo. Vorden smatra da je ovo strateški centar gravitacije za neprijatelja i uključuje sposobnost vlade da komunicira i pruži sigurnost. On misli da je ovo najbitniji deo „jer je to komandna struktura neprijatelja… koja je jedini element neprijatelja koji može da učini ustupke, koji može da donese veoma složene odluke koje su neophodne da bi se država zadržala na određenom kursu, ili može voditi državu u ratu”.

U po važnosti sledećem prstenu nalazi se ono što Vorden naziva „organskim suštinama” neprijatelja, što uključuje njegovo snabdevanje energijom, uključujući struju, naftu i hranu. Vorden veruje da „u zavisnosti od veličine države i važnosti koju ona pridaje svojim ciljevima, čak i manja šteta na esencijalnim industrijama može navesti komandni element da napravi ustupke”. On kaže da većina država ima relativno malo takvih ciljeva, tako da uspešan napad na mali broj ciljeva ovog tipa može dovesti do velike koristi.

Spoljni prstenovi

Unutar sledećeg prstena, Vorden postavlja infrastrukturu koja uključuje puteve, aerodrome i fabrike koje nisu deo neprijateljevih „organskih suština”.

Ove potencijalne mete su neophodne neprijatelju za proizvodnju i transport materijala i ljudstva. Svaka degradacija infrastrukture neprijatelja očigledno umanjuje njegovu sposobnost da se odupre. Vorden, međutim, upozorava da u poređenju sa „organski suštinskim” sistemima, postoji više infrastrukturnih objekata i više redundantnosti; stoga može biti potreban veći napor da se napravi dovoljno štete da bi se postigao efekat.

Most slobode u Novom Sadu srušen u vazdušnim udarima NATO snaga na Jugoslaviju, 4. april 1999. (Foto: EPA-EFE/Dmitri Khrupov)

Četvrti prsten je ctanovništvo, kaže Vorden, i ono može biti najteži cilj za direktan napad. Pored toga, on navodi da pokušaj ciljanja na ctanovništvo možda neće dati željene rezultate jer „ono može biti spremno da teško trpi pre nego što se okrene protiv sopstvene vlade“.

U spoljnom, petom i najmanje važnom prstenu nalaze se neprijateljske snage. Vorden smatra da je ovo najmanje važan element neprijatelja jer je to samo sredstvo za postizanje cilja i „njihova jedina funkcija je da zaštite svoje unutrašnje krugove, ili da ugroze neprijateljske krugove”.

Vorden napominje da je uključivanje snaga raspoređenih na terenu u spoljni i stoga najmanje važan prsten suprotno tradicionalnoj vojnoj misli, ali veruje da „moderna tehnologija… daje nove i politički moćne opcije koje mogu staviti vojne snage u kategoriju sredstava, a ne ciljeva”.

Plan bombardovanja SRJ

U skladu sa ovom doktrinom planirano je bombardovanje SP Jugoslavije 1999. godine. Planiranje vazduhoplovne operacije NATO pakta je započeto u leto 1998. i završeno je do kraja avgusta te godine. Plan za vazduhoplovnu operaciju razrađen je u dve varijante:

kao plan za udare na teritoriji Kosova i Metohije (vazduhoplovna operacija ograničenih razmera), kojim su predviđeni udari krstarećim raketama, uz mogućnost upotrebe borbene avijacije;

kao plan za udare na široj teritoriji SP Jugoslavije (vazduhoplovna operacija širokih razmera, radikalna varijanta), koji obuhvata raketne udare i angažovanje avijacije.

Planom su bili određeni i objekti raketnih i vazdušnih udara na teritoriji Srbije koji su svrstani u tri zone:

zona 1: Kosovo i Metohija i deo južno od 44. paralele (linija: Zaječar-Ljubovija);

zona 2: deo Srbije južno od 44. paralele, isključujući Kosovo i Metohiju;

zona 3: deo Srbije severno od 44. paralele.

Vordenovi najbolji „đaci” bili su general-potpukovnik Alen G. Pek i komandant NATO vazduhoplovstva, general Majkl Šort. General Pek je bio ključni planer za vazdušne napade na Srbiju i služio je u Kombinovanom centru za vazdušne operacije u Vićenci kao šef borbenog planiranja, a Majkl Šort je bio ključni izvođač njegovih zamisli.

General Pek je svoju diplomu stekao na Vazduhoplovnoj akademiji SAD 1975. Služio je kao komandant aviona F-15, pilot instruktor i ispitivač leta za standardizaciju i evaluaciju. Komandovao je grupom za vazdušne operacije u Nemačkoj, vazdušnim ekspedicionim krilom u Saudijskoj Arabiji i Centrom Vazdušno-kosmičkih ekspedicionih snaga. Bio je komandni pilot sa više od 2.700 sati leta u F-15, uključujući više od 300 borbenih sati.

