Beleške sa puta u manastir Studenicu gde smo za potrebe jedne publikacije trebali slikati kivot Svete Anastazije
Trenutno razmišljam kako se desilo da mesec dana pre polaska kupim repliku Studeničkog krsta u mermeru koju sam stavio u vrt. Da li sam ja prizvao ovaj put ili je put prizvao da ja kupim taj krst. Ono što sigurno znam je da u trenutku kupovine krsta nisam uopšte znao da ću ići za Studenicu već sam jednostavno hteo da kupim nešto pravoslavno i da stavim u vrt kuće. (Ako vas interesuje repliku možete uzeti na instagramu atelje.jovanovic)
Kako god da bilo, par nedelja kasnije javi mi drugar iz Banja Luke da bi trebali ići do Studenice da se ponovo snimi jedna ikona i kivot Svete Anastazije (majke Svetog Save i Stefana Provenčanog) jer slike za publikaciju nisu dobrog kvaliteta.
To veče sam kratko spavao i iskočih bukvalno iz sna. Sanjao sam da me poziva sv. Simeon jer sam onomad stajao pored kivota u Hilandaru. Trebao mi je trenutak da se saberem i pomislih ”hajde Miloše ne budali, to je samo san”.
Tada sam bio na odmoru pa sam morao da krenem u 5 ujutro da bih se susreo sa ostatkom ekipe u Beogradu. Mi Beograđani retko možemo da vidimo pravu zoru, pa sam to morao da slikam.
Oko projekta Bog i čovek, okupljeno je nas nekoliko. Cilj projekta jeste da predstavimo i publikujemo duhotvorstva prote Voje Bilbije. Ima nas više ali za ovu priliku nas je išlo četvoro. Sve je potpuno na dobrovoljnoj osnovi bez i jednog dinara koristi. Što otac Voja kaže ”ni za slavu, ni za novce, već za slavu Božiju”.
Kako ukratko predstaviti protu Voju? Čovek koji je svojim rukama napravio kivot Stefana Nemanje (Hilandar) i njegove žene Anastasije (Studenica), brojne ikone, uklesao sv. Savu u steni u Hilandaru, opevao na gusle Nebesku liturgiju vladike Nikolaja i još mnoge druge stvari ali i čovek koji je bivši karatista. Voja je gostovao nebrojeno puta na televiziji i govorio o svom životnom putu pa ga ne treba posebno predstavljati, dovoljno je pogledati neki od intervjua koje je dao.
Evo prve publikacije koju smo uradili na ovu temu u kojoj se nalaze sve dragocenosti koje je otac Voja napravio za manastir Hilandar. Najpoznatiji je kivot Svetog Simeona i u ovoj publikaciji možete videti detalje kivota koji nikada pre ovoga nisu objavljeni.
Publikaciju možete skinuti ovde u .pdf formatu
Studenica
Od Beograda do Studenice treba nekih 3.5 sata vožnje. Veći deo se ide autoputem, zatim kroz sela oko Čačka, da bi na kraju prolazili zanimljive serpentine oko planina do samog manastira.
U manastiru sam prvi put bio sa osnovnom školom još kao klinac. Tada, za vreme Titove Jugoslavije su škole vodile decu organizovano u posete manastirima. Nažalost, danas deca manje idu u posete manastirima jer postoji iskrivljen društveni narativ kako to nije dobro i korektno prema deci ateista i drugih nacionalnosti. Da li je moguće da smo više cenili svoje pod komunistima, nego sada kada postoji ”sloboda”?
Prvo smo otišli do konaka da se smestimo, zatim su nas monasi manastira primili uz tradicionalnu kafu i rakiju, nakon čega smo otišli na popodnevnu službu. Dogovoreno je da nakon službe, kada zatvore manastir, krenemo sa radom.
Prva stvar koja upada u oči je pozicija samog manastira. Nalazi se na jednoj visoravni koja je okružena planinama. Okolni planinski vrhovi daju utisak kao da se nalazite u gnezdu u čijem centru je manastir. Između visoravni i planina je velika dolina.
Kažu da je Stefan Nemanja voleo da lovi jelene ovde, pa je kasnije na tom mestu podigao manastir koji će kasnije postati porodična grobnica Nemanjića. Prvi iguman manastira je bio Sveti Sava koji je napisao i tipik manastira.
Na samom početku, kada je manastir osnovan on nije bio dostupan običnim ljudima. Po okolnim brdima su bile vojne straže i pristup manastiru je bio strogo kontrolisan. Studenica je bila porodični kraljevski manastir Nemanjića. Naravno kasnije se to menja i manastir postaje vodilja narodu ovih krajeva, zbog čega i strada par puta i biva spaljen od Turaka.
