SUŠTINA VOJVOĐANSKOG NOVOKOMPONOVANOG IDENTITETA

2
181

Vojvođaneri nemaju problem sa rasrbljavanjem, koje podstrekavaju i finansiraju veliki i moćni, već sa svojim brendiranim slugeranjskim mentalitetom koji prepoznajemo kao „sindrom bečkih konjušara“. Taj ko zna kad zapaćeni slugeranjski mentalitet je i osnovni nosač vojvođanerskog novokomponovanog identiteta.

Uroš Predić: Vesela braća

 

Dok je nacional-šovinistička identifikacija u Crnoj Gori, po liku i promisli dukljanskih vizionara Sekule Drljevića i Savića Markovića u punom procvatu, autošovinistički pokret u Srba Vojvodine nikako da stane na noge.

Ovdašnji Dukljaneri, ti kvazi&nadri vitezovi i serdari, koji dopelaše i ušančiše se na „rukovodeća mjesta“ još onomad, iza sovjetskih tenkova, ne mrze otvoreno samo Beograd, koji im je centralni areal za muljanje, talenje, lopovluk, kockanje i širenje, već sa jednakom gadljivošću i prezirom gledaju na Vojvodinu. Nazad ne mogu, jer ih čekaju ovce i pašnjaci.

Kako „mrče“, tako svi siđoši. Učili od Dukljanera.

Tako smo dobili najborbenije vojvođanerske kadrove, lidere i intelektualce. Izgledaju kao goveda i misle kao goveda. Eno zatrpaše i Beograd, te krenuše u pokret preokreta u dogovoru s narodom. Najveće i najjače reči za najveću prevrtljivost.

Sve skupa, Srbija postaje loše mesto za Srbe. U Novom Sadu, jednako kao i Beogradu, sistematski se čiste iz javnog života i sa iole važnijih funkcija svi koji imaju makar trunku ili odbljesak srpskog narodnog identiteta.

Ratoborni revolucionari građanskog koncepta i tolerancije ne vide drugi izlaz za Srbiju nego da preostalim Srbima preokrenu karakter i nateraju ih na zaborav. Da svi budemo kao oni i ni slučajno drugačiji. I da „Srbiju, kao svaku kvarljivu robu, konačno pošaljemo na đubrište istorije“.

Sa dubokim strahopoštovanjem ovdašnji rodomrsci prepisuju dukljanske krmače, uvereni da idu prokrčenom stazom uspostavljanja novo-nacije.

Jednako teatralno i kreštavo novoispiljeni Vojvođaneri proklinju sve što je srpsko, sve što im preci uistinu bejahu. Proklinju Srbiju i „krivonose“ Srbijance, njihovu „surovu“ hegemoniju, hajdučku, podlačku i pljačkašku narav; proklinju i dođoše-primitivce i njihovu hajdučku, podlačku i pljačkašku narav. Ne haju što su baš oni najgore suklate što bežeć’ iz zavičaja u kojem im nije bilo dobro, uhleblje nađoše u Srbiji.

Da Vas podsetimo:  Izabrana mesta iz prepiske s prijateljima – Srbi iz dijaspore u doba koronokratije

Ćirilica je seljačka isto kao i kajmak. Latinica je otmeno pismo koje je prevladalo u civilizacijski nadmoćnom Novom Sadu.

Novi Sad se stidi svoje prošlosti kada je bio „Srpska Atina“. Likuje fensi Vojvođaner:

Nema više one privilegovane pozicije, pa intelektualci više nisu nacionalni mandarini. U „srpskoj Atini“ se više ne „misli za ceo srpski narod“. Kada danas u Novom Sadu kažete Atina, ime tog grada nikoga ne asocira na (grčke) filozofe i nacionalnu predanost, nego na kafe-poslastičarnicu u centru. U Atini možete sedeti satima i ugodno ćaskati, možete jesti kolače i posmatrati klince koji na globalizaciju gledaju kao na svoju šansu. U njihovoj veseloj i razigranoj retorici nema mesta za sentimentalno cvilenje i odvratno nacionalističko balavljenje nad sudbinom ćirilice.

Umesto nacionalne elite, kolači i poslastičarnica. Tako Vojvođaner doživljava civilizacijsko uzrastanje.

Iznad svih, čvrsto se držeći dukljačkog identitetskog bedekera, proklinju kao arhi-sotone Karađorđeviće. Razlika je samo u toliko što umesto Vitorija Emanuela, tog montenegrinskog nakinđurenog oličenja visine, veličine i državništva, Vojvođaneri s ponosom ističu svog favorita u vladarskoj lepoti, Franju Josifa.

Nenad Čanak i Milo Đukanović na Cetinju 5.9.2011.
u borbi protiv srpskog klerofašizma

Još crnje i gore opljuvavaju besni Vojvođaneri Srpsku Pravoslavnu Crkvu, koju, jednom za svagda, treba „demontirati“.

Reći će vam ne trepnuvši, ako ih nešto pitate za „Žutu kuću“ i trgovinu ljudskim (srpskim) organima na Kosmetu:

– Svako ima pravo da radi sa svojim telom šta god hoće. Sve dok neko svoje organe dobrovoljno nudi po određenoj ceni i sve dok ih neko drugi takođe dobrovoljno kupuje, to ne spada u krivično delo.

– A BESA, JE BESA,pa kad-tad.

Ne vredi objašnjavati da, taman nekim čudom, Šiptare opravdava nekakva „besa“, ljudske organe iz masakriranih Srba je nekome valjalo i prodati, pa šta je onda sa zločinom posrednika i kupaca, isključivo iz najbogatijih i posledično „najcivilizovanijih“ država?

Da Vas podsetimo:  Милан Ружић - Пандемија и прикљученија

Sve prepisujući „sure“ Štedimlije&Drljevića, dodajući i kiteći idejama severnih i zapadnih suseda, zakleti Vojvođaneri javno će braniti stavove:

– Da Vojvodstvo Srpsko nije nikad bilo srpsko, već mađarsko i bečko.

– Da je ime Srbije zapravo Srbijetina ili Smrdija.

– Da je izdajnik svaki Srbin iz Vojvodine koji nije hteo u Austrougarsku vojsku da čini zločine po Srbiji.

– Da je pokolj nad Srbima uvek opravdan jer je posledica velikosrpske tiranije.

– Da je Srbija fašistička, a Vojvodina antifašistička.

– Da se „srpsko pitanje“ u Vojvodini ima konačno rešiti čim Vojvodina postane slobodna od „srpskog jarma“.

– Da je „u toj pravednoj borbi“ za drugačiju Vojvodinu opravdano Srbe tući, ubijati i progoniti.

– Da su Vojvođani kulturni, civilizovani i tolerantni, pošteni i vredni. U svakom pogledu rasno iznad „maloturskih“ Srbijanaca.

Ti stavovi leže u fundamentu vojvođanerskog „antifašističkog“ identiteta.

Na tim svemirskim para-mitovima bez orijentacije u vremenu i prostoru Vojvođaneri grade svoju građansku utopiju, izmišljeno društvo složnih naroda i nadmoćne demokratije, čijem procvatu se kraj ne bi mogao sagledati, samo da nema čizme srpskih ugnjetača.

Svaka laž mora imati neku tačku dodira, neku daleku vezu sa istinom, inače ne bi bila laž. Većina vojvođanerskih priča, na kojima grade svoj novi identitet, međutim pluta u sopstvenom svemiru, bez kontakta sa bilo čime, bilo kakvim smislom i logikom. Ljudskim moralom i/ili etičkim normama pogotovo.

Mitomanija „vojvođanskog identiteta“ opstaje na parama stranih fondacija i fanatičnom autošovinizmu prodanih Srba – nemčara, mađarona i poturica.

U pozadini se nazire mračna senka fon Habzburga (ili Hapsburga, kako se ranije pisalo).

Vojvođaneri nemaju problem sa rasrbljavanjem, koje podstrekavaju i finansiraju veliki i moćni, već sa svojim brendiranim slugeranjskim mentalitetom koji prepoznajemo kao „sindrom bečkih konjušara“. Taj ko zna kad zapaćeni slugeranjski mentalitet je i osnovni nosač vojvođanerskog novokomponovanog identiteta.

Da Vas podsetimo:  Treba žigosati one vakcinisane, poput stoke a ostali da shvate da su robovi?

Nakon objavljivanja rezultata popisa stanovništva 2002 godine jedini zdravorazumski zaključak koji se mogao doneti je da je zadatak rasrbljavanja stanovništva u Vojvodini doživeo potpuni fijasko i pored duge, agresivne i bukačke kampanje na koju autonomistička koterija i strane agenture nisu žalile ni truda ni dolara.

Očekivalo bi se da se separatistički iluminati posle ovakvog nokauta neće vraćati na scenu. Naravno, nismo toliko naivni. Tako funkcionišu društveni odnosi onamo gde je zdrav razum nadmoćan, ne i u donjim krajevima Mitteleurope. Nastavljaju Vojvođaneri svoje preduzeće sa sve većim žarom.

Dok se grlato bore za pravo na „vojvođanski identitet“ u duši im kao kvasac raste Délvidék. Taj izdanak u njihovoj duši raste, samo ne smeju glasno da kažu.

Žalosno i jadno!

https://nimbusovpodrum.blogspot.com/

2 KOMENTARA

  1. Много поздрава аутору текста Бати Нимбусу, кога је задовољство чотати не само мени, већ и онима који не деле баш свако његово мишљење.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime