Na sednici glavnog odbora glavni je rekao: „Prihvatam!“
Salom se prolomio gromoglasan aplauz. Predsedništvo se diglo na noge da bi se bolje videlo ko koliko aplaudira. Nekima su čak i suze potekle, a neki će tek da plaču.
Kad se, posle polučasovnih ovacija, sve stišalo, glavni je ponovio: „Prihvatam!“
Ponovio se i aplauz, opet ustajanje, sve se pokrenulo. Suze radosnice liju niz ozarena lica, a Dunav je, u znak podrške, počeo da teče uzvodno. U tome ga nisu mogli sprečiti ni mađarski ledolomci po ceni od 500 evra na sat. Kad ne rade.
Sve je, dakle, isto, samo Tome nema.
„Dragi prijatelji – počeo je kandidat čije je prisustvo sve prijatno iznenadilo – moram da vam skrenem pažnju na očiglednu činjenicu da su na jednoj strani ONI, a na drugoj, Mi, odnosno Ja, što je isto.“
„Hoćemo li dozvoliti da ONI budu MI, odnosno JA, što je isto?“
I ne čekajući odgovor jer se u ovakvim prilikama zna ko postavlja pitanje i ko odgovara, nastavio:
„A ko su ONI?“
„To su zapravo ONI – nastavio je sa odgovorom – koji kucaju na otvorena vrata kuc!, kuc! I ne samo da kucaju, nego i maljevima udaraju: malj!, malj! Namera im je da uđu u našu kuću i povrate već jednom propale naopake naume. To su ONI koji su upropastili ovu zemlju, osramotili je, doveli do jada i čemera; opljačkali je i onda kada ona nije imala ništa, a da za nas nisu ništa ostavili. MI smo morali sve ispočetka i sve što smo ostvarili, uradili smo sa svojih jedanaest prstiju. Nešto se moralo promeniti.“
Noćna mora: Predizborni spot SNS-a o „dva kapetana“
„I ušli bi oni i bez pucanja, pardon, bez kucanja, samo da se na vratima nismo pojavili Mi, odnosno JA, u pozi čuvenog Ronalda kada postigne pobedonosni gol“!
„Na njihovo uporno i nepristojno kucanje u vreme kada se radni čovek odmara, učtivo, bez povišenog tona i sasvim ljubazno zapitao sam: tko je?“
Obeznanili su se od tako ukazanog poštovanja njihovom liku i delu. Zanemeli su. Samo se čuo šapat: Šta je, bre, ovo, majka mu stara, pa odkud sad „tko je“?
„Ipak su uspeli da se povrate i, pošto su došli k sebi, nastavili su da mrze, jedino što znaju i jedino što mogu. Mogli su i da mi pljunu pod prozor, ali znaju da moja kuća nema prozor za pogledom u mračnu njihovu prošlost. I da ih se ne plašim!“
U sali se začula pesma: „Ko se boji vuka još, vuka još, tri za groš, tri za groš, što su ženski prateći vokali nadopunili refrenom: E, moj Saša“!
„ONI traže moju glavu na crti. JA im kažem: evo vam moja glava, ali na panju“!
„ONI ponavljaju: nećemo na panju, hoćemo na crti!“
„JA im opet podvučem: samo na panju, pa kome se svidi, svidi, a kome ne može da me mrzi“!
„Rekli smo na crti i šlus! – uporni su – zbog čega sam, kao pametniji, morao da popustim predloživši:
„Dobro, ako vam već ne odgovara na panju, evo, može na stiroporu“!
„I odmah sam se pokajao jer je stiropor namenjen za štrajk glađu predsednika koji će ostati bez posla i neće imati šta da jede, a sa stiroporom već ima dragoceno iskustvo.“
„U ovom kajanju su me podržali i Mađari preko ledolomaca, i Austrijanci preko Kurca, i Evropa preko Blera, jedinog Engleza koji je zbog Srbije ostao u EU sastavu. Trampa da i ne pominjem.“
„JA sam se ipak više rukovodio Napoleonovim idejama sadržanim u njegovim misaonim dostignućima kada je rekao Država, to sam ja! Posle su mi napomenuli da to nije rekao Napoleon, nego neki drugi Francuz koji me, ako već nije prvi, kao drugi apsolutno ne interesuje. Možete misliti dokle je moje interesovanje za napredne evropske ideje palo kada sam čuo da je dotični Francuz možda čak i četrnaesti, ako ne i četrnaesti i po.“
„Najljubaznije vas molim dragi prijatelji – bez pauze je glavni kandidat nastavio svoje četrdesetminutno izlaganje – da za vlast ne budemo toliko alavi pa da zaboravimo na naše verne i poslušne koalicione partnere. Zato, sa ovog mesta i želim da poručim i Dačiću, i Palmi, i Vulinu, i Rasimu, i Pastoru da se mogu, sa moje strane, nadati najboljem. NJima mogu da poručim, ako se slažu, i deset sa lukom, samo da za Velju ne ostane ništa. Velja može da se slika! I u kafiću i na ivici bazena u Šilerovoj. Kod mene mu neće upaliti objašnjenje da se slikao pored bazena jer je mislio da je napunjen rakijom. Zna se ko je u našoj stranci zadužen za rakiju.“
„Dakle – privodi kraju nadahnutu diskusiju – mi ovo ne radimo da bi samo nama bilo bolje, nego upravo da bi bilo bolje celoj Srbiji i svakom njenom građaninu, pa i onima koji ne budu glasali za mene, ako su već toliko ludi. Ono, bilo bi dobro da i nam bude bolje, ali bi bilo još bolje da nama bude i najbolje, samo da me neko pogrešno ne razume.“
Aplauz odobravanja se učetvorostručuje.
„Dozvolite mi da vam na kraju, ali bez kraja, na jednostavan način i bez ikakvog preterivanja u nekoliko reči opišem kako se čovek, pa makar bio i premijer, oseća dok svojom glavom brani čast i dostojanstvo svoje države i svog naroda“ – posle duže pauze, kao pripreme za dramatičan obrt, započe govornik.
„Bilo je to u Srebrenici kada sam na spomenik žrtvama stravičnog zločina postavio cvet pomirenja dok su se, baš u tom trenutku, svi drugi učesnici poprilično odmakli, neki napred, neki u prošlost. Sa okolnih razlomljenih brda, kako je govorio blagi i pametni Selimović Meša, razleže se stravičan huk: Alahu ekbar! I onda poleteše kamenice, patike, flaše, psovke. Jedino što mi je tog momenta palo na pamet jeste da sačuvam dostojanstvo zemlje čoji sam premijer i da ne sagnem glavu. Za saginjanje, znao sam, biće drugih prilika. I, kao što znate, ništa me ne pogodi. Lažu oni koji tvrde da su namerno promašivali kako bi dokazali da Srbija na čelu ima promašenu glavu.“
Salom je vladao apsolutni mir u regionu.
Samo se, nepažnjom tonskog snimatelja, odape i ode u etar uzdah neidentifikovanog člana tehničke ekipe koji je ličio na poznatu sentencu Alahu ekbar, a u stvari je izgovoreno: al‘, ah, ak‘ bar i da te je strefio ne bi bila velika šteta.
A, možda je ovo poslednje, samo neuspela spekulacija neprijateljskih medija što se vidi i iz nepoznavanja gramatičkih pravila.
Dragoslav Pakić
www.stanjestvari.com
