Uveliko sam se spremao da ovako naslovim današnji dnevnik, bazirajući ga na događajima iz prošlosti koje obeležavamo prethodnih dana, kada sam video sledeću poruku na tviteru: “U 6.45 dogodio se napad na Daška Milinovića: Dobro sam. Fašisti su smotani i glupi ko kurac. Dobio sam suzavac u oči i tri udarca stanglom u ruku. Pobegli su onda. Pizde. Hvala na brizi. Smrt fašizmu!”
Odmah sam ga pozvao ali je bio kod lekara. Javiće se. Obavestio sam člana Radne grupe za bezbednost novinara, Slobodana Malešića, načelnika Policijske uprave za Novi Sad. Obavestio me je da su pokrenute sve zakonom predviđene radnje i da je pokrenut mehanizam u kojem su obavešteni nadležno tužilaštvo tj. kontakt tačka. U zavisnosti od stepena Daškovih povreda, proceniće se ko je nadležan.
Nije dobro. Ništa nismo naučili na primerima iz prošlosti. Ne radimo dovoljno na njihovom otkrivanju, procesuiranju i pravljenju drugačije atmosfere. Stvari idu u suprotnom smeru – dokaz je incident u Novom Sadu. Sada se već ostvaruju moji strahovi zbog nekog novog incidenta, neke nove tragedije. Zato apelujem da pristup mora iz korena da se menja, da ovako više ne ide – korak napred, dva koraka nazad. Stalno pričam o tome. I onda se jutros desi napad na Daška.
O takvoj atmosferi je pričao Stevan Dojčinović.
Njegov intervju me podsetio na slične izjave koja sam davao tokom devedesetih. Ne mogu da verujem da i sada imamo slične probleme, da nas napadaju i da govorimo o otvaranju arhiva i reformama kao preduslovu da bi suštinski reformisali sistem koji je, i pored promena, ostao netaknut u delu koji opstruira nalaženje i procesuiranje ubica novinara. Ne znam kome je to u interesu, izuzev dubokoj državi koja na takvim primerima pokazuje svoju snagu i moć. Zato sve ide tako sporo i teško. I zato je sve neizvesno. Sve vreme hodamo po ivici. A tako ne mora i ne sme da bude.
Ionako sumorna nedelja je započela prisećanjem na (samo)ubistvo Dade Vujasinović i nastavilo se obeležavanjem godišnjice ubistva Slavka Ćuruvije. Nadovezala se priča o ubicama Milana Pantića i prisetili smo se godišnjice napada na Dejana Anastasijevića. Sve u nedelju dana. U sumornu sadašnjost nas je vratio jutrošnji napad na Daška Milinovića.
Svaka godišnjica Ćuruvijnog ubistva izaziva reakcije međunarodne i domaće javnosti.
I dok su te reakcije jedinstvene u osudi dužine ovog kafkijanskog procesa, ovdašnje reakcije umeju da unesu i neko novo viđenje i podsete nas na zaboravljene detalje koji su zloupotrebljavani za opstrukciju procesa i namernog navođenja na krivi trag. Dragoceno je svedočenje Dušana Veličkovića koji se poslednji sreo sa Slavkom i Brankom pre njegove tragične egzekucije.
Nadam se da će, i pored pesimističnih previđanje iskusnog advokata Rajka Danilovića, pravda na kraju biti zadovoljena i da će u slučaju ubistva Ćuruvije “na kraju stvari kako-tako isplivati na površinu”.
Zato mislim da je važno da Ivica Dačić saopšti tužiocu sve ono što je na televiziji izjavio u vezi ponašanja Mire Marković u odnosu na atentat na Ćuruviju i otvaranje istrage o tome.
Nisam verovao, ali izgleda da ćemo dočekati da se protekom decenija otvore arhive koje će nam razjasniti deo događaje iz prošlosti. Tada će već, nažalost, mnogi akteri otići sa ovog sveta bez pravnosnažne osude. Zato je bitno da se ubrza sistemski opstruirano suđenje za Slavkovo ubistvo. Sve nakon toga će biti drugačije i nadam se, ipak malo lakše i brže nego do sada.
Veran Matić
Izvor: Javni servis
