Nesporno postojanje negativne a ne samo pozitivne tradicije, navodi na razmišljanje o svemu tradicionalnom. Pa i čuvenom „Samo sloga, Srbina spasava!“, uz ređe pominjanu ali takođe cenjenu i još manje javno propitivanu, „sabornost“. I kod onih koji su za „parlamentarizam“, „reforme“, „moderno“, „demokratsko“, „Evropu“.
A kako su izgledali „sabori“ u srednjevekovnoj Srbiji, kasnije u Srpskoj Vojvodini? Nije tu bilo ne opozicije, nego bilo kakve rasprave. „Nadležni“ bi rekao šta ima, ostali su aminovali! Je li dotični bio izabran, „demokratski“ i posle „demokratske rasprave“? Ni slučajno! Bio je „miropomazan“ ili „Njegova svetost“, bilo kakva sumnja ili primedba, bila bi „veleizdaja“ ili „jeres“.
Rezultat, modernim rečnikom, bilo je „monolitno jedinstvo“. I palo kao kula od karata u sukobu sa drugim i jačim (Turci). Pogledajmo i toliko traženu i slavljenu, „slogu“. Pominje li iko ko je pominje i zahteva, preteći statusom „izdajnika“ svakom ko išta za nju priupita, kako se do nje dolazilo? Kako do onog, koji će je oličavati? Smelo li se gledati kako to čini, šta je bilo sa onima koji bi rekli da to ne radi dobro? „Sloga“ u unutrašnjoj politici, trebala je sačuva od „spoljne opasnosti“, ali je teško čuvala i od unutrašnje.
Nema sloge i „jedinstva“ ako su nametnuti, ako do njih nije došlo raspravom svih „opcija“. Jednom postignuti važe za odgovarajući slučaj, za sledeći se izgrađuju ponovo! A i samo „Srbi, na okup!“ (parafraza „četiri S“), poziv na okupljanje i ne-Srbima! Oko svojih „čelnika“, čiji je osnovni kvalitet to što njih „brane“ od Srba i njihovih čelnika…
Za iole obaveštene i sklone razmišljanju, dovoljno za promišljen odnos prema ovom slavnom sastojku naše tradicije. I svakom drugom! Raspoloženi za „moderno“, „demokratiju“, „parlamentarizam“, trebali bi i robovanje istom, da vide kao uzrok svojih neuspeha. I pozabave se njime, umesto sa njegovim posledicama.
izvor:http://kolubarske.rs