Često korišćen slogan iz naslova jedne Šekspirove drame s pravom ilustruje poslednje događaje u Crnoj Gori. Izraz jednostavno kaže da je jedna teško rizična situacija izašla na dobro, koje sada postaje opšte dobro („Sve je dobro…“) iz razloga što je moglo da se završi i kao zlo, te da postane opšte zlo. A u Crnoj Gori su se stvari dobro svršile zato što je ostvarena jedna velika pravda ili, možda i tačnije – što je sprečena jedna velika nepravda.
mitropolit Joanikije ustoličava se u najvišeg predstavnika Srpske pravoslavne crkve
Mitropolit crnogorsko-primorski je ustoličen u cetinjskom manastiru. Neki bi rekli – dostojan, drugi – svaka čast, treći – pa šta, četvrti – baš me briga, i sve bi bilo normalno. Ali, pre čina ustoličenja Milo Đukanović i njegove pristalice su rekli – neće biti normalno, tj. biće po našem. Danima su demonstrirali i pretili nasilnim sprečavanjem događaja, po Đukanovićom receptu „ako treba borićemo se iz šuma“. Kada se sve završilo u duhu Šekspirovog naslova, ostala im je pakosna upadica smišljena i najpre izgovorena iz centralnog mozga propale operacije. Navodno, iz celog događaja ostaće za istoriju samo slika „helikopterskog desanta“ koji je ustoličio mitropolita. Nije iznenađujuće da su ovu izvitoperenu sliku događaja vrlo brzo prihvatili tobože neutralni analitičari iz tamošnjeg nevladinog „građanskog“ sektora i time razotkrili prirodu svoje neutralnosti.
Ključna činjenica ovde je da su pravoslavni velikodostojnici helikopterom došli zato što su njihov mirni put u Cetinje preprečile Milove pristalice. Činjenica je i da su isti oni okupirali Cetinje s namerom da fizički onemoguće dolazak domaćina i njegovih gostiju na sveto mesto. Helikopterska operacije je samo osujetila ovakve planove nedela i tehnički omogućila da mitropolit dođe do svog mesta. Ta slika, svakako neuobičajena, ide samo posle slika ostrašćene razuzdanosti i nasilja, stvarnih uzročnika jedne vanredne situacije.
Operacija helikopter jeste poslednji čin u akcijama predstavnika Vlade Crne Gore koje su se dobro završile. Ne računajući slabo upravljanje policijom više dana pre nedeljnih događaja, premijer i podpredsednik Vlade doneli su nekoliko važnih racionalnih odluka. Poziv vernicima da odustanu od odlaska na Cetinje bilo je mudro upozorenje Đukanoviću da i on to učini. Odluka u subotu naveče da se ustoličenje ne odlaže bila je u skladu na najboljim načelom o političkoj doslednosti. Najzad, opredeljenje da se i pored vanredno teških okolnosti ode na Cetinje može se meriti sa herojskim činom.
Te odluke nisu bile samo akciono hrabre, već su i značajno smanjile manevarski prostor Đukanoviću. Njegova strategija svela se samo na jedan imperativ – svim silama onemogućiti čin ustoličenja. Za neuspeh ne bi imao izgovora. Nedolazak pravoslavnih vernika i pozvanih visokih gostiju ostavio ga je na vetrini odgovornosti, koju ne bi mogao da pripiše drugome. Sa druge strane, neuspeh u sprečavanju ustoličenja ravan je porazu, utoliko težem što to nije samo jednokratni neuspeh već poraz sa izgledno većim političkim konsekvencama. Na kraju je ispao dvostruki gubitnik i nije mu ostalo ništa drugo nego da se zlonamerno naruga pobedniku. Pokazalo se da je Đukanović bio veliki igrač (u smislu beogradskog slenga „mangup“, znači „Macher“, “smart player”) samo pod zapadnim patronatom. Kada je prestala njihova zaštita videlo se da je lokalni kabadahija koji širi opasnost samo utoliko što za sobom vodi priličan broj dužnika kojima je omogućio lak život zasnovan na kleptokratkom monopolu.
Možda je ovaj poraz Đukanović doživeo i zbog postdiktatorskog magnovenja. Diktator i kada pada ne smanjuje obim svog svevladalačkog apetita. Jer, njegov gubitnički skor nije samo u onome u čemu je pogrešio, već i u onome što je nesvestan omogućio. To je pružanje još jedne šanse današnjoj crnogorskoj vladi. Veliki događaji uvek menjaju ustaljene okolnosti. A u Crnoj Gori to je već godinu dana rad vlade na ivici blokade. Novonastala navika loših ustaljenih okolnosti otupela je kod koalicione vlade osećaj opasnosti od najvećeg unutrašnjeg neprijatelja – restauracije Đukanovićivog režima. Taj politički kancer širio se tačno u meri akcione inercije vlade. Događaji prošlog vikenda daju novu šansu Vladi koja je položila možda najteži ispit do sada. Ovde imamo u vidu ne samo ružne nego i lepe epizode događaja: svečani doček patrijarha isped Crkve svetog vaskrsenja u Podgorici, odličan duhovno-kulturni program, sam čin ustoličenja završen dvema najlepšim besedama patrijarha i mitropolita, njihov povratak u Podgoricu i masovan doček bez trunke trijumfalizma – uopšte jedna dvodnevna manifestacija produhovljene narodne energije.
Zauzvrat tome, Vlada bi za početak trebalo da odstrani jedan noviji kamen spoticanja dovršetkom izbora tužilačkog veća. To bi bio početak preoblikovanja jučerašnje pobede u redovan rad institucija, u ovom trenutku onih najvažnijih – policijskih, tužilačkih i sudskih. Jer, crnogorska rak rana nije prizemna idolatrija nesrpske i protivsrpske Crne Gore. Koliko god svetonazorno otrovna, ona ne može da se meri sa duboko iskopanim političko-kriminalnim temeljem te nove a već propale dražave. Na ovoj vladi je zadatak da kuću obnovi zamenom njenog temelja, što je gotovo nemoguć zadatak. Ali, samo se velika, ta gotovo nemoguća, dela smatraju istorijski značajnim. Eto istorijskog zadatka vladi koja je jednu priliku propustila, a druga joj se, kao od Boga, daje.
I zaista, prva prilika je nastala kao posledica velikih crkveno-narodnih litija. Opozicija je došla na vlast posle pametne izborne politike, ali i počela da je kruni u nedopustivom zaboravu njene osnovne svrhe. Ovoga puta Vlada stiče novu šansu koja opet proističe iz jednog crkveno-narodnog povoda. I, što je bilo politički odlučuće, šansa se nije propustila. Vlada se ponovo okupila oko velikog cilja. Neka zna da joj se treća prilika neće ukazati.
Razume se da se posle svega Crna Gora mora graditi na načelima moderne državnosti kao sekularna, demokratska, pravna država. Ali, pošto Crna Gora nije tikva bez korena, ona se nikada ne može odreći svog istorijskog temelja koji je postavljen vekovima pre nastanka moderne države. Taj temelj postavila je Zetska episkopija 1221. godine, kada ju je kao drugu dijecezu autokefalne Srpske pravoslavne crkve osnovao Sveti Sava. Istorijski gledano, ovde je crkva prethodila državi, što ne treba da ima bilo kakav uticaj na današnje državno uređenje Crne Gore. To je samo krucijalna istorijska činjenica. I ona bi u Crnoj Gori bila neprimetna i neophodna kao vazduh koji se diše, da u dvadesetom i početkom dvadeset i prvog veka nije bivala ugrožena njena istinosna priroda. Istinska Crna Gora za sve to vreme borila se za vazduh. Otuda i stalna, gotovo dnevna akteulnost teme o (istorijskom) vazduhu za puno disanje Crne Gore. Otuda, s tim u vezi, i poklič srpskog patrijarha u subotu uveče: ustoličenje će se održati sutra na Cetinju!
Нико није ни сумњао да ће ЦГ наћи себе, пошто је увек само на себе и мислила. И то је добро. Тако треба. Само нека иде шверц и, да извините, транзит којечега, а за остало ће лако.