Sve je napetije i obespokojavajuće

0
935

Nema dana kad se nešto preteće ne desi, kad se ne pitamo kako ćemo da opstanemo, čak i kad smo svedoci opšte umrtvljenosti, koja kao da se čini jedino spasonosnom. I tako, biće da nije slučajno, da se baš u ovom vremenu i ovim prilikama, razmišlja o stvaranju tzv. „Deklaracije o opstanku srpskog naroda“, koja se neće odnositi samo na Srbe u Srbiji i Republici Srpskoj, već i na Srbe ma gde oni živeli u svetu.

***

Čudo jedno, do pre nekog vremena Srbi su se u Srbiji zvali građanima, za razliku od nacionalnih manjina, koji su uvek i u svakoj prilici bivali zvati imenom matične nacije. Mi u to iznenadno „posrbljavanje“ ne verujemo, utoliko pre što od svih bivših jugoslovenskih republika, zvanična Srbija ima naj-nezainteresovaniji odnos prema Srbima u rasejanju, što se moglo videti i po bezobraznom odnosu u ostvarivanju prava glasa, na svim prošlim izborima, bez obzira o kom se u režimu radilo. Tu su jedino bili saglasni, ma kako su se, u svem drugom, među sobom kokali.

Ovaj poslednji režim, za koji je njegov Jedan čovek imao hrabrosti da kaže „mi živimo u demokratiji, u pravom smislu te reči“, u tom pogledu je najdalje otišao, imenujući čak jednog pripadnika nacionalne manjine za državnog sekretara za dijasporu!

I šta sad treba da predstavlja rečena Deklaracija?

Zapravo ko je taj koji će je napisati?

Objavljeno je da je obrazovan „tim“, ali nisu objavljena i sva imena, koja čine autori iz dveju srpskih republika, ali će, nema sumnje, glavni redaktor biti Jedan čovek, ono što će njemu i njegovoj ličnoj vlasti pogodovati. Kao i u svem ostalom.

***

U vreme kad je Jedan čovek objavio da će premijerka biti Ana Brnavićeva, rečeno je da će se ona baviti uglavnom unutrašnjim problemima, dok će se spoljnjim baviti Ivan Dačić. U tim danima javio se i Selaković, kao budući generalni sekretar Predsednika republike, koji je rekao da će se sledećih 5 godina spoljnom politikom baviti sam Predsednik, iako mu to Ustav ne omogućava, s obzirom da predsednik nema prava da se meša u izvršnu vlast, kojoj pripada i vođenje spoljne politike.

Međutim, kako se vreme odvija, vidi se da premijerka ne ispušta spoljnu politiku, i često putuje van zemlje na razne skupove. Tu skoro rekla je da će se sastati i sa Haradinajem, premijerom Kosova, koju državu Srbija ne priznaje, a njenog premijera i dalje smatra zlikovcem, bez obzira kako se Evropa prema njemu ponaša. Naravno, to „ponašanje“ se odnosi i na Srbiju, tj. lepo se vidi koliko Srbija ima šansu da uđe u EU.

Među angažmane na strani, spada i njeno nedavno učešće na „Konferenciji o svetskoj politici“ u Maroku, gde se sastala i sa albanskim premijerom Ramom, koji je susret protekao, kako je objavljeno, u „najboljoj atmosferi“, posle kog je izjavila, da je „Region sada prepoznat, da on ima pozitivne stvari da pokaže i Evropi i celom svetu“.

Međutim, „Dojče vele“ piše:

„Albanija je najveći proizvođač kanabisa (marihuane) u Evropi. Narko bande od toga zarađuju milione. Deo tih para odlazi na podmićivanje sudija, tužilaca, političara… Reforma pravosuđa morala bi to da promeni, ako može“ .

Dakle, region je i ovim „prepoznat“, još od ranije, da ne kažemo od vajkada kao takav, i, dabome, u tom pogledu se neće ništa izmeniti.

Uopšte, po svim tim silnim konferencijama, svašta se priča i izmišlja, ali stvari teku svojim tokom, omogućavajući učesnicima da prave poznanstva i ugovaraju razne korisne poslove, uglavnom za sebe.

To, valjda, zna i premijerka, iako je od skora ušla u veliku politiku, po želji i potrebi Jednog čoveka.

Uz to, počela je da ga imitira, pa je tako na susretu sa norveškom delegacijom, izjavila kako „Srbija može mnogo da nauči od nordijskih zemalja“, što je bez ikakvih osnova, s obzirom na različite tradicije i još više po tome koliko je Norveška jedna od najbogatijih evropskih zemalja. A onda, mi nismo od juče. Tj, kad smo mi imali nezavisnu državu (od 1878), oni su se tek spremali da je ostvare (1907). Da je rekla – „današnja Srbija“, koja se praktično odrekla svoje tradicije, pa i istorije, još bi se moglo prećutati ovo njeno zaletanje.

Ipak, jedna je stvar nejasna, iako se stalno pominje.

Naime, svakog dana se pominje tzv. region, u koji se svaki put smešta druga teritorija ili država, baš kao što se od Jugoistočne Evrope krenulo u Zapadni Balkan, u koji ne samo da je ugurana Srbija, već i Hrvatska, koja sebe nikad nije smatrala za deo Balkana, smatrajući sebe za pripadnika Srednje Evrope.

Da Vas podsetimo:  Nestranački pokret i dve kolone opozicije

Ovde, pak, nikog nema da se usprotivi tom prekrštavanju pripadnosti Srbije, koja ako je reč o Balkanu uvek je pripadala bar njegovom srednjem delu, iako ima onih koji nas tretiraju kao jednu od Podunavskih zemalja.

Jednostavno rečeno, ne zna se ko sve čini region.

Po nekad izgleda da njega čine sve bivše jugoslovenske republike.

***

Kao, počelo se sa tzv. „Unutrašnjim dijalogom“, mada bi bilo tačnije kad bi se reklo „unutrašnjim – monologom!“ Jer sve će biti kako Jedan čovek želi, odn. kako se on obavezao Zapadu, ne samo Briselskim sporazumom..

Da je tako i nikako drugačije, on sam je priznao 14. oktobra kada je izjavio:

„Hrabro ćemo predložiti narodu, rešenje za Kosovo“.

Čemu onda – dijalog, kad je, eto, već monologom – hrabro rešen problem. Nije, jer ima ih koji hoće da mu pomognu, da pred istorijom ne bude on jedini krivac. I otpočelo se okruglim stolom u palati Srbija, na kom su učestvovali predstavnici svih pravnih fakulteta u zemlji.

Njihovo mišljenje saslušala je nekakva „Radna grupa“, o kojoj se ništa nije znalo, ni ko je sačinjava, mada je izvesno da je Jedan čovek, po svojoj potrebi, formirao. Kao i sve ostalo. A o čemu su oni razgovarali, na osnovu kakvog predloga, to nije rečeno, mada je svima jasno da ogruli astal ne može sam iz sebe da predloži šta da se priča. Valjda je ta Radna grupa rekla ono što je od Jednog čoveka čula da treba da im kaže.

Posle ovih pravnika, doći će na red SANU, pa SPC… i tako redom, po oceni Jednog čoveka. Nas naročito interesuje šta će SPC u tom sveopštem pozorištu da istisne iz sebe, a u njegovu korist?

Reći ćemo samo jedno tj, zapitaćemo se:

Zašto se za sve naše nedaće, optužuje Vatikan, a ne SPC, koja redovno ništa ne čini da se spasemo vatikanskog diktata.

Zna li SPC da se još uvek vrši pokatoličenje pravoslavnih u Hrvatskoj, dok tamošnji mitropolit tvrdi da je došao u Zagreb, sa idejom da dokaže da je odnos između Srba i Hrvata – tek predrasuda!

Nije li ta „predrasuda“ samo – naša, koja nas je koštala i glava i para, od 1918, i nikad to nije prestalo, do dana današnjeg. Pa ni marta 2004. na Kosmetu, kada je jedna naša glumica, lično molila pok. patrijarha Pavla da se oglasi, da izađe u javnost, da se vidi da Crkva postoji i osuđuje vlast, što ne reaguje. Nije se oglasio. Na njenu javno ispoljenu nesreću. (Ako se ne veruje, možemo da kažemo i njeno ime)

Uostalom, ja sam još 4. dec. 1995. uputio poslanicu patrijarhu g. Pavlu i Gospodi članovima Svetog arhijerjskog sabora, koju sam kasnije 1997. objavio i u knjizi „Priziv“, i još tada kazao ono što bih i danas mogao da ponovim. Došli smo do toga, da je na povratku delegacije SPC iz SAD, koju je predvodio vladika Grigorije, iz njegovih usta čuli da SPC nikad nije bila nacionalna! A da niko nije reagovao.