Da Vas podsetimo:  Društvo psihologa Srbije: Stanje u društvu nepodnošljivo

Pek je nastavio svoju misiju na Vazduhoplovnom univerzitetu Maksvel vazduhoplovne baze Maksvel u Alabami, gde je bio komandant. Na zvaničnoj veb strani tog univerziteta navedeno je da je „strateška vizija ključna”, podseća se na staru vojnu izreku da „briljantna taktika ne može da prevaziđe pogrešnu strategiju” i kaže se da je „Kosovo 1999. bio redak primer izuzetka od pravila”, da su „uprkos loše osmišljenoj strategiji koju su nametnuli lideri NATO pakta, avijatičari uspeli da je prevaziđu svojim profesionalizmom, kreativnošću i kompetencijom”.

Zanimljivija od ovih ocena jesu kazivanja generala Majkla Šorta o tome kako se doista planiralo bombardovanje Srbije. Njegovo cvedočenje još je zanimljivije uz interpretacije da je reč o ratu „koji niko nije želeo”, što je formulacija američkog predsednika Bila Klintona.

„Pre nego što sam došao na ovaj posao, bio sam direktor operacija u vazdušnim snagama SAD u Evropi“, priča general Šort. „Negde u februaru 1998, general Vesli Klark (koji je 1999. bio na čelu NATO snaga) je otišao kod mog šefa i pitao ga šta možemo da uradimo na Kosovu. Zadužio sam svoje pametne mlade ljude i za nekoliko dana smo se vratili sa onim što je u suštini bila jedna od ograničenih opcija na Kosovu, a to je da bombardujemo mete postavljene južno od linije 44. stepena (geografske širine), a zatim da uspostavimo zonu zabrane leta južno od te linije. Mogli smo ovo da izvedeno u prilično kratkom roku – udarimo na aerodrom u Prištini, uklonimo pretnje od raketa zemlja-vazduh južno od 44. paralele i uspostavimo zonu zabrane letova”, svedočio je Šort.

„Ograničena opcija”

Zanimljivo je da je jugoslovenski Generalštab takođe verovao u ovu „ograničenu opciju”. Prema svedočenju komandanta RV i PVO, generala Spasoja Smiljanića, ni među jugoslovenskim komandantima nije bilo potpune saglasnosti o tome kako će da izgleda vojna operacija NATO.

„U februaru 1999. godine u Generalštabu je urađena procena koja zaključuje da će prva faza ‘opominjući udar’ obuhvatiti nekoliko selektivnih i krajnje ograničenih udara, isključivo po vojnim objektima, nakon čega bi usledila pauza i ultimatum da Jugoslavija ispuni postavljene zahteve. Pored ovoga, procena zaključuje da će ti udari težišno biti izvođeni na teritoriji Kosmeta i južno od 44. paralele. Ovakvoj proceni suprotstavljao se deo generala u Generalštabu – među kojima sam bio i sam – ukazujući da će napad iz vazdušnog prostora otpočeti snažno na celoj teritoriji SRJ i da će pod udar staviti, osim vojnih, i široku lepezu civilnih i objekata infrastrukture”, naveo je general Smiljanić.

Tokom bombardovanja, Šort i Klark su ušli u veliki sukob zbog Klarkovog insistiranja da Treća armija, koja je bila na Kosovu, postane meta napada aviona. Šort je svom snagom agitovao za upotrebu vazdušnih snaga u skladu sa Vardenovom teorijom. Klark je, s druge strane, video potrebu da se vazdušna sila koristi na drugačiji način. U nastojanju da sačuva volju NATO alijanse da nastavi vazdušne operacije i želju da se minimiziraju civilne žrtve, on je naredio da se vazdušna snage uglavnom fokusiraju na bombardovanje srpskih snaga na Kosovu i Metohiji.

Nakon rata, Šort se pojavio kao oštar kritičar dva ključna aspekta vođenja rata NATO pakta: političkih zahteva koji su uticali na izbor ciljeva, i fokusa NATO-a na napad na srpske snage raspoređene na Kosovu. Nazivajući prezrivo ovo drugo „podmetanjem tenkova”, Šort je umesto toga zagovarao potrebu da se „ide na glavu zmije” i da se napadnu glavni strateški ciljevi u samoj Srbiji.

„Ideš u glavu zmije, zariješ bodež u srce protivnika i upotrebljavaš svu silu koju imaš pod komandom”, objasnio je svoje mišljenje Šort. Upitan da li se to dogodilo prilikom bombardovanja Srbije, on je to negirao. Izneo je, međutim, zanimljiv pogled na zbivanja unutar NATO kojima je bio akter.

„Mnogi naši lideri su ušli u ovaj sukob verujući da je Miloševiću potrebno samo, citiram, ‘par noći bombardovanja’, i onda bi prihvatio NATO uslove. Lično sumnjam da su se svi naši lideri uhvatili u koštac sa mogućnošću produžene vazdušne operacije… Mislili su da će se Milošević, čim vidi našu odluku, preokrenuti i sve će biti dobro”, rekao je Šort.

Da Vas podsetimo:  MENE JE SRAMOTA, A VAS?

Dajte ratu šansu

Strateški ciljevi su uključivali „puteve snabdevanja, mostove, rafinerije goriva, komandne centre i radio releje”, a general Šort je tvrdio da je trebalo da drugi strateški ciljevi da budu u fokusu vazdušnih napada. „Ugasio bih svetla”, rekao je on, „srušio bih mostove preko Dunava. Udario bih pet-šest političko-vojnih štabova u centru Beograda. Milošević i njegovi prijatelji bi se probudili prvog jutra i pitali šta se, dođavola, dešava.”

U javnosti, na istoj strani sa Šortom, samo na drskiji i grublji način, stajao je jedan od vodećih novinara Njujork tajmsa Tomas Fridman. On je u vreme bombardovanja Srbije, 23. aprila 1999, objavio svoju kolumnu koja je po pretećem tonu, brutalnosti poruka i idejama ostala neprevaziđena u ratnohuškačkom novinarstvu. Iznerviran načinom na koji su u Srbiji protestovali zbog NATO napada i bombardovanja, Fridman je svom tekstu dao naslov „Ugasite muziku u Beogradu”.

Prvo je zapretio da „Srbi treba da upamte” da NATO još dugo, praktično zauvek, može da vodi vazdušni rat, a „ideju da ljudi mogu da drže rok koncerte u Beogradu” i idu „u nedeljne protestne šetnje” nazvao je „nečuvanom”. Zbog toga, Fridman je zatražio: „U Beogradu bi trebalo da se ugase svetla: na meti moraju da budu svaka elektromreža, vodovod, most, put i fabrika”.

Za razliku od NATO pakta – koji je uporno objašnjavao da je to rat protiv Miloševića, a ne protiv srpskog naroda – Fridman je napisao „mi cmo u ratu sa srpskim narodom”, kome je poručio: „Mi ćemo vašu zemlju da unazadimo, tako što ćemo da vas smrvimo”. Zatim je ponudio opcije, „ako Srbi hoće da budu vraćeni u 1950. ili 1389. – biće vraćeni”. „Dajte ratu šansu. Hajde da vidimo šta rade meseci bombardovanja pre nego što se odlučimo za nedelje invazije, gde ćemo, ako pobedimo, godinama okupirati Balkan”, završio je Fridman.

„Ja sam, iskreno, veliki obožavalac asimetričnog ratovanja”, rekao je Šort 1. septembra 1999. u intervjuu za Er end spejs fors magazin (Air and Space Force Magazine). On je tvrdio da je na srpsko rukovodstvo delovala pretnja uništenjem svega što ga je održavalo na vlasti i u udobnosti, a ne nasumično bombardovanje vojnih ciljeva u Srbiji koji su „imali malo značaja za srpske lidere”.

„Nikada nisam osećao da je srpska treća armija na Kosovu centar gravitacije”, dodao je on. Centar gravitacije u doktrinarnim terminima vazduhoplovstva, onako kako ih definisao „Ludi Džo”, bili su resursi od fundamentalne strateške, ekonomske ili čak emocionalne važnosti za neprijatelja, čiji gubitak bi ozbiljno uzdrmao neprijateljsku volju ili sposobnost da se bori. Po Šortovom mišljenju, Milošević je otpisao treću armiju.

Šort tvrdi da je komanda NATO pakta htela da napadne treću armiju zbog uverenja da je najbolji način da se zaustavi etničko čišćenje direktno uništavanje instrumenata etničkog čišćenja. On se, međutim, nije ca tim saglasio. „Pred kraj 78-dnevne operacije bombardovanja”, rekao je Šort, „Milošević nije imao struju u svom glavnom gradu nekoliko dana i neće je imati nekoliko dana dana više… Nije bilo goriva za njegove automobile i vojsku… a komunikaciona infrastruktura je sistematski uništavana. Većina mostova na Dunavu bila je srušena, a iz noći u noć, Milošević je imao sve manje sredstava da vlada”.

Džon Vorden, „Ludi Džo”, nikada nije postao general, završio je karijeru kao predavač na vojnoj školi, gde su mu pitomci bili oni koji su kasnije delovali na Kosovu i Metohiji. Što je operacija na Kosovu duže trajala – bivalo je sve jasnije da Vordenova ideja ne funkcioniše sasvim ukoliko neprijatelj ima imalo respektabilnu vojnu silu. „Samo pešadija garantuje ukus pobede”, komentarisao je kasniji ministar za odbranu CAD, Les Aspen.

Amerika više nije ponovila projekat postizanja političkog cilja avijacijom. Ni Avganistan, ni Irak nisu se ni planirali, ni koncipirali bez pešadije.

General Šort je umro 2017. u 73. godini. U nekrologu američkog vazduhoplovstva napisano je da je „nadgledao složenu, politički ograničenu vazdušnu operaciju koja je primorala srpski režim da prihvati uslove NATO pakta”.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Naslovna fotografija: Srdjan Ilic/AP Photo

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime