Piše: P. Rakočević, Štutgart
Srpski studenti i studentkinje koji su iz Novog Sada biciklima krenuli na dug i mukotrpan put ka Strazburu da bi tamošnjim evropskim institucijama predali svoju dokumentaciju, kako studenti navode, o pogaženoj demokratiji u Srbiji, o neprihvatljivoj uzurpaciji jednog čoveka kompletnih struktura vlasti, o neradu institucija koje su pod kontrolom pomenutoga, u dokumentima se verovatno pominje i najveća korupcija i vladavina mafije u sprezi sa političarima, kao i do danas nikada dat odgovor na pitanja studenata ko je krivac za rušenje nadstrešnice železničke stanice Novi Sad i za pogibiju 16 ljudi, ko za prebijanje i teške povrede mladih demonstranata od strane maskiranih, kako studenti tvrde „Vučićevih batinaša“ -članova njegove SNS partije, često ujedno i funkcionera stranke, i ko se kroz mega-korupciju enormno bogati na leđima sve siromašnijeg naroda.
Već sam nagoveštaj da će studenti i studentkinje biciklima krenuti kroz Mađarsku, Slovačku, Austriju i Nemačku do Francuske radi posete evropskim institucijama u Strazburu, skrenuo je pažnju na događaj nekolicini austrijskih, nemačkih pa, kako smo čuli od naših zemljaka iz Francuske, i njihovih štampanih i pojedinih TV medija. Dolazak u gradove koji su bili predviđeni za odmor i noćenje povećao je trend izveštavanja o srpskim studentima. Na stranicama npr. nemačke štampe našlo se više fotografija o dočeku biciklista iz Srbije nego ikada objavljenih fotografija naših političara koji su, često uzaludno, na državni trošak obijali pragove evropskih institucija od Strazbura do Brisela, posebno kada se radilo o Aleksandru Vučiću. Ako je i bilo napisa o njenu i njegovima, onda uglavnom sa kritikom i sa velikom dozom nepoštovanja. Studenti i studentkinje su, to je dokazano, možda po prvi put, bar u Nemačkoj, otvorili vrata korektnim novinskim izveštajima medija upućenih Nemcima, da saznaju – šta tišti i studente i gro drugih stanovnika Srbije! Da nije bilo studenata, mnogi Nemci, bez „događanja biciklista“ iz Srbije, ne bi čuli, videli ili pročitali baš ništa o lošem životu ljudi i nepravdi . Možda će kroz muku biciklista, opisanu u medijima, na (pre)dugom putu Novi Sad- Strazbur, Nemci shvatili zašto iz godine u godinu sve više, posebno visokoobrazovanih Srba- lekara, inženjera i izučenih zanatlija i majstora svih zanimanja, hrle u zemlju Germana, jer im, sudeći po broju izbeglih, opstanka u Srbiji, zbog ovih koji našom zamljom diktatorski vladaju skoro 13 godina nema!
Zaista -kapu dole studentima i studentkinjama iz biciklističkog karavana za „prenos“ studentske ideje u države EU -kako pridobiti medije za pozitivna izveštavanja. Ideja nastala da pešaćenjima stotinama kilometara po srpskim gradićima i zabitima, u nedostatku korektnih medijskih izveštavanja, najzad „otvore oči“ stanovnicima Srbije o stvarnosti u kojoj žive, pokazala se uspešna i kod samoinicijativnog angažovanja stranih medija da izveštavaju o studentima-biciklistima. Slično velikom uspehu u Srbiji kroz direktne kontakte sa razdraganim stanovništvom koje je najzad videlo i „mladu Srbiju“ u pešačenju kroz njihova mesta, a ne samo na nekom mitingu sa judima oteranih na silu ili pod pretnjom da vide ko zna kog političara i čuju uvek iste priče i „debele“ laži. Napor mladih Srba da biciklima pređu toliki put, biće, i već su često bili, nadaju se, kao i izveštaji o masovnim dočecima dijaspore koja živi u inostranstvu, objavljeni u novinama i na TV kanalima.
Naša omladina je uspela , buđenjem interesa stranih medija da saznaju ko to i zašto vozi nešto više od 1300 km na biciklima nekolicinom evropskih država , da i ti strani mediji, za razliku od brojnih vladinih medija u Srbiji, da korektno izveštavaju, pa će građani bar nekih država Evrope, mogli nešto da saznaju o stvarnoj situaciji u Srrbiji.
Zaboriavimo ranije retko viđen interes stranih, posebno nemačkih novinara da izveštavaju o događanjima kod nas i o nama. Neki od njih su, baš kao i ja u Štutgartu, morali po „službenoj dužnosti“ da se pojave na dočecima biciklista. I -imali su šta da vide. Neverovatne dočeke biciklista priređenih od srpske dijaspore, ređe zajedno sa svojim prijateljima Nemcima, Grcima, pa ponegde videsmo i hrvatske studente koji studiraju u Nemačkoj, često čekajući na gradskim trgovima i do 5 sati da se biciklisti pojave! A kada su se kao prve na pripremljenom crvenom tepihu pojavile naše studentkinje na biciklima, za njima i sedemdesetak momaka, oduševljenju i ovacijama, često i suzama radosnicama, i do dve hiljade „dijasporaca“ kod stizanja na svaki cilj etape, nije bilo kraja! Posebno impozantan doček je bio u Minhenu gde je vladika Grigorije dočekao i pozdravio studetne, družio se sa njima, omogućio im je večeru i noćenje u prostorijama uz crkvu- ali se sa njima okušao i u pevanju pesme Tamo daleko. Pomenimo da je studente pozdravio i zamenik glavnog gradonačelnika grada Minhena.
Kasnije, npr. kod dočeka u Ulmu, u masi ljudi viđenih na kanalu N1 nismo prepoznali tamošnjeg sveštenika- jedino ako se bio „prerušio“ iz službene mantije u civilnu garderobu. Slično je bilo i na dočeku u Štutgartu. Prevelika gužva, tiskanje uz bicikliste, pa ne videh nekog od sveštenika. Možda je to bio znak da su priče da je Patrijarh, pristalica AV, koji je po mišljenju mnogih „bogatu“ Crkvu, pisale su neke opozicione novine u Beogradu, „častio“ sa oko 100 miliona evra pomoći, indirektno „šapnuo“ sveštenstvu, da ne pozdravi i ne podrži studente-bicikliste! Znamo da vladika Grigorije nema -kako Srbi kažu „dlake na jeziku“ i čini ono što misli da je pravedno, i mimo mišljenja patrijarha! Zato je i omiljen među narodom u rasejanju.
Suvišno je napisati, da posle u novinama opisanog „zabarikadiranja“ ambasadorke u Mađarskoj iza spuštenih roletni na zgradi ambasade i njene naredbe da niko ne sme da izađe na doček biciklista, da se, možda po direktnoj naredbi iz Beograda, niko iz Generalnih konzulata republike Srbije nije video ni na dočeku u Minhenu, ni u Štutgartu. Ili je možda neko i bio na dočecima, ali, „skriven“ od kamera, stjao negde u velikoj masi naroda. U Ulmu je glavni gradonačelnik Martin Bendel u govoru pozdravio studente uz, na kraju govora, poklik „pumpaj“!
Sve u svemu, dijaspora je veoma rado čekala i po više sati na dolazak biciklista -samo da ih vidi, da ih zagrli i da se se zahvali na ogromnom trudu i često veoma napornom, dugačkom putu. I da im poželi uspeh u Strazburu. Organizacija dočeka u Nemačkoj- u Minhenu, Štutgartu i u gradu Karlsrue, je bila na visini, čula se muzika i orile su se pesme, ponegde se vinulo i kolce, dkazujući da se biciklisti, sada folkloraši, nisu previše umorili! Naši zemljaci su se pobrinuli za dobar smeštaj gostiju iz otadžbine, pristiglih na biciklima.
Jedinu zamerku čusmo -kako nam reče, od jednog srpskog domaćina na dočeku u Štutgartu. Njemu je očigledno zasmetalo, -jer su, po njemu, studenti trebali da planiraju da u svakom gradu gde su noćivali i jednodnevno zadržavanje. Da se dobro odmore i da im domaćini ukažu pravo srpsko gostoprimstvo i pokažu grad u koji su stigli. Ovako- sve je bilo na brzinu, izjada se naš sagovornik. Samo vožnja ulicama, ne videvši od gradova i sređenosti Nemačke skoro ništa! Na to mu šeretski jedan visoki biciklista sa srpskom šajkačom na glavi reče -„čiča, pošto ni mi ne verujemo ništa ni Vučiću ni Makronu a ni Evropskim institucijama, ovo je naš prvi pokušaj. Ako naša intervencija u Strazburu ne pomogne narodu u Srbiji, eto nas opet, na biciklima. Dogovorićemo se dal´ za Strazbur, dal` za Brisel. Videćemo. E, onda ćemo da planiramo i taj tvoj jedan dan pauze i ostanka u usputnim gradovima. Budi ti za svaki slučaj spreman da nas opet dočekaš“!
