Svaka vlast voli kad sujeta vlada opozicijom

0
1300

narodna-skupstina-galerija-naprednjaciŠta je to na današnjoj unutrašnjoj političkoj sceni Srbije što može da se definiše – kao patriotska opozicija?

Zapravo, današnju političku scenu u Srbiji možemo podeliti na tri dosta velike i međusobno prilično jasno definisane i razmeđene grupacije stranaka i političkih subjekata.

Prvu čini sadašnja vlast, odnosno SNS i SPS pre svega, ali i neke manje koalicione sa njima (poput Nove Srbije Velje Ilića, Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme), koje su, iako zapravo naslednici predoktobarskih snaga (radikala i SPS) u stvari političke stranke čiji je vrh, dakle rukovodstvo u potpunosti prihvatio esenciju tzv. postoktobarske Srbije i njeno potčinjavanje stranom faktoru, odnosno nama Srbima najnenaklonjenijih velikih sila poput SAD, Britanije i delom Nemačke.

Ta esencija je nastavak sprovođenja pogubne neoliberalne ekonomije, antisocijalno zakonodavstvo (primer usvajanja Zakona o radu 2014.), predaju u iznuđenim „pregovorima“ suvereniteta nad KiM uključujući po tzv. Briselskom sporazumu i njegovoj naknadnoj operacionalizacije čak i veliki deo suvereniteta i nad samim severom Kosova koji je i pored svih etničkih čišćenja ostao uglavnom srpski…Potom sistematsko, nekritičko i bezalternativnog puzanje i izvršenja svih naloga Brisela ka EU, iako su se poodavno stekli svi uslovi za makar zastoj na „putu za Uniju“, i najzad blokada medija, koja je sa ovim vlastima doživela svoju kulminaciju i koja je daleko od demokratskog.

Postoji još jedan faktor koji bi se mogao pridodati esenciji tzv. postoktobarske Srbije, a to je da je kompradorski deo društvene elite, maksimalno povlašćen i bez obzira na rezultate izbora, već najmanje petnaest godina na svim rukovodećim mestima u zemlji u njenom društvu.

Kompradorski deo društvene elite se, dakle, nalazi u kontinuitetu na vlasti u društvu, od ekonomije, do nauke, kulture, upravljanju i učešću u medijima, ali i u nevladnim organizacijama!

Koje, gle čuda, finansiraju, najčešće, nama najnenaklonjenije strane sila, koji paralelno time i održava na vlasti glavne protagoniste ovakve kapitulantske politike, ali i onu bivšu tzv. „žutu“ vlast, zapravo njene različite frakcije, koje čine današnju navodno parlamentarnu opoziciju u zemlji (danas „žuta“ opozicija).

Posebnost političkih stranaka danas na vlasti u Srbiji (SNS i SPS) je – prihvatanje stranih faktora i njihove “savete” kao svoje jevanđelje?!

Istina, to čini uglavnom samo vrlo tanak sloj njenog političkog vrha, ali ne i celokupno članstvo i funkcioneri, da ne govorimo o biračima.

Zato su ove stranke vrlo ranjive na potencijalno jačanje stranaka patriotske opozicije gde bi se odlivali ne samo birači, već i dobar deo stranačke infrastrukture, posebno one na nižem upravljačkom nivou.

Zato je i blokada medija, podrška infrastrukture stranih nama najnenaklonjenijih sila u zemlji i podrška, makar prećutna, kompradorskog dela društvene elite u Srbiji (koji je ideološki najviše okrenut derivatima žutih stranaka, ili tzv. bivšeg režima do 2012. godine).

Zato smo svedoci dominacije senzacionalizma u medijima, tabloidizacije i svake dalje debilizacije društva do domanovićevskih i nušićevskih obeležja satire, pa do potrebe da se stvori sloj kadrova za upravljačke strukture u zemlji od dojučerašnjih stranačkih aktivista, neobrazovanih, ali odanih partijskom vrhu, pa se taj „gep“ između podobnosti i nesposobnosti nadoknađuje i kupovinom diploma i drugim „specifikumima“ ovog perioda.

Da Vas podsetimo:  Kako je Džo Bagerista osuđen na smrt

Sa druge strane veliki problem u funkcionosanju i sprovođenju esencije postoktobarske doktrine aktuelnih vlasti u Srbiji je činjenica da je danas neoliberalna ekonomija (koju sprovode u praksi u zemlji i idejno) praktično propala u svetu poodavno.

Najizraženije od 2008. godine, jer se odnos snaga u svetu bitno menja na račun sila koje sprovode i nadgledaju postoktobarsku koncepciju (pre svega SAD, Britanija), te da se sadašnji glavni akteri na vlasti nalaze, za razliku od onih prethodnih (žutih) vlasti, u dodatno satiričnoj situaciji da moraju da sprovode inače nepopularne procese, protiv koji su oni sami, često na jedan izrazit i groteksan način prethodne gotovo dve decenije svog bavljenja politikom žestoko istupali i kao takvi bili prepoznatljivi u javnosti.

Drugu veliku grupaciju političkih stranaka u Srbiji smo već osenčili, to su one koje su i iznele i čak stvorile postoktobarsku koncepciju i bile na vlasti manje više sve do maja 2012, uglavnom okupljene oko nekadašnje jedinstvene Demokratske stranke, koja se sada podelila na više naslednika.

Originalno za ovu grupaciju je da su one gotovo u potpunosti i ideološki okrenute postoktobarskoj koncepciji, dakle neoliberalizmu i svemu ostalom, te da je u tom pravcu uspostavljeno zavidno i nesumnjivo jedinstvo između vrha, potom funkcionera na različitim nivoima, do članstva.

One se i danas takmiče međusobno i u odnosu na sadašnju vlast, ko je više odaniji Uniji i jevanđelju ispunjavanja uslova pridruživanja na tom pravcu, neoliberalnoj ekonomiji, što čini esenciju postoktobarske Srbije.

Zapravo u sadašnjoj Narodnoj skupštini Srbije i nema stvarne opozicije samoj esenciji postoktobarskoj.
Ali, da li je ona demokratski produkt stanja u zemlji? Teško!

Jer, pogledajmo novi Zakon o radu, koji je suštinski u najvećem protiv interesa širokih masa stanovništva, gotovo svih ili makar najvećeg dela zaposlenih, koji su njime suštinski nezadovoljni, a u Narodnoj skupštini ih ne predstavlja gotovo ni jedan jedini poslanik?!

Sličan i gotovo isti slučaj je sa pitanjem daljeg nastavka štetočinske i u svetu propale koncepcije neoliberalne ekonomije, gde najveći deo stanovništva, običnih građana je protiv, a u Narodnoj skupštini ni jedan jedini poslanik ih ne predstavlja!

Potom po pitanju Briselskog sporazuma i tzv. „kosovske politike“ (kapitulacije?), nekritičkog puzanja u novonastalim međunarodnim i domaćim okolnostima ka EU i daljeg ispunjavanja brojnih zahteva i ultimatuma na tom putu, blokade medija, ali i nekih novih pitanja, poput odnosa prema masovnim migracijama sa Bliskog istoka i zvanične politike Srbije, „Beograda na vodi“, prodaje Telekoma, odnosa prema porodici i demografskim pitanjima (očajna pozicija Srbije koja ima smanjenje stanovništva zbog bele kuge i migracija, a populariše se u postoktobarskoj koncepciji lgtb populacija i iznad svega postoji odsustvo demografske politike) i dr.

Da Vas podsetimo:  Da li je Dejton garant Republike Srpske?

Tu dolazimo do treće velike, i jasno definisane i u odnosu na ostale dve grupacije, omeđene grupe političkih stranaka, pokreta, pojedinaca – koje bismo opštim imenom mogli nazvati patriotska opozicija.
Ona je slobodna u odnosu na nama najnenaklonjenije sile, da se slobodno odnosi i u interesu naroda i zemlje prema gorućim pitanjima koje smo naveli – makroekonomskoj i socijalnoj koncepciji, državnim pitanjima i slobodi medija, spoljnopolitičkim prioritetima sa aspekta rezon deta (elemenat državnog razloga – interesa), ali i prema nevladinim organizacijama i kompradorskom i svakom drugom delu društvene elite, koji bi trebalo da bude podržan i protežiran tačno toliko, koliko i u svakom slobodnom i suverenom društvu, koliko i sami daju doprinosa širim interesima zemlje i naroda, čitvom društvu.
Međutim, najveći problem ovog dela političkih stranaka i subjekata (patriotske opozicije) je što ona deluje i bivstvuje u onim uslovima koje je stvorila već svojim delanjem postoktobrska esencija, dakle već spomenuti deo stranog faktora, kompradorski deo društvene elite, i ove dve napred navedene velike grupacije političkih stranaka i subjekata – a to je zemlja bitno smanjenog suvereniteta, sa odsustvom demokratije u zbilji (ona postoji kao nesporna i dostignuta u medijima i žargonima vlasti i kompradora) uključujući i neslobodu medija, opšte siromaštvo i besparicu (kao produkt „reformi“) i svakakvu krizu i potištenost u zemlji i narodu.

Istina, postoktobarska Srbija je svesno i planski dovedena u stanje anomije, a to je u sociološkoj nauci termin, kojim se izražava tako teško stanje u društvu – u raskoraku između onog javnog i stvarnog – te drugih oblika krize, gde čak i univerzalne ljudske i društvene vrednosti gube dobrim delom svoj smisao, značenje i važnost poput poštenja, hrabrosti, izdaje, patriotizma, vrednoće u radu i stvaranju, lenjosti i nepoštenja, lopovluka, patologije i dr.

Pored toga patriotska opozicija je od ostalih napred navedenih važnih subjekata u postoktobarskoj Srbiji, planski deljena, stigmatizovana, dezinformisana i nalazi se u epicentru napada pošto međusobne protivrečnosti između svih napred navedenih važnih subjekata nisu tolike, da bi makar i na trenutak stavile u drugi plan, glavnu opasnost za daljnji nesmetani opstanaka na vlasti i nastavak postoktobarske esencije, kakvu za njih zapravo jedino predstavlja patriotska opozicija, i posebno onaj deo (nekompradorski) društvene elite koji je uz sve prepreke i ometanja proteklih godina, ostao čvrst u tome da se aktuelno nepodnošljivo stanje u zemlji, mora promeniti i tome dati alternativa.

Najveću opasnost za moćnike koji stoje iza esencije postoktobarske je programska privlačnost za široke narodne mase patriotske opozicije, koja, ako bi se uz sve nabrojane (i nenabrojane) teškoće organizovala, ujedinila i ostvarila konakt sa narodom, bi relativno uspešno u postojećem stanju ostvarila u parlamentarnom i izbornom sistemu pobedu i prevagu, te dobila institucionalno i zakonsko pravo i mogućnosti da primeni alternativu pogubnim elementima postoktobarske esencije u praksi – formiranjem vlade, osvajanjem mesta predsednika države, premijera i dr, ili za početak makar ulazak u Narodnu skupštinu i dobijanje velikog udela u broju poslanika, što svi napred nabrojani subjekti koji faktički drže zemlju u stanju protektorata, nikako ne bi želeli.

Da Vas podsetimo:  Cene stanova tokom korone rastu, ostaće tako i kada ona utihne

U čitavoj lepezi ovih opasnosti za postoktobarsku esenciju, najveća opasnost upravo leži u ujedinjavanju patriotske opozicije, jer ona u postojećim, prilično nedemokratskim pa i neregularnim uslovima u zemlji, samo kao takva, dakle koja prevazilazi određene manje međusobne programske razlike, sujete i sukobe, može da predstavlja jasnu alternativu i sadašnjoj vlasti i tzv. „žutoj“ opoziciji, u kojima po suštinskim stvarima i nema bitne razlike.

Zato se između ostalog, zasedanja Narodne skupštine mogu prenositi sada u svom svojem trajanju na državnoj televiziji, bez ikakve opasnosti za postojeće stanje u zemlji i postoktobrsku, napred navedenu i pogubnu esenciju: dostignut je ideal nama najnenaklonjenijih sila, kompradora i vrhova stranaka sadašnje vlasti i frakcija „žutih“, a to je da u parlamentu nema ni jednog jedinog opozicionog poslanika u suštinskom smislu opozicije.

I to u jednom na papiru tzv. demokratskom i parlamentarnom sistemu, što je zaista razlog za otvaranje šampanjca u ekspoziturama stranih nama najnenaklonjenijih sila u Srbiji i (pre)zadovoljstvo postojećim stanjem.

A zemlja i narod su u sve težoj poziciji, u svim oblastima ekonomije, društva, kulture, demografije, državotvornosti…

No, kako po onoj staroj udbaškoj dobroj floskupi, „reakcija nikad ne spava“, sve oči su uprte ka onom delu društvene elite koji je uz sve pritiske i maltretiranja (kao „prase u Teheranu“) u postoktobarskoj Srbiji uspeo da svojim radom i rezultatima ostane u širem krugu društvene, ali na svaki način skrajnute elite, zatim prema narodu koji, iako je u ulozi objekta, sve više je u spoznaji da je „car go“ – odnosno nametana postoktobarska koncepcija za njega loša i da je željan alternative tome, i iznad svega prema onim organizacijama i strankama koje bismo mogli definisati kao patriotskom opozicijom, koja je uz sve nedaće sada i vanparlamentarna.

Između objektivnih i subjektivnih nedaća ona je sada i vanparlamentarna, najviše i zbog toga što je na poslednje izbore izašla podeljena!

Upravo najveći strah nosilaca vlasti u našoj zemlji, je ujedinjenje i saradnja patriotske opozicije, i to je ono čega se vlast najviše plaši, te stoga taj proces nije opisan u medijima na teritoriji naše zemlje, i manje je i nedovoljno poznat široj javnosti, ali se ipak odvija.

To je i šansa za promenu postojećeg stanja, jer on se (najbolje) može promeniti parlamentarnim putem.

Kvalitetna i objektivna informacija zahteva novac. Poštujte rad novinara i pomozite opstanak slobodnog novinarstva. Kupite Svedok na kiosku.

Dr Dragan Petrović

svedok.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime