Dubrovnik je grad koji je na Balkanu oduvek imao poseban status grada-države. Prema Konstantinu Porfirogenitu, grad je nastao u 7. veku i osnovale su ga rimske izbeglice iz Epidaura. U zaleđu su se odmah naselili Sloveni, mahom Srbi Zahumljani, Travunjani i Konavljani, koji su do današnjih dana ostali tu. Srbi su u Dubrovniku uvek bili snažan faktor, nekada spoljni, nekada unutrašnji. U 15. veku dubrovački romanski jezik biva zamenjen srpskim. Srpski vladari su negovali posebne odnose sa Dubrovnikom, a neki, poput Uroša Nemanjića, su ga više puta napadali i terali ga da se povinuje njihovoj volji. Tu je živelo mnogo Srba katolika koji su bili bogati trgovci i imali su udela u velikim odlukama. Dok su mnogi izvori o gradskom životu srednjovekovnih Srba izgubljeni, dubrovačke institucije su sve uspele da zabeleže, tako da danas postoji mnogo opisa svakodnvnice jednog Dubrovčana iz srednjeg veka.
Kriminal u Dubrovniku
U srednjem veku su u određenim periodima stope prekršaja bile povećane. Svaka kriza se odrazila na običnog čoveka, te su krađe, ubistva i ostali prekršaji bili brojni u 14. veku. Da bi smanjilo kriminal, gradsko veće je propisalo neke zakone. Jedna od mera bezbednosti je bila da se propiše da bude obavezno da se po noći nosi fenjer. Ovo pravilo je bilo objavljeno 18. januara 1327. godine, mada su posle toga bili oslobođeni stražari i činovnici. Kazna za one koji ne nose fenjer, je iz nepoznatog razloga bila jako mala. U slučaju da se čovek bez fenjera po noći odupire straži, oni nisu odgovarali ako ga povrede. Uz to, Dubrovčani su dosta strahovali od stranaca koji su ponekad bili tako brojni, da ih je bilo više od stanovnika grada. Tako je 15. jula 1330. rešeno da se odrede dva kapetana sa po 50 stražara koji će služiti kao policija. Uz to su bile propisane još dve odredbe. Prva je bila da se svi stranci koji ne trguju proteraju iz grada, a druga da se strancima oduzima oružje dok su u gradu. Deset članova veća je glasalo za prvi predlog, a sedamnaest za drugi, pa je on bio prihvaćen. Već 14. septembra je broj kapetana povećan na 4, što znači da su Dubrovčani strahovali još više za sigurnost svojih života i imovine. Posle 30 godina, dogodila su se tri misteriozna ubistva. Ubijeni su bili jedan đakon, krčmarica i vlastelin Vlaho Gučetić. Zbog toga je straža imala pravo da pretresa i ispituje svakoga ko se sumnjivo oblači, ko stoji na sumnjivim mestima, ili ko mnogo luta po gradu. Ubistva nikada nisu rešena. Jedan od problema na pijaci je bila prodaja nezrelog voća koja je vlasti dugo bila trn u oku. Tako je veće odlučilo 15. maja 1326. da se ne smeju prodavati jabuke, a posle da se do jula ne smeju prodavati kruške.
Zabrana luksuza i zabave
Stanovnici Dubrovnika su znali kako da se zabave, tako da su mnogo novca rasipali na raskošne svadbe i zabave. Zato je 13. aprila 1235. veće objavilo zabranu luksuza, a taj dokument i danas stoji u arhivu Dubrovnika. Miraz nije smeo da bude veći od 200 perpera, a nakit na mladoj nije smeo da pređe 10 forinti. Mlada je smela da nosi gornju haljinu od skerleta, opšivenu mrkom ili modrom kožom kune i ogrtač ili plašt od čiste ili mešane svile. Donja haljina mogla je biti od svile i opšivena zečijom kožom. Svadba se smela slaviti samo jedan dan. Bili su zabranjeni skupi pokloni poput nakita, ogrtača, novca i živine. Kolač i meso ovna, mlada i mladoženja više nisu smeli da nose kao poklon, a hleb nije smeo da bude sladak. U odelu u kom se venča, mlada ne sme da bude duže od osam dana. Pre ovog zakona, običaj je bio da se mlada osam dana gosti sa dve drugarice, a mladoženja sa dva druga, ali i to se zabranilo. Zabranjeni su bili i sujeverni običaji. Kazne za one koji ovo ne poštuju bile su stroge. Prvo je bilo izopštenje iz crkve, a prestupnicima je kasnije bilo i zabranjeno da budu svedoci na sudu.
Dubrovnik protiv Bara
Dubrovnička biskupija se sporila sa Barskom nadbiskupijom oko prava na nadbiskupiju. Nekoliko papa je moralo da interveniše u ovom sporu, ali nikada nije bio do kraja rešen. Barski nadbiskup je imao podršku srpskog kralja Uroša koji je radio sve da ošteti Dubrovčane, a i taj nadbiskup je bio najugledniji katolik u srpskim zemljama. Barski biskup Grgur (biskup 1179-1189), bio je ogorčen dok je Dubrovnik bio nadbiskupija i bio je spreman čak da prizna jurisdikcionu vlast Splita, pre nego Dubrovnika. On je bio proteran iz Bara od strane Stefana Nemanje, ali je sledeći biskup Jovan od papskih legata 1199. dobio čin nadbiskupa i time je Bar bio uzdignut na viši crkveni rang. Taj spor je u jednom trenutku postao i fizički, kada su Barani kamenovali dubrovačkog nadbiskupa Leonarda 1214. Pošto je papa Grgur IX podržavao Dubrovnik, njihova crkvena delegacija je došla u Bar da uspostavi svoju vlast. Ali, kler Bara je odbio da razgovara, a narod je vikao: „Šta je papa? Gospodar naš, kralj Uroš je nama papa!“ Onda je delegacija pobegla iz grada i izbegla linč. Dubrovčani su bili spremni za osvetu, kada je novi nadbiskup Bara pošao da prinese dokumente i da se raspravi oko prava na pojedine biskupije na Jadranu. Iako je hteo pomirenje, Dubrovčani nisu zaboravili na poniženje koje ih je zadesilo kada su bili u Baru. Kada je plovio ka Peruđi, dubrovački brodovi su ga presreli, uhvatili, kamenovali i onda su uzvikivali da mu treba oguliti koži i udaviti u moru. Držali su ga preko dve nedelje u tamnici. Kada je bio oslobođen, tražio je od pape odštetu za pretrpljeno zlostavljanje u iznosu od 2000 perpera. Nakon ovih nemilih događaja, spor je nastavio da traje još dugo.
Autor: Dragoš Robović
