Strelkov: Podržavam predsednika Putina!

0
884

strelk_put_sl_1

PRVI ministar odbrane Donjecke Republike Igor Strelkov prekinuo je jedomesečno ćutanje.

Organizovao je – uz pomoć poznatog vojnog analitičara Anatolija El-Mjurida – u Moskvi konferenciju za medije na kojoj je prvo pročitao neku vrstu svog „programskog dokumenta”. Objasnio je sve: i zašto je morao da se povuče i kako vidi situaciju i šta će dalje da radi.

Sve: dozirano, onoliko koliko neko u njgovoj poziciji može, a da ne nanese štetu onome što mu je mnogo važnije.

Fakti u celini prenose ono što je „heroj Slavjanska” pročitao:

PROŠLO je tačno mesec dana od trenutka kada sam morao da napustim dužnost ministra odbrane DNR i komandanta narodne odbrane. Ne mogu da kažem da je ta odluka bila laka za mene. Nisu bile lake ni okolnosti u kojima je doneta.

Donjeck i čitava grupacija oružanih snaga DNR nalazili su se u operativnom okruženju i uz ogromna zalaganja odbijali neprekidne napade kaznene ekspedicije sa svih strana. A samo su pojedinci u rukovodstvu Republike znali da će se bukvalno za neki dan desiti ozbiljne promene i da će neprijatelj pretrpeti ozbiljan poraz.

Ja sam bio među tim malobrojnim, ali nisam mogao čak ni da nagovestim mojim potčinjenima da uskoro mi počinjemo ofanzivu i da osvajamo pozicije koje je neprijatelj okupirao. Još teže je bilo biti svestan da će oslobađanjem ostavljenih gradova i sela Donbasa morati da rukovodi neko drugi (pored ostalog i – po lično mojim naređenjima).

Moralno je bilo teško ostavljati svoje drugove takoreći „uoči zore”, kada je propast naše stvari mnogima izgledala neizbežna.

Neću se osvrtati na okolnosti koje su me primorale da podnesem ostavku.

Samo ću reći da se ta doneta odluka isplatila i omogućila da se uoči ofanzive objedini rukovodstvo oružanih snaga DNR u istim rukama i da se izbegnu mnogi konflikti koji su kao lepra razjedali Republiku, a takođe i da se obezbedi pouzdano snabdevanje naših jedinica i formacija svime što je potrebno.

Proteklih nedelja kardinalno se promenila situacija na frontovima Novorusije. Na većini pravaca kazneni odredi su odbijeni, pretrpeli su ogromne gubitke i prešli na odbranu.

Stvoreni su preduslovi za potpuno oslobađanje teritorije Donbasa od kaznenih trupa i odreda kijevske vlasti.

Pod udarima armije DNR neprijatelj je, braneći se, krenuo nazad, a njegovim trupama i rukovodstvom zavladala je panika. Ali, šta se dalje desilo?

Pred našim očima u stvar su se ponovo umešale one snage koje ranije samo što nisu upropastile „rusko proleće” i od tada ne prestaju sa pokušajima da unište narodnooslobodilački pokret ruskog naroda Novorusije. Nema takve podlosti na koju nisu spremne te snage koje su se u savremenoj istoriji naše Otadžbine već više puta manifestovale kao najkobnije. Upravo te snage, vođene iz inostranstva, odigrale su odlučujuću ulogu u rušenju SSSR-a 1991. g., a kasnije, tokom svih 90.-ih godina otvoreno se rugale narodima Rusije, organizujući razularenu pljačku ogromnog sovjetskog ekonomskog i kulturnog nasleđa.

strelk_p_2

Na ostacima naše Otadžbine oni su izveli liberalne eksperimente sa čudovišnim posledicama, nimalo ne brinući o posledicama za zemlju koju su nazivali (i sada nastavljaju da je nazivaju) prezrivim epitetom „ova”.

Da Vas podsetimo:  MANASTIR KUVEŽDIN PODIGNUT IZ PEPELA: Fruška gora sve više privlači pažnju vernika

Razularenost raspada praćena je krvavim ratovima koje su oni isprovocirali, divljom bestijalnošću kriminala, razvrata, padom morala, propagandom najodvratnijih poroka koji se samo mogu zamisliti, uništenjem ekonomske nezavisnosti i spoljnopolitičkog suvereniteta.

Pošto su pretrpele neuspeh u pokušajima da konačno dotuku Rusiju početkom 2000.-ih, te sile nikud nisu nestale i pritajeno su nastavile svoje destruktivno delovanje u nadi da će njihov trenutak opet doći i da će u svoje vreme završiti započeto.

Međutim, kad se na horizontu zarudeo osvit „ruskog proleća” i tek što je naša zemlja počela, ne rečima, nego realno da ustaje sa kolena i pokušava da preispita rezultate Gorbačovljeve kapitulacije, da vrati prava i teritorije koje joj od pamtiveka pripadaju i da postigne realnu nezavisnost – „peta kolona” je odmah mobilisala sve svoje snage.

Povratak Krima u sastav Rusije kod nje je izazvao ne samo šok, a ustanak u Novorusiji – pravu paniku, nego je i naterao da ponovo ispolji svoje pravo lice.

Pokrenuta „pod uzbunom”, krenula je u borbu sva mnogobrojna agentura koja se dugo godina prerušavala u odore „patriota” i „državnika” i tako prikrivena se uvukla u najviše redove vlasti, čak i u okruženje Predsednika Rusije.

Pošto su ustali protiv interesa svoje zemlje i naroda, ovi izdajnici uprkos tome nastavljaju drsko da tvrde da su „prijatelji” Predsednika, a svoje otvoreno podrivačko i sabotersko delovanje da predstavljaju kao jedino ispravne mere za učvršćivanje ruske državnosti.

Otkuda, zapitaćete se, takva bezobzirnost i sigurnost u sopstvenu neranjivost? Objašnjenje je krajnje jednostavno: sve što ima vrednost za „petu kolonu” (odnosno novac i drugi materijalni resursi, a takođe porodice i potomci) odavno su izvezeni izvan granice,a njihova zaštita zavisi isključivo od milosti stranih gospodara.

Tokom pet meseci borbe ruski ljudi Novorusije  u potpunosti su na sebi osetili „plodove” te vrste podrivačkog delovanja. U vreme kad je ruska vojna pomoć bila životno potrebna praktično nenaoružanim pripadnicima narodne vojske kad je ona mogla praktično bez krvi da oslobodi sve ruskojezične oblasti, agenti uticaja su  jednoglasno zavikali o nemogućnosti i neprihvatljivosti direktne vojne pomoći ustanicima.

Kazneni odredi su spaljivali ljude u Odesi, gađali teškom artiljerijom Slavjansk i hitno formirali borbeno sposobnu armiju, a njihovi saučesnici koji su prodrli u rukovodstvo spoljne politike Rusije ne samo da su sabotirali svaku vojnu i političku pomoć ustanicima, nego sa punim uzajamnim razumevanjem sa Porošenkom, Turčinovim, Ahmetovim, Tarutom i ostalim predstavnicima ukrajinske oligarhije unosili raskol u redove rukovodstva narodne vojske sprečavajući formiranje jedinstvene komande i zajedničkim naporima pokušavali da pošalju Predsednika Rusije u zamke koje su oni rasporedili.

Nepokolebljivost i samopožrtvovanost narodne odbrane nisu dozvolile kaznenim odredima da uguše ustanak do trenutka kada je realna pomoć iz Rusije ipak stigla do primaoca.

strelk_p_3

Narodna vojska prešla je u ofanzivu. Ali, izdajnici su se i tu pokazali u punoj meri.

Kaznenoj armiji koja se nalazila na ivici poraza oni su odmah pružili „ruku pomoći” i organizujući primirje pokušali da tokom pregovora „predaju” bukvalno sve tekovine ustanika i predaju ih na milost kijevskoj hunti. Sramotniji sporazumi od onih koji se sad razmatraju u Minsku ne mogu se ni zamisliti. A dok nešto bude od toga – Kijev užurbano popunjava, dodatno naoružava i uvežbava svoju armiju spremajući se da nastavi genocid Rusa Novorusije.

Da Vas podsetimo:  Sveštenik-influenser sa stotine hiljada pratilaca

Zato sada imamo apsolutno onu istu situaciju kao i na samom početku našeg pokreta, samo u mnogo težim početnim pozicijama.

Dok u aprilu i maju Kijev nije imao ni borbeno sposobnu armiju ni podršku stanovništva, sada su pripadnici kaznene ekspedicije mobilisani i naoružani „do zuba”, a stanovništvo Ukrajine, koje se našlo pod koncentrisanim uticajem propagande koja obilno koristi metode neuro-lingvističkog programiranja, u znatnoj meri je zombirano i prestalo da razlikuje istinu od laži.

Za tih nekoliko meseci protiv Rusije je uvedeno nekoliko paketa ekonomskih sankcija, a iz usta visokih vojnih i diplomatskih predstavnika Zapada čuli su se gotovo zaboravljeni prigovori povodom Abhazije i Južne Osetije, neskrivene pretnje stižu i od bojovnika islamista koje kontroliše Amerika.

Spremaju se da dugo i ozbiljno ratuju sa Rusijom. Zapad i „peta kolona” praktično ne kriju svoje planove za svrgavanje Predsednika Putina i zatim potpuno demontiranje Rusije, a njihovi „agenti uticaja” svom snagom ubeđuju rukovodstvo zemlje da je primirje ne samo moguće nego jedino i neophodno. Činjenica da neprijateljima Rusije ništa ne odgovara sem potpune kapitulacije zemlje pažljivo se krije od javnosti, čak i od Predsednika.

Na taj način su sve izuzetno povoljne mogućnosti koje Rusija imala u proleće ostalenerealizovane, naprotiv, mi se nalazimo pred sve većom ratnom opasnošću. Za ovakav rezultatzasluga „pete kolone” je neosporna.

Zbog čega su tako nepoštedno, možda čak i samoubilački, istupili liberali protiv Predsednika i njegovog kursa? Zbog čega su se tako ohrabrili da bacaju izazov njemu i njegovoj politici? Po mom mišljenju tu postoje dva osnovna faktora, a prvi je u tome što „peta kolona” takođe nema drugog puta sem pobune (još uvek skrivene, ali to je samo za sada).

„Revolucija odozgo” koju je započeo Vladimir Vladimirovič Putin, ne ostavlja im šanse za politički opstanak, a da samo izađu iz zemlje i posvete se „preteškim radom zarađenoj” imovini u inostranstvu, ne dozvoljavaju im njihove inostrane gazde. Drugi faktor je još očigledniji: posedujući ozbiljne pozicije u vlasti i značajne finansijske resurse, izdajnici ozbiljno računaju da zauzmu vlast sami i da sa oduševljenjem nastave novu fazu cepkanja ostataka nekada velike zemlje i „utilizacije” njenih naroda.

Međutim, radi ostvarenja ove zamisli oni moraju da izvedu još dosta preliminarnih radnji. U prvom redu da – liše Predsednika Putina široke narodne podrške koju je on zasluženo dobio zahvaljujući spoljnim i unutrašnjim političkim akcijama tokom poslednjih godina.  A na tom planu šta može biti profitabilnije od „razbijanja” Rusa Novorusije sa kasnijim stavljanjem potpune odgovornosti za to lično na Predsednika? Jer, sami predstavnici „pete kolone”, kao hijene pažljivo se drže u njegovoj senci izbegavajući svako pojavljivanje u javnosti.

Put koji su neprijatelji odredili nama je apsolutno jasan.

Maksimalno otezanje rata praćeno maksimalnim žrtvama i gubicima ruskog stanovništva sa obe strane granice – to je njihov zadatak. Ne dopustiti narodnoj odbrani čak ni mogućnost da pobedi, stvoriti na granicama Rusije „ranu” koja će sve više da krvari u koju će ona kap po kap ulivati resurse i gde, kao rezultat politike „korak napred – dva nazad”, neće biti postignut odlučujući uspeh. Istovremeno će se na Rusku Federaciju stavljati sve teži teret u obliku, prvo stotina hiljada, a kasnije i miliona izbeglica, a sankcije Zapada postepeno će potkopati finansijsko-ekonomsko zdravlje zemlje, tim pre što će se domaći oligarsi postarati da te troškove prebace upravo na široke slojeve stanovništva.

Da Vas podsetimo:  Glumac

strelk_p_4

Izdajnici se nadaju da će vremenom dovesti situaciju do zaključivanja najsramnijeg i najponižavajućeg mira koji će pratiti izdaja ruskog naroda Ukrajine, da bi izazvali dodatni talas bunta u samoj Rusiji. A dalje – potpuno u skladu sa tehnologijama razrađenim još početkom 20. veka – moskovski „majdan” na koji će se u navodno pravednoj pobuni sliti desničari i levičari, patriote i liberali. Provereni scenario 1905. i 1917. po šemi „sramni poraz  – ekonomska kriza – diskreditovanje vlasti – narodni nemiri – dvorski prevrat” ponovo su na delu.

U vezi sa ovim, odbrana Novorusije i podrška njenog stanovništva značajni su za očuvanje Velike Rusije i za osujećivanje planova „pete kolone”. Ako uspemo tamo da pobedimo – sačuvaćemo Rusiju. Izgubimo li – izgubićemo preostale delove Otadžbine. U toj borbi više ne može biti kompromisa, a onaj ko bude uveravao u suprotno, svesno ili ne, dolivaće vodu na vodenicu neprijatelja. „Ili – ili” ili će Rusija uspostaviti realni suverenitet u potpunosti, ili će je srušiti koalicija spoljnih i unutrašnjih oligarhijskih klanova.

Procenjujući moje lično mesto u borbi protiv planova podrivačkih snaga želim da kažem da sam izabrao. Glavni front borbe za Rusiju sada se odvija ovde.

Nadam se da ću baš u Rusiji moći da donesem najveću korist. Pri tom ponovo naglašavam da će oni, koji su se nadali ili se nadaju da mene lično ili moje ime iskoriste za destruktivne ciljeve, morati mnogo da se razočaraju.

Koliko god da sam se kritički odnosio prema mnogim i mnogo proteklih unutarpolitičkih odluka Predsednika, u uslovima rata koji je počeo protiv nas, smatram neophodnim da ga apsolutno podržim kao jedinog legitimnog Glavnokomandujućeg i glavnog garanta slobode i nezavisnosti zemlje.

Novorusiju izloženu nacističkom genocidu, po mom mišljenju, realno treba odbraniti pre svega putem razotkrivanja i uklanjanja onih njenih „dobročinitelja” koji su nas doveli na ivicu vojnog poraza.

Onima koji su vredno pristupili modeliranju u medijima lika „pukovnika Strelkova – lidera narodnog protesta”, saopštavam da i ne računaju da će uspeti da me kupe licemernim pohvalama i praznim obećanjima.

Suština oficirske dužnosti je – da služi svojoj zemlji i svom narodu. Menjati često nezahvalnu, ali odano služenje za licemernu slavu i popularnost po volji neprijatelja Otadžbine – za mene je najveća sramota.

Neka konačno shvate da u Rusiji još ima ljudi (ne govorim samo o sebi) koji će staviti Dužnost i Čast iznad lične koristi i sujete. A takvih ljudi, kako su pokazali događaji u Novorusiji, ima još mnogo!

I mi nećemo dozvoliti  da se opet rastrgne i razori Rusija onako kako je uništena 1917. Ruska Imperija, a 1991. SSSR.

Prevela

Ksenija Trajković


Fakti

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime