Zapravo manji deficit od predviđenog nije čak ni relevantna ekonomska kategorija, jer bi se onda problem ekonomije rešavao jednostavno nerealnim procenama (kao na primer da podržiš stranu na američkim izborima koja gubi, jer si pametan, ili predaš ceo sever Kosova zarad zajednice srBskih opština, koja se čak ni ne formira)
Ovih dana se medijima provlači floskula kroz izbornu kampanju (koja traje 12 meseci godišnje) o suficitu u budžetu!
Hajde polako da razložimo tu izjavu, i da je sagledamo zdravorazumski:
Vlast ne krije da je spoljni dug oko 70% BDP-a. Podsetiću, BDP predstavlja zbir ukupnog prometa roba i usluga u jednoj zemlji na godišnjem nivou.
Srbija ima godišnji BDP oko 40 milijardi evra, precizan podatak u ovom trenutku nije ni bitan, mada je i on podložan spekulaciji, i u zavisnosti od potrebe je veći ili manji.
To znači da je spoljni dug Srbije negde oko 30 milijardi (poređenja radi Tito, Sloba, Đinđić, Koštunica i Tadić su ostavili ukupno 14,5 milijardi duga).
Po rečima Marka Đurića (nedavna emisija „Oko“ RTS-a), Srbija godišnje plaća samo kamatu na taj dug više od milijardu evra.
A opet, vlast se hvali da ima suficit u budžetu.
Da čujemo šta kaže matematika na to (napominjem da brojke nisu precizne, što za ovu analizu nije ni bitno, već je cilj da se ovo objašnjenje pojednostavi):
- Ako je BDP 40 milijardi evra, prihod države kroz PDV je 20% (iako nije PDV na sve 20 %, ali da uzmemo da jeste, radi lakše računice). To znači da država prihoduje godišnje 8 milijardi.
- Jedna milijarda evra već ode na plaćanje kamate (da zanemarimo za sada otplatu glavnice), ostaje dakle, sedam milijardi.
- Za funkcionisanje državnog aparata je potrebno, recimo, 10 milijardi evra (opet nije precizan podatak, ali nije ni bitno, jer da je cifra veća od prihoda, govori nam podatak da je za svaki budžet predviđen deficit, koji se pokriva kreditima).
- Deficit u budžetu znači da je država planirala prihode od npr. 7 milijardi, a rashode od 10 milijardi (ovde napominjem da sam deficit od 3 milijarde godišnje stavio kao računicu gde je za 5 godina trenutne vlasti, dug porastao za nekih 15 milijardi, što daje brojku od 3 milijarde godišnje).
- Zatim se desi da realan prihod bude npr. 7, 1 milijardu, dok rashodi budu 9, 9 milijardi (npr: država budžetom predvidi 17 milijardi dinara za isplatu dugovanja zaostalih zarada radnicima propalih državnih firmi, a onda ih i pored toga ne isplati), i tada deficit bude 0, 2 milijarde manji od predviđenog.
- Tada ministarstvo gospodina Vujovića (verovatno ista škola koju je i Dinkić pohađao), proglašava to suficitom u budžetu!
A zapravo manji deficit od predviđenog nije čak ni relevantna ekonomska kategorija, jer bi se onda problem ekonomije rešavao jednostavno nerealnim procenama (kao na primer da podržiš stranu na američkim izborima koja gubi, jer si pametan, ili predaš ceo sever Kosova zarad zajednice srBskih opština, koja se čak ni ne formira).
A kad bi to moglo – Srbija bi bila svetski lider.
Na isti način se rešava i nezaposlenost:
Svi smo, verujem, imali priliku da nam na birou zakažu sastanak sa osobom koja je zadužena da nam nađe posao, ali sa terminom koji je 3-4 meseca udaljen od tog momenta. Svako ko se ne pojavi u zakazano vreme (a ko nije probao, neka sebi zada obavezu koju će izvršiti u određeno vreme za 90 i više dana, pa će mu biti jasno koliko je to lako prevideti, ili odustati, jer to ne donosi posao), biva skinut sa evidencije Biroa. I nema pravo da se ponovo prijavi određeni vremenski period.
U međuvremenu, svake godine jedan osrednji grad ljudi nestane u Srbiji, što znači još bar 40 hiljada manje na evidenciji Biroa.
I onda imamo sliku da se nezaposlenost smanjuje, što se u medijima tumači kao povećanje zaposlenosti (jer lepše zvuči da je čaša do pola puna, nego da je poluprazna), a zapravo sve manje ljudi radi.
Svako od nas neka pronađe svoj isečak plate iz samo 2012, pa zatim račun za npr. struju iz tog perioda, i neka uzme digitron i nađe računicu kako sad bolje živi.
U mome gradu je nedavno srušena velika fabrika „Bane Sekulić“ (verujem da svi znate čime se bavila), a na njenom mestu je nikao tržni centar sa stranom robom. To je prava slika investitora u Srbiji:
Zatvaranje fabrika koje stvaraju višak vrednosti (esencijalno neophodan za napredak privrede), a otvaranje lanaca trgovina, gde će nam „investitori“ donositi robu, koja često ne prolazi kontrole kvaliteta u njihovim zemljama, a zauzvrat uzimati i ovo malo keša što imamo i iznositi iz zemlje. Ne, porez neće platiti, oni imaju olakšice jer su STRANI investitori.
A ti narode?
Ništa, glasaj, omogućavaj i dalje da te krade neobrazovani polusvet, i gledaj kako da pobegneš preko.
Ko poslednji ode, neka ugasi svetlo.
Ognjen Kalinić (ekonomista iz Sombora)
stanjestvari.com
