U Srbiji između 18 i 19 odsto populacije živi u dugotrajnom siromaštvu, 11,8 odsto već četiri godine živi u dugotrajnom siromaštvu, dok 2,7 odsto populacije karakteriše ekstremna materijalna deprivacija, objavljeno je u rezultatima „Analize dugotrajnog siromaštva u Republici Srbiji“ koju je objavio Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.
U Republici Srbiji značajan deo populacije je u dugotrajnom siromaštvu, a broj raste iz godine u godinu. U periodu od tri godine u kojima su vršena istraživanja, stopa dugotrajnog siromaštva je porasla sa 16,7 odsto u 2016. godini na 19,6 odsto u 2018. godini.
Prema podacima o broju stanovnika u Srbiji za 2018. godinu procenjeni broj dugotrajno siromašnih u Srbiji iznosi 1.368.590 stanovnika.
Ukupan broj ljudi koji žive u dugoročnom siromaštvu u Srbiji raspoređen je u tri grupe.
Prva, najblaža grupa obuhvata stanovništvo koje živi ispod linije siromaštva u poslednjoj godini ispitivanja i u dve od prethodne tri uzastopne godine, njihovi raspoloživi mesečni prihod iznose 7.367 RSD po članu domaćinstva.
Karakteriše je loš kvalitet zaposlenja, osoba je samozaposlena i prihodi dominantno dolaze iz tog izvora ili prihoda u naturi, koji govore o kompenzatornom načinu plaćanja rada, što je karakteristika manje kvalitetnih poslova, kao i niski prihodi od penzija.
U drugu grupu spadaju osobe koje četiri uzastopne godine žive u dugotrajnom siromaštvu i njihovi prihodi po članu porodice iznose 7.680 RSD. Osobe koje su četiri godine zaredom u dugotrajnom siromaštvu najverovatnije nemaju prihode od penzija ili se ne oslanjaju na socijalne transfere već imaju samo prihode od samozaposlenja.
Pripadnici treće grupe koja živi u četvorogodišnjoj teškoj materijalnoj deprivaciji ne oslanjaju se ni na jedan od prihoda koje ostvaruju prethodne grupe i odlikuje ih prihod od 7.610 RSD po članu domaćinstva.
Naspram opšte populacije, gde je raspoloživi prihod po članu domaćinstva skoro četiri puta veći 28.581 RSD na mesečnom nivou.
Zajedničko za sve tri grupe dugotrajno siromašnih jeste nizak intenzitet rada i nizak stepen obrazovanja – osobe koje nemaju završenu srednju školu. Razlika među karakteristikama kod ove tri grupe jeste postepeno opadanje različitih „protektivnih faktora“ (drugi izvori prihoda poput doznaka i prihoda drugih članova porodice) koje od standardno definisanog dugotrajnog siromaštva dovode do ekstremne materijalne deprivacije kod vrlo malog broja najugroženijih ispitanika.
Osnovni cilj istraživanja je analiziranje osnovnih faktora kojima se može predvideti dugotrajno siromaštvo i utvrđivanje razlike u karakteristikama populacije. Ova tema je važna jer dužina trajanja siromaštva ima negativnije efekte kako na pojedinca tako i na različite poželjne društvene ishode
„Uvid u to koje su karakteristike domaćinstava i lica najviše povezane sa različitim obrascima dugotrajnog siromaštva, kao i razumevanje tih karakteristika mogu pomoći u formulisanju efektivnijih i uspešnijih mera za smanjenje dugotrajnog siromaštva u narednom periodu“ navodi se u analizi.
Mere za smanjenje siromaštva mogu obuhvatiti nekoliko važnih pravaca delovanja čiji je cilj da povećaju socijalno uključivanje ljudi koji su u dugotrajnom siromaštvu.
Jedan pravac delovanja bi trebalo da se odnosi na povećanje i olakšani pristup tržištu rada kao što su besplatne obuke za deficitarna zanimanja, mehanizam nadoknada, koji podrazumeva obavezna usavršavanja i prekvalifikacije u okviru Nacionalne službe za zapošljavanje.
Drugi pravac razvoja može obuhvatiti mere koje se odnose na obrazovni sistem. Ove mere bi podrazumevale uvođenje obavezne srednje škole sa razvijenim mehanizmima podrške za ostvarenje potpunog obuhvata srednjoškolskim obrazovanjem, koji bi morao da obezbedi dodatna finansiranja kao što su prevoz do srednje škole, a u nekim slučajevima i stipendije za najugroženije, kako bi imali najosnovnije uslove za školovanje.
Treći pravac mera bi trebalo obuhvati bolje targetiranje socijanih transfera, što podrazumeva integraciju podataka i diferencijaciju različitih socijalno ugroženih grupa i samim tim i bolju raspodelu materijalne pomoći.
Srbija zajedno sa Rumunijom i Severnom Makedonijom ima najveće stope dugotrajnog siromaštva u državama Evrope. Procenat dugotrajno siromašnih u Srbiji duplo je veći od proseka za Evropsku uniju, i to predstavlja izazov jer se broj povećava.
Trend rasta dugotrajnog siromaštva je prisutan i na nivou zemalja Evropske unije.
Veoma je važno da kreatori politike znaju parametre po kojima se pojedinci kvalifikuju kao dugotrajno siromašni, kako bi se preventivne politike bolje prilagodile njihovim karakteristikama i kako bi se stvorili mehanizmi za iskorenjivanje socijalne isključenosti budući da podaci o visokom broju dugotrajno siromašnih, kao i o tome da taj broj iz godine u godinu raste, govore u prilog tome da mere koje država Srbija preduzima za smanjenje siromaštva nisu dovoljno efikasne.