Skoro su radnici kopali drenažu oko porodične crkve Jakova i Ane i naleteli na pet neobeleženih grobova koji su pažljivo iskopani. Ne zna se ko je tu sahranjen ali su svakako članovi najuže porodice Nemanjića jer su samo oni mogli biti sahranjivani u manastiru.
Inače crkva nije oblagana mermerom, već je rađena od mermernih blokova debljine pola metra. Kažu da je crkva zbog toga 10 puta teža od obične crkve te veličine. Izgrađena je na steni tako da je temelj čvrst. Zbog ovakvog kvaliteta gradnje crkva i danas izgleda baš kako je izgledala u 12. veku. Cena izgradnje ove crkve u ono vreme je bila odprilike kao cena izgradnje hrama Svetog Save u Beogradu danas. Radi se o ogromnom kulturnom bogatstvu. Inače kažu da restauratori uopšte nisu ništa radili na crkvi spolja, samo četkicom skinuli prašinu jer je crkva od mermera i potpuno je očuvana spolja.
Crkva ima dograđenu veliku pripratu. Kada sam upitao zašto je priprata izgrađena dobih odgovor od monaha da je tu bila jedna vrsta sale za sastanke Nemanjića i velikih vlastelina gde se većalo i dogovaralo o najvažnijim stvarima u državi. Milan Paroški je u svojoj knjizi napisao da se u manastiru Žiča nalazio srpski parlament onog doba gde se sastajao gornji dom (vlastela) i donji dom (crkva koja je bila predstavnik naroda). Potpuno se slažem sa tim viđenjem i rekao bih da se u Studenici u ono doba u toj priprati sastajala neka vrsta visokog saveta naše srednjovekovne države.
U ono vreme bi pre sastanka taj savet svakako prisustvovao liturgiji, pa bi onda uz prisustvo Svetog Duha u priprati održao sastanak o državnim pitanjima.
U manastiru danas ima 8 monaha, 18 akademika koji rade na obnovi fresaka, a taj dan je tu bilo dosta radnika i ceo jedan razred dece koja su sa svojim učiteljom veronauke došla na 7 dana u manastir.
Ostao mi je utisak koliko su ta deca lepo vaspitana i neiskvarena. Sedeli su i pevali prelepo jednu duhovnu pesmu, a posle pažljivo slušali čas. Pomislio sam kako su ovi klinci potpuno drugačiji od onoga što danas možemo videti u Beogradu. Devojke nisu našminkane već su potpuno prirodne, dečaci se javljaju kad god ih sretnete, prisustvovali su službi. I onda sam saznao da su deca upravo iz jedne škole u Beogradu, što me je baš iznenadilo. Eto, ima nade… Bogu hvala što nisam bio u pravu.
U pomračini crkve
Cilj našeg dolaska je bio da se slika kivot Sv. Anastasije i jedna ikona za publikaciju koju pravimo. Dobili smo blagoslov igumana i dogovoreno je da nakon što se manastir zatvori uđemo u crkvu i počnemo raditi. Trebalo nam je oko 6 sati da sve podesimo i slikamo kivot u visokoj rezoluciji. Podešavanje svetla je bio izazov jer je kivot izrađen u zlatu, srebru i dragom kamenju pa je pri slikanju refleksija jaka tako da se ne vidi lepo umetnički rad.
Za lakše snalaženje. Stefan Nemanja kada se zamonašio dobio je novo ime Simeon. Njegova supruga kraljica Ana, je zamonašena kao Anastasija. Njihov sin kralj Stefan Prvovenčani je zamonašen kao Simon.
Pre večernje službe doživeli smo veliku blagodat jer su monasi otvorili kivote Svete Anastazije i Stefana Prvovenčanog čije smo mošti celivali i poklonili se kivotu Svetog Simeona. Cela porodica je tu na okupu, početak Nemanjićke države i jedan osećaj dubokog poštovanja i poniznosti što si imao priliku to da doživiš. Ne mogu rečima da opišem osećaj milosti i strahopoštovanja koje smo imali dok smo radili sami u pomračini crkve okruženi kivotima Anastasije, Stefana i Simeona.
Monasi su nam uveče doneli kao posluženje kolače i hladne studeničke vode i postavili ih za pevnicu. Sve vreme sa nama je bio otac Paladije. Imali smo priliku da sa njim natenane popričamo i pretresemo neka pitanja naše istorije i vere. Moram da kažem da sam ostao pod jakim utiskom koliko je mladi Paladije obrazovan čovek. Pre našeg dolaska pročitah negde kako su monasi u Studenici navodno ”novotarci” ali posle razgovora sa ocem Paladijem vidim koliko to nema veze. E da nam Bog da da nam u crkvi bude hiljade mladih monaha kakav je otac Paladije.
Kivot Svete Anastasije, majke Svetoga Save i Stefana Prvovenčanog je težak oko 250 kg. Izrađen je uglavnom od srebra ali je ugrađena velika količina zlata i dragog kamenja. Svojim rukama otac Voja Bilbija je ovaj kivot radio 2.5 godine. Srebro od koga je kivot izgrađen je srebro despota Stefana Lazarevića iz rudnika u Novom Brdu koje je čuvano u riznici manastira Hilandara i koje je ocu Voji dato za izradu kivota.
Srebrne poluge u medu
Besedi za večerom prota Voja, a mi se trudimo da upijemo svaku rač. Priča nam kako je u Hilandaru predočio igumanu da je dobio dosta srebra od jednog engleza i da planira od toga da napravi kivote sv. Simeona i Anastasije i zatraži blagoslov za taj svoj naum. Kada otac Mitrofan ču šta ovaj hoće da uradi, on raširi ruke i reče: ”Pa gde si ti do sada, odavno te čekamo!”.
Tako je dobio blagoslov u manastiru da napravi kivote sv. Anastasije i sv. Simeona i to je bilo sve. Međutim, kada je odlazio i već se ukrcavao na trajekt, dolaze dva monaha i obojica nose jednu veliku kofu, vide ga i kažu: ”Oče Vojo, evo ponesite malo meda za decu.” Međutim, kada je Voja pokušao da podigne tu kantu shvatio je da je preteška. U medu su se nalazile skrivene srebrne poluge za izradu kivota.
To poluge su čuvane vekovima u riznici manastira još od doba kralja Milutina. U ono vreme komunisti su bili u Jugoslaviji, a vojna hunta u Grčkoj. Sve je moralo da se radi u tajnosti jer bi Grci sigurno to srebro zaplenili. Srebro je nekoliko puta slato i obično bi ga donosili naši ljudi iz Nemačke koji su dolazili kamperima na more pa su mogli neprimetno među svojim stvarima da dovezu poluge u Holandiju do oca Voje.
Poluge je Voja odneo u jedan institut plemenitih metala u Holandiji da se poluge izvuku u trake pogodne za obradu. Kada su holanđani uzeli uzorak srebra bili su u šoku jer je u tim srebrnim polugama bio veliki procenat zlata. Naime u rudnicima Novog Brda u srednjem veku nije postojao postupak preciznog razdvajanja zlata i srebra, pa je to srednjevekovno srebro ustvari sadržalo dosta zlata.
Prota Voja je u Holandiji radio kao zubar preko dana, a noću bi strpljivo sa zubarskim alatima radio na izradi kivota. Za to su bile potrebne godine. Da stvar bude još teža, baš u to vreme mu se desila porodična katastrofa jer ga je žena holanđanka napustila i ostavila ga sa decom. To su bili ogromni životni izazovi za jednog čoveka. Bilo mu je teško da istraje i dovrši ono što je započeo.
Vremenom se glas o njegovom radu pročuo među našim ljudima u emigraciji pa su razni ljudi počeli da mu šalju zlatne lančiće, prstenje, medaljone, satove i drago kamenje. Sve to je ugrađeno u kivot i deo te priče možete čuti na kraju teksta na videu.
Voja je ustvari napravio dva kivota. Veliki kivot za mošti naše kraljice koji je u manastiru Studenica koji smo mi slikali taj dan i jedan mali koji je napravljen za Hilandar u kome se nalazi mali deo moštiju.
Poseban izazov je bio da se kivot sv. Anastasije, kada je napravljen, vrati u zemlju. Kako bi lakše rešili probleme sa carinom manastir je poslao deo moštiju koje su stavljene u kivot i od tog momenta više nije bilo nikakvih problema da se pređu granice zemalja. Ogroman srebrni kovčeg je stigao u Beograd i ne samo da nije zadržan na carini već je kivot kad je istovaren iz aviona postavljen u počasnu ložu koja je rezervisana za kraljeve i predsednike zemalja koji putuju u našu zemlju. Našoj kraljici je ukazana čast.
Kada je mali srebrni kivot stigao u Grčku i krenuo ka Svetoj Gori, glavni inspektor Grk se hvatao za glavu i vikao: ”Šta sada Srbi izmišljaju? Kakav srebrni kovčeg?”. Međutim, slava Bogu kivot je prošao bez problema do manastira.
Kivot obiluje bezbrojnim detaljima koje su nevidljive za posmatrača i cilj naše publikacije jeste da predstavi te detalje i ispriča te priče.
Кивот Стефана ПрвовенчаногКивот Свете АнастасијеКивот Светог СимеонаЦрква је под скелама јер се фреске обнављају већ деценију.
Pre par godina u Hilandaru stajao sam za vreme liturgije pored kivota Svetog Simeona i ko bi rekao da ćemo imati prilike da provedemo veče u crkvi, sami u crkvi sa moštima naših kraljeva i kraljice.
Što reče moj drug Aleksandar ”Ko bi rekao da ćemo ovo doživeti. Sad će možda proći još 800 godina dok neko ponovo bude imao prilike da provede veče u crkvi i dobije kolača za pevnicom kao mi”.
Zašto su pikovane freske?
Obe crkve manastira su unutra pod skelama i od početka proleća do početka zime i restauratori rade na obnovi fresaka. Iskoristio sam priliku da dobijem objašnjenje zašto su freske u mnogim našim manastirima pikovane? Da li se radi o zaveri zavoda spomenika za vreme komunista da nam unište kulturno dobro ili su to radili Turci kako poneko kaže? Evo odgovora.
Tamo oko 1830. godine bila je buna protiv Turske vlasti, a Turci su manastire smatrali odgovornim za inspirisanje bune pa su Studenicu zapalili. Sve freske iz 12. veka su potpuno pocrnele, jedva su se nazirale a na nekim mestima je otpao zid. Oko 1850. slobodna kneževina rešava da obnovi freske ali nikako nisu mogli da skinu garež sa fresaka pa je rešeno da se crkva oslika novim freskama.
Zato su freske pikovane da bi novi svež malter mogao da se uhvati na zid. Freske se inače rade dok je malter još vlažan. Crkva je oslikana u novijem stilu kakav možemo videti po crkvama iz Vojvodine toga doba.
1956 godine, ako se dobro sećam su došli ljudi iz Zavoda za spomenike i hteli da vide kakvo je stanje fresaka ispod maltera. Srećom kada su krenuli da skinu novije freske sa malterom se skinula i garež i stare freske su ponovo ugledale svetlost dana.
Stare freske su bile pikovane ali srećom lica su im očuvana jer oni koji su radili pikovanje nisu iz poštovanja smeli da pikuju lica svetaca. Više od decenije restauratori rade na obnovi fresaka. Kada obnavljaju pikovanu površinu namerno je obnove malo drugačijom bojom, tako da se freska može videti lepo ali da je jasno šta je obnovljeno a šta je iz 12. veka.
Ako se precizno meri očuvalo se samo 35% površine fresaka, ali sa obnovljenim pikovanim delovima subjektivni utisak je da je sačuvano 50-60 fresaka.
Sveti Đorđe sa uzdignutim mačem u galopu
U razgovoru sa monahom Paladijem pomenusmo i kompoziciju ikona u crkvi koja na najistaknutijim mestima postavlja Svetog Savu Osvećenog i borce protiv ikonoborstva. Ovo je upravo čvrsti dokaz da Sveti Sava nije našu crkvu podigao na temeljima učenja iz Carigrada i Soluna kako to mnogi naši akademici govore, već naša crkva svoj koren ima u Sinajskoj pustinji i Jerusalimu o čemu sam već pisao.
Postavio sam pitanje gde se nalazi ikona Sv. Đorđa jer je poznato da je upravo taj svetac bio najvažniji za Stefana Nemanju. I dobih odgovor – nalazi se na samom ulazu u crkvu.
I tu ugledamo jedinstvenu predstavu Svetog Đorđa sa uzdignutim mačem. Ovo je vrlo interesantan prikaz sv. Đorđa jer je on obično prikazan sa kopljem u pozi na konju kako probada zmaja ili kada stoji sa kopljem. Te dve ikone su najčešće i na njima je sv. Đorđe jako sličan sv. Dimitriju.
Ovaj prikaz sv. Đorđa sa uzdignutim mačem i konjem u galopu je jako redak i ja sam ga našao samo na nekim ruskim ikonama iz 15. veka pre Nikonove reforme. Posle Nikonovih reformi kojima su Grci propisali kako koja ikona sme da izgleda ovakvih prikaza više nema.
Pada mi na pamet povezanost simbola ”ruke sa mačem” na srednjevekovnim grbovima Hercegovine i Bosne. Možda je upravo ovaj simbol izgubljena karika za bolje razumevanje naše heraldike.
Руска икона из 15. векаГрбови племићких породица Херцеговина и Босна
I tu mi kroz glavu prođe misao kako je to čudno da crkva za koju kažu da je posvećena Sv. Nikoli, na ulazu u crkvu ima predstavu Sv. Đorđa. Pa sam onda pomislio kako je ta priprata svakako kasnije dozidana i da možda na originalnom ulazu u crkvu stoji Sv. Nikola ali ni to ne stoji jer je tamo Bogorodica.
Ko zna kako je i kada došlo do promene naziva. Moguće je da Sv. Đorđe nije bio po volji za vreme Turaka jer je on simbol borbe protiv Islama i jeretika. Bilo kako bilo, sve to ostaje u pomračini prošlosti.
Takođe imao sam priliku da slikam fresku Svetog Save i Simeona pa ih postavljam ovde u visokoj rezoluciji da svako može da ih koristi.
Ovde bih pomenuo da sam pravio analizu prikaza sv. Save u crkvama i da mi se čini da je položaj šake na fresci promenjen. Možda nisam u pravu ali rekoh da napomenem pa neka se time pozabavi neko stručniji.
Slikanje ikone
Cilj projekta ”Bog i čovek” je da predstavi sva duhotvorsta oca Voje Bilbije. Ekipa već par godina slika i evidentira sva njegova dela. Kada je ekipa prvi put slikala u Studenici na jednoj od sporednih fotografija uočili smo jednu ikonu i sa ocem Vojom porazgovaramo i saznamo da je i tu ikonu on napravio ali je problem što to ranije nismo znali i nismo je slikali. Zbog te ikone se moralo ponovo na put da se slika u manastiru.
Organizacija manastira
Moram da pohvalim organizaciju manastira, konaka, suvenirnice i monaha Paladija. Kažu da je tamo samo osam monaha ali sve je sređeno kao da ih ima osamdeset osam. Konak je čist, u restoranu je odlična hrana a ispred konaka postoji aparat za kafu i sokove sa stolovima i stolicama pa je boravak približan gostovanju u hotelu. Takođe mobilni signal je jak pa ima internet konekcije, što je nama i te kako bilo potrebno.
Suvenirnica je dobro opremljena. Evo i interesantne aplikacije ”holograd” sa kojom se crkva može videti u tri dimenzije preko aplikacije na telefonu.
Posebna zahvalnica ocu Paladiju koji je ispratio naš rad i pobrinuo se da naš boravak u manastiru bude prijatan. Imao sam priliku sa njim da porazgovaram o istoriji i današnjoj situaciji u zemlji i crkvi. Otvorio mi je oči za neke stvari i hvala mu na strpljenju.
Iskušenja
Naravno što kaže moj dobri otac Domentijan, kad se čovek trudi da uradi nešto dobro, ”onaj sa leve strane” to ne dozvoljava i šalje na čoveka nesreću da ga zbuni i skrene sa puta. ”Onaj sa leve strane” je đavo. I zaista, kada sam krenuo od kuće sve je bilo u savršenom redu ali onda su krenula neka čudna dešavanja. Prvo, baš pred liturgiju javljaju mi iz firme kako je u datacentru puklo neko napajanje i desetine servera trenutno ne radi. Šta ću, prosto ne verujem, stojim na liturgiji i uzdam se u Boga da se sve reši.
Odmah posle liturgije zove me žena i javlja mi kako je radnik koji je kosio na placu pored nas upalio vatru da spali neke grane ali je vetar dunuo i raširio požar na sve strane ka nama. Haos.
Na sve ovo treba dodati da je ceo poduhvat bio prilično fizički zahtevan. Međutim, serveri su proradili, a požar je stao tačno do ograde placa. Malo je uhvatio jednu aroniju i ništa se više nije desilo. Kao nečijom rukom odneseno.
Hvala ti Bože, ko bi rekao da ću provesti veče u pomračini crkve među kivotima naših kraljeva, jesti kolače za pevnicom, provesti vreme sa ocem Vojom, da ću raditi sa ovako divnom ekipom ljudi i da ću parkirati auto ispred same crkve. Ne gordim se, nego se čudim kako meni ovako nikakvom da pripadne takva čast. Hvala još jednom svima.
P.S. 24. Aprila u Banja Luci u KC Banski dvor u 19.00 će biti održana izložba duhotvorstva prote Vojislava Bilbije. Izložba će biti otvorena 30 dana.
