U trci za kritičnim sirovinama, EU gubi sopstvene demokratske vrednosti.
„Obezbeđivanje pouzdanih izvora kritičnih sirovina predstavlja strateški prioritet za otpornost i konkurentnost Evrope, jer je ključno za modernizaciju naše ekonomije […]. Ovim pristupom doprinosimo prosperitetu i stabilnosti kako u Evropi, tako i u zemljama partnerima, jačajući ekonomsku bezbednost i diversifikujući lance snabdevanja.“
Ove reči evropskog komesara za međunarodna partnerstvo Jozefa Síkele pratile su objavu od 4. juna 2025 o izboru strateških projekata za eksploataciju sirovina van granica EU. Najava je dočekana kao ključan korak ka materijalnoj bezbednosti Unije. Međutim, lista od 13 projekata u trećim zemljama obuhvata više spornih rudarskih planova – baš kao i lista od 47 projekata unutar EU usvojena nekoliko meseci ranije. Među njima su i planirani rudnici litijuma u Cínovcu (Češka) i Barosu (Portugal).
Među najkontroverznijima je plan za otvaranje rudnika litijuma u dolini Jadra u Srbiji. Projekat kompanije Rio Tinto trebao je da započne u januaru 2022 i da postane najveći rudnik litijuma u Evropi. Ipak, projekat je izazvao širok otpor i doveo do jednog od najvećih protestnih pokreta u savremenoj istoriji Srbije, zbog čega su planovi odloženi na neodređeno vreme.
Kako se onda „prosperitet i stabilnost“ koje obećava Síkela vide na terenu u Srbiji? Za lokalnu zajednicu u Jadru, projekat rudnika litijuma predstavlja jedan od glavnih kanala kroz koje režim predsednika Aleksandra Vučića nastavlja da uživa podršku evropskih lidera. „Evropa je skinula rukavice i pokazala […] da samo gleda svoj interes i profit“, izjavio je tada Zlatko Kokanović iz organizacije Ne damo Jadar.
Strateški projekti određuju se u okviru Zakona o kritičnim sirovinama (Critical Raw Materials Act, CRMA), koji je stupio na snagu prošle godine. Ovaj zakon postao je ključni pravni okvir kojim Evropska unija želi da uspostavi kontrolu nad lancem snabdevanja takozvanih kritičnih sirovinama (critical raw materials, CRM) – poput litijuma, kobalta, nikla, grafita, retkih zemnih metala i mnogih drugih. Ovi materijali danas se nalaze u središtu geopolitičkih i geoekonomskih tenzija, budući da Kina dominira njihovom preradom i povezanim tehnologijama, dok se očekuje da će globalna potražnja dramatično da poraste. CRMA podstiče rudarske projekte kako unutar EU, tako i u zemljama partnerima. Ipak, uprkos konstantnom pritisku da se rudnik u Srbiji otvori, otpor lokalnih zajednica i dalje traje.
Rudarenje na zelenoj livadi
Projekat Jadar smatra se jednim od najznačajnijih planova za eksploataciju litijuma na evropskom kontinentu. U odgovoru na postavljena pitanja, kompanija Rio Tinto procenjuje da će, na punom proizvodnom kapacitetu, „Jadar proizvoditi oko 58.000 tona litijum-karbonata, 286.000 tona borne kiseline i 255.000 tona natrijum-sulfata godišnje. Tokom predviđenog veka trajanja rudnika od 40 godina, to bi iznosilo ukupno 2,3 miliona tona litijum-karbonata.“ To bi ga svrstalo među najveće greenfield rudnike litijuma na svetu.
Predstavnici Evropske komisije naveli su u svom odgovoru da bi očekivana proizvodnja litijum-karbonata u Jadru „predstavljala oko 18–26% predviđene potražnje EU.“
Uprkos tome, većina građana Srbije se protivi izgradnji rudnika. Glavni razlozi su ekološki rizici, ugrožavanje poljoprivrednih gazdinstava u dolini Jadra, problematična istorija Rio Tinta i dubok osećaj nepravde da bi zagađenje ostalo u Srbiji, dok bi imali koristi EU i međunarodni investitori.
Od novembra 2021. do januara 2022. desetine hiljada ljudi blokiralo je puteve, mostove i autoputeve širom Srbije, a protesti podrške održani su i ispred ambasada Srbije širom sveta.
Pod pritiskom građana, Vlada Srbije je u januaru 2022. bila prinuđena da poništi prostorni plan i time zaustavi projekat, dok su se bližili izbori u aprilu iste godine. Međutim, otpor je nastavljen, uz nove peticije i inicijative građana protiv rudarenja litijuma.
Uprkos otporu, vlasti su kasnije poništilae odluku o ukidanju projekta, a projekat Jadar je od strane EU proglašen strateškim. Društvene i ekološke zabrinutosti i dalje preovlađuju uprkos insistiranju kompanije Rio Tinto da će projekat biti „razvijen u potpunoj saglasnosti sa srpskim i evropskim propisima, uključujući najviše ekološke standarde“, kako navode u svom odgovoru.
Lokalna zajednica nije imala priliku da učestvuje u procesu donošenja odluka, niti je o njima bila konsultovana. „Lokalne zajednice su sistematski stavljene u nepovoljniji položaj u ovom ubrzanom postupku“, izjavio je Robin Roels, koordinator koalicije EU Raw Materials Coalition, koja okuplja organizacije civilnog društva posvećene ovom pitanju.
„Pritisak da se što brže obezbede sirovine već utiče na donošenje odluka, udaljavajući ih od temeljnih ekoloških procena i stvarnog pristanka zajednice, podstiče društveni inženjering, potiskuje nezavisne stručnjake i normalizuje rizične prakse“, napominje Roels. Takvo ubrzano donošenje odluka bilo je najvidljivije prošle godine u Beogradu, prilikom ishitrenog potpisivanja strateškog partnerstva između EU i Srbije.
Beogradski samit ubrzanih odluka
Nakon gotovo dve i po godine, u junu 2024. predsednik Vučić izjavio je u razgovoru za Financial Times da će Srbija „dati zeleno svetlo“ projektu, pozivajući se na „nove garancije“ Rio Tinta i EU da će ekološka pitanja biti rešena. Tokom samo nekoliko dana, podrška Evropske unije projektu Jadar postala je zvanična. U julu 2024 Ustavni sud je proglasio je odluku Vlade Srbije kojom je projekat bio obustavjlen nezakonitom. Nakon toga, već 16. jula, Vlada je usvojila novu uredbu kojom je projekat vraćen u život.
Samo dva dana kasnije, 18. jula 2024. godine, delegacija predstavnika Evropske unije stigla je u Beograd da bi potpisila Memorandum o razumevanju, kojim je uspostavljeno strateško partnerstvu Srbije i Evropske unije u oblasti održivih sirovina, lanaca vrednosti baterija i električnih vozila. Iako strateška partnerstva nisu pravno obavezujući sporazumi, ona šalju snažan politički signal o bliskoj saradnji. Pored Maroša Šefčoviča, koji je u to vreme bio izvršni potpredsednik Evropske komisije zadužen za Zeleni dogovor, potpisivanju su prisustvovali i tadašnji nemački kancelar Olaf Šolc, kao i ambasadori Italije i Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, među ostalima.
Takođe, Pismo o namerama u vezi sa razvojem lanca vrednosti e-mobilnosti potpisali su Ministarstvo privrede Srbije, predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), kao i direktori kompanija Mercedes-Benz i Rio Tinto. Time su se korporativni interesi spojili sa interesima srpske političke elite i predstavnika EU, jasno pokazujući da su multinacionalne kompanije jednako zainteresovane za eksploataciju litijuma u Srbiji kao i političari.
Ovo nije bio prvi put da je Evropska unija gurala kontroverzni sporazum zanemarujući stavove i zabrinutost lokalnog stanovništva. 2023. godine potpisala je strateška partnerstva sa Zambijom i Demokratskom Republikom Kongo, uprkos dobro dokumentovanim kršenjima ljudskih prava, naročito onima povezanim sa rudarenjem kobalta i bakra. Sledeće godine potpisala je i strateško partnerstvo sa Ruandom, iako je oružana grupa M23, koju podržava Ruanda, optužena za ratne zločine povezane sa eksploatacijom resursa u istočnom delu DR Konga.
U Srbiji, uprkos ubrzanom vraćanju projekta Jadar i potpisivanju strateškog partnerstva usred leta, protesti su izbili širom zemlji. Spontana okupljana su se dogodila u gradovima i manjim mestima kao što su Aranđelovac, Barajevo, Bogatić, Kraljevo, Ljig, Požega, Šabac, Valjevo i mnogi drugi. Iako su to uglavnom manja mesta sa manje od 100.000 stanovnika, često udaljena stotinama kilometara od doline Jadra, istraživačka grupa Arhiv javnih skupova istakla je da se, ako se posmatra broj učesnika u odnosu na broj stanovnika, ovi protesti tada mogli smatrati jednima od najvećih u istoriji Srbije. Prema njihovim podatcima je moguće smatrati litijum snažnijim motivom za proteste od izborne krađe, političkog nasilja ili pitanja Kosova.
U septembru 2024, nakon letnjih protesta protiv rudarenja litijuma, opozicione partije su predložile predlog izmene zakona kojom bi se zabranilo istraživanja i eksploatacija litijuma i borata, i za koji je glasalo 84 narodna poslanika. Iako je predlog odbačen u okviru neslobodnog sistema srpskog upravljanja, to je bio još jedan pokazatelj koliko je pitanje projekta Jadar postalo centralno za politički život zemlje.
U međuvremenu, međunarodna podrška rudarenju litijuma nastavila se. U decembru 2024, pet meseci nakon potpisivanja memoranduma, nemački kancelar Olaf Šolc pozvao je predsednika Vučića u Saksoniju u zvaničnu posetu – tačnije u Frajberg, sedište Saksonske rudarske uprave, gde je projekat Zinnwald Lithium predstavljen kao primer budućeg održivog rudarenja. „Potražnja za ovom sirovinom biće ogromna, i zato je važno da se realizuje što više projekata u Evropi“, izjavio je tada Šolc. Projekat Zinnwald deo je rudnog ležišta koje se proteže duž granice između Nemačke i Češke, a planovi za eksploataciju litijuma naišli su na otpor u obe zajednice. Ipak, dok Zinnwald u Nemačkoj nije proglašen strateškim projektom, Cínovec na češkoj strani uvršten je među 47 strateških projekata unutar EU.
Istovremeno, politička represija prema onima koji se protive rudarskom projektu u Srbiji dodatno je eskalirala. Aktivisti i demonstranti suočili su se sa pretnjama smrću, fizičkim nasiljem, pritvorima i zatvarskim kaznama, kao i pretresima domova i zaplenom telefona i laptopova. U decembru 2024., istraga mreže Balkan Investigative Reporting Network (BIRN) i organizacije Amnesty International dokazala je da je srpska Bezbednosno-informativna agencija koristila izraelsku tehnologiju za ilegalno otključavanje telefona aktivista i novinara, ekstrakciju podataka i instaliranje špijunskog softvera. Samo nekoliko meseci kasnije, u junu 2025., projekat Jadar dobio je status strateškog projekta u okviru Zakona o kritičnim sirovinama.
Strateški projekat za koga?
Kompanija Rio Tinto pozdravila je odluku da se projekat Jadar proglasi strateškim, „potvrđujući njegovu važnost za Srbiju i za bezbednost snabdevanja Evrope kritičnim sirovinama koje su neophodne za zelenu tranziciju.“
Prema navodima Evropske komisije, proces selekcije strateških projekata podrazumeva procenu nezavisnih stručnjaka koji proveravaju usklađenost sa zahtevima Zakona o kritičnim sirovinama, posebno u pogledu ekoloških, društvenih i upravljačkih principa (ESG), kao i tehničke izvodljivosti. „Projekti moraju biti od obostrane koristi i za EU i za treću zemlju“, naveli su predstavnici Komisije u svom odgovoru na postavljena pitanja.
Odgovarajući na pitanja za ovaj članak, kompanija Rio Tinto opisala je odluku kao „signal […] da se nastavi sa razvojem projekta Jadar uz potpunu transparentnost, ekološku odgovornost i u skladu sa srpskim i evropskim propisima.“ Za kritičare projekta, takav signal dodatno podriva prodemokratske napore u Srbiji, budući da je režim odgovorio sve većim nasiljem i represijom prema onima koji se protive rudarskom projektu.
„Svedoci smo ogromne policijske brutalnosti i nasilja nad ljudima koji protestuju protiv rudnika, uključujući i mene samog. Sve to direktno osporava ESG pristup koji je usvojio Odbor za kritične sirovine. Da je taj pristup zaista dosledno primenjen, projekat bi neizbežno izgubio status strateškog,“ izjavio je Aleksandar Matković, ekonomista sa Univerziteta u Beogradu i jedan od aktivista protiv projekta. Sam Matković je prošle godine primio oko 30 pretnji smrću nakon objavljivanja članka u kojem je doveo u pitanje ekonomsku korist od projekta Jadar.
Odbor za kritične sirovine, telo Evropske komisije koje je razmatralo ove projekte, primio je više otvorenih pisama od srpskih akademika i aktivista, u čijoj je koordinaciji učestvovao i Matković. „Za samo tri dana prikupili smo oko 100.000 potpisa na peticiji koja je potom predata Delegaciji Evropske unije u Beogradu,“ dodaje.
Isto tako je Nacionalni konvent o Evropskoj uniji u Srbiji upozorio u otvorenom pismu upućenom Ursuli fon der Lajen i drugim visokim predstavnicima Evropske komisije da bi priznavanje projekta Jadar kao strateškog „dodatno narušilo poverenje građana u koristi od evropskih integracija.“
„Dakle imate sve te glasove, naučne institucije, tela, fakultete, građane, koji izražavaju zabrinutost zbog rudnika, a Evropska komisija sve to jednostavno ignoriše,“ komentariše Matković.
Nakon radne večere sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen i predsednikom Evropskog saveta Antoniom Kostom, održane u martu ove godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će projekat Jadar biti proglašen strateškim „za sedam ili osam dana“. Umesto toga, odluka je usledila tek nekoliko meseci kasnije.
„Očigledno da je predsednik otišao tamo da nudi projekat, pored trenutne situacije i nestabilnosti u državi […] u zamenu za opstanak na vlasti“, komentarisao je tada Zlatko Kokanović Vučićevu posetu.
Evropska komisija nije dala odgovor na pitanje da li su predstavnici kompanije Rio Tinto ili srpskih institucija učestvovali u lobiranju da projekat bude proglašen strateškim, niti je komentarisala aktuelnu političku situaciju u Srbiji i rastuće društvene tenzije.
Demokratija ili tajnost
U pisanom odgovoru na pitanja za ovaj članak, kompanija Rio Tinto istakla je da „[k]ao globalna kompanija, podržavamo veću transparentnost, snažne institucije i konstruktivan dijalog u svakoj zemlji u kojoj poslujemo. Takođe podržavamo civilno društvo i verujemo u značaj učešća zajednice.“
Sada se, međutim, upravo Evropska komisija suočava s kritikama zbog nedostatka transparentnosti i dijaloga. U julu ove godine, četiri poslanika Zelenih u Evropskom parlamentu optužila su Komisiju za netransparentnost i izostanak stvarnog uključivanja javnosti u proces donošenja odluka. Pristup informacijama poslanicima je uskraćen, a odgovori Komisije opisani su kao uopšteni i izbegavajući suštinu.
„Uprkos brojnim zahtevima poslanika Evropskog parlamenta i nevladinih organizacija, nismo dobili pristup niti informacije o procenama izabranih ili predstojećih projekata. Verujemo da je transparentnost u ovim pitanjima ne samo zakonska obaveza, već i sastavni deo institucionalne odgovornosti,“ rekli su poslanici za Euronews u julu ove godine. Tri nevladine organizacije podnele su žalbu na odluku Komisije da proglasi projekat eksploatacije litijuma u Portugalu strateškim.
Kritične sirovine su već godinama smatrane kao ključne za zelenu tranziciju, pri čemu je litijum postao sinonim za baterije i električna vozila. Prevlađujuće shvatanje zelene tranzicije, zasnovano na neprekidnom ekonomskom rastu i rastućoj potrošnji resursa, podrazumeva neviđeno povećanje rudarske aktivnosti kako bi se zadovoljila sve veća potražnja. Ipak, sve je jasnije da kritične sirovine igraju centralnu ulogu i u odbrambenoj industriji.
Tajnovitost je, potom, često povezana sa vojnim interesima, jer, kako ističe Robin Roels, „šire trend ka militarizaciji sada stvara više prilika da se pozove na viši javni interes.“ „Korišćenje argumenata odbrane i bezbednosti da bi se ograničila transparentnost pretvara politiku koja je predstavljena kao jačanje otpornosti zapravo u delimično tajnu trku za snabdevanjem, čime se ozbiljno otežava mogućnost javnosti da drži aktere odgovornima,“ dodaje Roels.
Trka za kritičnim sirovinama tako potkopava upravo one vrednosti na kojima je Evropska unija izgrađena. Tokom proteklih godinu dana Srbija je bila svedok najvećeg društvenog pokreta u svojoj istoriji, nastalog nakon urušavanja betonskog nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, u kojem je poginulo 16 ljudi. Pokret je uzdrmao režim Aleksandra Vučića, ujedinjen oko pitanja netransparentnosti velikih infrastrukturnih projekata i korupcije, što ima brojne paralele sa rudarskim projektima u zemlji.
Ipak, reakcija Evropske unije na najveći prodemokratski pokret koji je kontinent video u poslednjih nekoliko decenija, i što su neki nazvali najvećim studentskim pokretom još od 1968. godine, ostala je u najmanju ruku mlaka.
„Proglašavanje Jadra strateškim projektom, dok desetine hiljada ljudi u Srbiji protestuju i dok ozbiljna proceduralna i upravljačka pitanja ostaju bez odgovora, šalje pogrešan signal,“ napominje Roels.
Nedavno istraživanje iz proleća 2025. godine pokazalo je da bi samo 33% građana Srbije „glasalo za članstvo Srbije u EU ako bi se održao referendum“ – što je najniži procenat u regionu. Ipak, pritisak Evropske unije da se rudnik otvori i dalje traje, uz zanemarivanje javnog mnjenja o EU, koje je se samo pogoršava.
Suštinski, EU sama sebi seče granu na kojoj sedi. „Za EU problem je istovremeno i praktičan i reputacioni. Ako Komisija tretira zemlje kandidate za proširenje samo kao dobavljače resursa, time potkopava principe koje Unija tvrdi da zastupa. Poruka građanima u Srbiji i zajednicama širom regiona je jasna: politika o kritičnim sirovinama može se sprovoditi odvojeno od transparentnosti, ljudskih prava i demokratske odgovornosti. To podriva poverenje u institucije EU i pruža kritičarima jednostavnu priču: bezbednost u snabdevanju sirovinama znači eksploataciju po svaku cenu,“ dodaje Roels.
Matković je otišao korak dalje u svojoj kritici iz aprila ove godine, u vreme kada je Vučić prvi put najavio da će projekat biti proglašen strateškim. „Moj utisak u vezi sa svim ovim jeste da se o sudbini jedne zemlje odlučuje na neverovatno amaterski način. Možda ni ne shvatamo u kojoj meri ljudi koji odlučuju o nama, koji bi želeli da odlučuju o nama, zapravo nemaju pojma šta rade,“ komentarisao je proces donošenja odluka. „Ne u smislu da to čine nesvesno, već u smislu da ne razumeju posledice svojih odluka,“ dodaje tokom našeg razgovora.
U međuvremenu, protesti u Srbiji ne pokazuju znake zaustavljanja niti usporavanja. Na kocki je ugled Evropske unije, koja se, i unutar svojih granica i izvan njih, sve više okreće netransparentnim i nedemokratskim praksama, potkopavajući sopstvene proklamovane vrednosti. Ako ne promeni pravac, strateški projekti mogli bi se pokazati kao jedna od najvećih strateških grešaka EU.
