Nakon odlaska kompanije Geoks iz Srbije u medijima se pojavljuju i informacije o otpuštanjima radnika i mogućeg zatvaranja i drugih fabrika koje su se obilato koristile državnim subvencijama. Šta nam je donela politika subvencionisanja direktnih stranih investicija i da li poslednja dešavanja znače kraj ove prakse?
Prema podacima Razvojne agencije Srbije, u 2019. godini „potpisano je 40 investicionih ugovora, kojima je predviđeno otvaranje preko 12.000 radnih mesta. Do kraja 2020. godine, sklopljena su 22 ugovora, vrednosti oko 1,6 milijardi evra, kojima je planirano otvaranje 5.906 radnih mesta“. Dodatno, Srbija je četvrtu godinu zaredom svetski lider po broju stranih direktnih ulaganja (SDI) u 2019. godini, posmatrano prema broju stanovnika.
Čemu onda tolika zabrinutost oko stranih investicija i zašto negativna predviđanja ekonomista i teoretičara polako postaju realnost? Pokretanje postupka likvidacije i gašenja privrednog društva „Technic Development“ iz Vranja, poznatijeg kao fabrika obuće „Geox“, dovela je u pitanje svrhu prisustva stranih kompanija u Srbiji koje u okolnostima slobodnog i brzog kretanja kapitala podstaknutog pandemijom, mogu za jedan dan ostaviti oko 1.200 radnika bez posla.
Šta se može naučiti na primeru kompanije „Geox“, a šta iz odgovora Ministarstva privrede povodom otpuštanja koja se ovih dana dešavaju u kompaniji „Gramer Systems d.o.o.“ Aleksinac? Za bolje razumevanje poslednjih dešavanja treba se osvrnuti na to čemu služe strane investicije i kako se one u Srbiji koriste u praksi.
Tri su osnovna stuba stranih direktnih ulaganja
Praksa koja u svetu postoji od 1980-ih, a koju je svojevremeno u Srbiju uveo bivši ministar Mlađan Dinkić, danas je među omiljenim kako kod stranih kompanija, koje uz malo obaveza i slabu kontrolu institucija dobijaju novac da bi pokrenuli proizvodnju u Srbiji, tako i kod predstavnika izvršne vlasti, koja od različitih opcija na raspolaganju bira dodelu direktnih sredstava iz republičkog budžeta. Od 2015. godine, kada se ovaj model razvoja privrede vraća na velika vrata i postaje generator novih radnih mesta i rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP), njegove pozitivne strane su se zaista obistinile – smanjila se nezaposlenost (sa 24% u 2012. godini na 9% u 2020. godini), a BDP je porastao (sa 2,8% 2013. na 4,2% 2019. godine).
Međutim, osim otvorenih novih radnih mesta, kroz strane investicije se ne vidi u kakvim će uslovima raditi radnici, za koju platu, kao i da li su ta radna mesta održiva (kao i investicija u celini). Kao što je već uveliko poznato, BDP ne meri kvalitet životnog standarda ili koliko humanog kapitala postoji u nekoj zemlji. Državni zvaničnici uporno pogrešno tvrde da postojeća strana ulaganju generišu privredni razvoj i podstiču razvoj lokalne privrede. Da bi to bilo tačno, neophodno je da država ima komplementarnu privredu, a to znači da do lokalnog razvoja može doći samo onda kada multinacionalne kompanije, koje su pokrenule proizvodnju u nekoj zemlji, ostvare saradnju sa lokalnim proizvođačima. Kada država dovede jednu stranu kompaniju koja se bavi proizvodnjom, drugu koja je dobavljač i treću koja se bavi distribucijom, kompanije će obavljati saradnju među sobom što ima minimalni efekat na razvoj lokalne privrede.
Pored toga, razvojni potencijal SDI postoji onda kada postoji i efekat prelivanja (spill-over effect) tehnologije i znanja. Ukoliko država dovodi kompanije koje potražuju nekvalifikovanu i polukvalifikovanu radnu snagu koja obavlja dominantno manuelne zadatke u proizvodnji, mogućnost naučno-istraživačkog razvoja (kao preduslova stvarnog razvoja), koji zahteva visokokvalifikovanu radnu snagu – ostaje minimalna.
Postoje tri osnovna stuba stranih direktnih investicija: privlačenje, uvlačenje i postpodržavanje. Za prvi stub su važni kvantitativni pokazatelji, dok je za druga dva ključno kakvi su kvalitet i održivost stranih ulaganja. Privlačenje je dobro poznat proces dolaska stranog investitora i pregovaranje o uslovima u kojim će se otvoriti nova kompanija. Uvlačenje investicija odnosi se na upućivanje investitora da koristi usluge domaćih dobavljača i distributera, kao i da se ostvari saradnja sa naučno-istraživačkim organizacijama. S druge strane, lokalna preduzeća, takođe, uz državne podsticaje moraju biti u mogućnosti da odgovore na zahteve strane kompanije koja počinje da posluje u zemlji. Ostvarivanje ovakvih veza i kontakata s domaćom privredom čini stranu kompaniju povezanom i zavisnom, na način da joj je mnogo teže da kasnije napusti zemlju. Treći stub, postpodržavanje nastupa kada kompanija koja je pokrenula proizvodnju koja zahteva niskokvalifikovane poslove uvidi potencijal dodatnog razvoja u zemlji i počne da otvara radna mesta za visokokvalifikovan kadar i transferuje znanja. Da bi do tog procesa došlo, neophodno je da u zemlji postoji znatan humani kapital, stabilan sistem sa institucijama koje transparentno obavljaju svoj posao i odsustvo korupcije.
Od različitih tipova podsticaja najčešće se koriste – direktna ulaganja
Administraciju stranih investicija u Srbiji radi Razvojna agencija Srbije (RAS), vladina agencija osnovana za „obavljanje razvojnih, stručnih i operativnih poslova podsticanja i realizacije direktnih ulaganja, promocije i povećanja izvoza, razvoja i unapređenja konkurentnosti privrednih subjekata, ugleda i razvoja Republike Srbije u oblasti privrede i regionalnog razvoja“. Drugi ključan akter je Komisija za kontrolu državne pomoći (KKDP), što je bio jedan od bitnih zahteva za usklađivanje normativnih propisa između EU i Srbije. U teoriji ovaj polunezavisni organ sprovodi harmonizaciju domaćeg zakonodavstva i usvajanje metodologije za praćenje, evaluaciju i kontrolu državne pomoći, i osigurava fer konkurenciju na tržištu Srbije.
Ništa od ovog ne bi bilo moguće bez Vladinih uredbi koje propisuju kriterijume za dodelu sredstava podsticaja, a koje se zasnivaju na Zakonu o ulaganjima, Zakonu o kontroli državne pomoći, uredbama o pravilima za dodelu državne pomoći, kao i uopštenim pravilima Evropske unije u oblasti državne pomoći, kao jednog od važnih preduslova za pristupanje članstvu EU.
Iako oblici državne pomoći mogu biti različiti (od oslobađanja od plaćanja poreza, učešća u vlasništvu, kredita, garancija i dr.), Vlada RS najčešće koristi podsticaj u vidu direktnih subvencija investitoru kroz investicione projekte.
Postoje minimalna ulaganja i minimalan broj zaposlenih koja investitor treba da realizuje, a oni zavise od stepena razvijenosti jedinice lokalne samouprave (Prema Uredbi o utvrđivanju jedinstvene liste razvijenosti regiona i jedinica lokalne samouprave za 2014. godinu postoji 4 stepena razvijenosti opština u Srbiji i 5. stepen koji se odnosi na „devastirana područja“). Što je manja razvijenost opštine, to su veće subvencije investitoru, što je mehanizam koji se koristi kako bi se podstakao razvoj nerazvijenih delova zemlje. Stoga maksimalni iznosi koji investitor može dobiti ide od €3.000 po radnom mestu (?), za prvi stepen razvijenosti opštine, do €7.000 za devastirana područja.
Dodatni uslov za korisnike sredstava jeste i za koju oblast konkurišu za subvencije. Prioritet za dobijanje državne pomoći, prema Uredbi o pravilima za dodelu državne pomoći,ima sektorska državna pomoć, državna pomoć za pružanje usluga od opšteg ekonomskog interesa, horizontalna državna pomoć (za zaštitu životne sredine) i specifične vrste sektorske državne pomoći u sektoru proizvodnje čelika, vađenja uglja i saobraćaja.
Rok za realizaciju investicionog projekta uglavnom je tri godine, a u posebnim uslovima može biti produžen do deset godina od dana podnošenja prijave, a nakon realizacije projekta korisnik sredstava je u obavezi da održi investiciju na istoj lokaciji i ne smanjuje broj zaposlenih u periodu od najmanje pet godina za velika privredna društva. Po završetku projekta, RAS sprovodi analizu i praćenje efekata i rezultata projekta u određenom vremenskom periodu. Nakon uspešno sprovedenog monitoringa realizovanog projekta, kompanije više nisu u obavezi da se pridržavaju prethodnih uslova za sprovođenje investicionog projekta u Srbiji. Radna mesta mogu biti smanjena, a u ekstremnim slučajevima, kao što je to sa kompanijom „Geox”, proizvodnja može biti ugašena nakon pet godina od dana podnošenja prijave.
Direktna davanja mogu usporiti inovacije…
Srbija troši znatno više sredstava na državnu pomoć investitorima u odnosu na prosek zemalja Evropske unije. U 2016. godini, ukupni troškovi iznosili su 2,2% BDP-a, što je tri puta više od EU proseka. Na putu usklađivanja propisa s normativnim okvirima EU, Srbija bi trebalo znatno da smanji broj direktnih stranih investicija, naročito onih koji se odnose sektorski specifične subvencije. Pored navedene, glavna kritika koja dolazi iz EU odnosi se na to da Srbija mora da prepozna da državne subvencije za strane direktne investicije ne mogu uticati na stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj privrede u zemlji.
Direktna davanja mogu obeshrabriti takmičare na tržištu, usporiti inovacije i dovesti do nemarnog trošenja javnih sredstava i resursa. S druge strane, mala i srednja preduzeća, koja su u većem riziku od neuspeha dobijaju znatno manje subvencija (20%), dok startapi, koji teže dobijaju kredite, dobijaju još manje subvencija (16%). Ovakav princip upravljanja stranim investicijama u Srbiji u budućnosti može predstavljati prepreku u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom, što je put koji Vlada RS nominalno i dalje prati.
… ali i urušiti već poljuljana radna prava!
O štetnosti stranih investicija je već pisano, a kako je zavisnost zemlje od ove politike velika, treba promisliti o nekim merama koje mogu ublažiti negativne posledice stranih ulaganja. Za početak, kod novih i postojećih multinacionalnih kompanija koje posluju u Srbiji treba insistirati na poštovanju radnih prava i dostojanstvenih uslova rada. Nebrojena su svedočenja kršenja radnih prava (Jura, Geox, Drekslmajer, Ziđin, itd.) i sprečavanja sindikalnog organizovanja, a u javnosti su ostali upamćeni i pokloni kompanija državnim organima. Da promena u ovoj sferi ne ide u dobrom pravcu govori i Zakon o potvrđivanju sporazuma o socijalnoj sigurnosti između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine, po kome za državljane Kine ne važi domaći Zakon o zapošljavanju stranaca, već Zakon o radu NR Kine.
Dosad se pokazalo da privlačenje stranih investitora nosi sa sobom političke veze i predstavlja vid negovanja međunacionalnih odnosa Srbije i države iz koje investitor dolazi.
U tom smislu, investitori se biraju na osnovu zemlje iz koje dolaze i prijateljskih odnosa koji postoje, a ne sa ciljem ostvarivanja najveće koristi po privredni razvoj zemlje. Zato je potrebno ojačati kontrolu kompanija koje dolaze, kao i da li je taj dolazak u skladu s propisima. Komisija za kontrolu državne pomoći bila je poprilično pasivna i u više navrata ignorisala nepropisna postupanja pri dodeljivanju sredstava investitorima. U nekoliko slučajeva je dodeljena državna pomoć u iznosu koji prevazilazi zakonom propisane limite, a u znatnom broju slučajeva od 2010. do 2013. iznosi državne pomoći nisu prijavljivani Komisiji. Odluka Komisije da se ne izjašnjava oko davanja subvencija ukazuje na nizak nivo transparentnosti podataka i izveštaja o sprovođenju subvencija.
Kako da se izborimo protiv štetnih direktnih ulaganja?
Potrebno je napustiti model populističkih mera dovođenja stranih ulaganja isključivo radi otvaranja novih radnih mesta i obratiti pažnju na kvalitet poslova i zarade koje će zaposleni dobijati. Dodatno treba ulagati u ljudske resurse i podsticati naučno-istraživački razvoj koji će pokrenuti inovacije u zemlji. Već je spomenuto da nema razvoja privrede bez lokalnog razvoja te je potrebno izvršiti prenamenu budžeta da odnos sredstava bude u korist malim i srednjim preduzećima koje bi pružale usluge i tesno sarađivale sa stranim kompanijama.
Ministarstvo privrede je u saopštenju navelo da strana kompanija „Gramer System“, koja je 90 radnica otpustila putem SMS poruke, nije u obavezi da izveštava državne organe o svojim aktivnostima jer je proces praćenja rezultata i efekata investicionog projekta ove kompanije završen 2018. godine. Uslovi ponuđeni stranim kompanijama obavezuju ih da u relativno kratkom vremenskom periodu ne smanjuju broj radnika i investiciju drže na istoj lokaciji. Nedovoljno je podataka o tome šta se dešava u kompanijama nakon isteka navedenog perioda od pet godina, a primer kompanija „Gramer Systems“ i „Geox“ ukazuju na to da je neophodno rigoroznije praćenje efekata i rezultata rada nakon završetka projekta, kako se ne bi ponovilo zatvaranje fabrike u Vranju i otpuštanje 1.250 radnika i radnica u jednom danu. Međutim, izgledi su da se nalazimo na početku suočavanja s posledicama donošenja odluka nepovoljnih za privredu i građane Srbije.
autor:Goran Radlovački