Ne ljutite se i ne anatimišite me, ali ja sam u pomenutoj poslanici rekao i ovo „Jedino što je nama Srbima ostalo, to ste Vi, Vaša Svetosti, sa g. g. Arhijerejima.“

To bih i danas rekao, ali ocenite sami da li je to istina.

Najzad, da bih bio jasan i iskren, ja sam to i mitropolitu Amfilohiju rekao, podsećajući ga na borbu arhieopiskopa Makariosa, na Kosmetu ima da se delimo, po kiparskom modelu, što sam uvek mislio da je za nas jedino prihvatljivo, što i danas mislim.

Ne verujem da će se to ostvariti, ali bio bih Vam zahvalan, i ja i budućnost srpskog naroda, ako biste i Vi tako mislili i odlučili.

***

Današnja vlast je svima prijatelj, sem našem narodu, koji se, na žalost, svojom većinom, opredelio za nju i omogućio joj da čini ono što čini. Ima li koga, koji bi se založio da taj narod opameti, da ga vrati sebi i srpskoj svesti, ili će i dalje odlučivati paketići, sendviči, a negde i novac, da ostanu verni onima koji su nas doveli u stanje u kom se nalazimo. (Atanasije Jevtić, penzionisani vladika u svom otvorenom pismu je priznao „da nije očekivao da taj skorojević bude toliko primitivno pretenciozan, da pokuša srpskom narodu da promeni svest“)

Da Vas podsetimo:  Vučićevo pismo penzionerima i podela sto evra više su nego dovoljan razlog da se na takvim „izborima“ ne učestvuje

Palma, koji je jedan sposoban i pametan čovek, sedmi put je odveo jagodinske studente u Beč, i tamo se sastao sa zamenikom gradonačelnika, sa kojim je izjavio da su Austrija i Srbija brana islamizmu, iako zna da se ovde, za potrebe Jednog čoveka, tj. ispoljavanju njegove vernosti Zapadu, uspostavljaju školska odeljenja za migrantsku, muslimansku, decu, dok se, recimo, u Makedoniji svega 18 mališana upisalo ove školske godine u prvi razred, a u tri osnovne škole samo 161 Srpče uči na na svom maternjem, srpskom, jeziku.

Usuđujemo se da kažemo, šta će naši Srbi u Makedoniji, u kojoj se vrši tiha asimilacija, ili, pak, u Hrvatskoj, gde se vrši teroristička asimilacija i preveravanje u katoličku veru.

Mi nemamo prijatelje na Zapadu, što nam svakog dana dokazuju, ali nemamo ni prijatelje u susedstvu, što nikako da priznamo.

***

Jedan Čovek, kome je glavno zanimanje pojavljivanje na TV ekranima, imao je intervju na Insajderu, u kom je odgovarao na pitanja urednika Brankice Stanković, koja su bila dobro smišljena, ali bez jednog glavnog, koje pitanje svi od reda zaobilaze i smatraju njegovu današnju svevladu normalnom, iako je u Ustavu, kao takva, po članu 115, zabranjena.

Naime, Predsednik države „ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“, a Jedan čovek je već punih 5 meseci i dalje predsednik SNS-a i Koordinator svih bezbednosnih službi, što bi se moralo nazvati kao javno kršenje Ustava, na koji se zakleo 31. maja ov.g.

Zašto ga nije pitala kako to i takvo javno kršenje Ustava sebi dozvoljava?

Kad je, pak, reč o njegovim odgovorima, mora se reći da su mnogi odgovori izgledali kao prevodi sa nekog drugog jezika, sa rečnikom. Jednostavno rečeno, nerazumljivi su. Tako na primer: Da li je tačan podatak da je 6.940 građana, većinom uplatila identične iznose od 40.000 din, na račun SNS-a?

„Tačno je . To rade ljudi po opštinskim odborima… Molimo vas , onaj ko može, uplatite to“.

Ali, kako to da više hiljada ljudi uplate isti iznos od 40.000, „nije li to možda mehanizam pomoći, kojim neki tajkun prikriva finansijsku podršku stranci“

„Nema govora o tome, ali to će se sve ispitati. Evo, ja molim Agenciju za borbu protiv korupcije, da ispita sve do kraja, samo imajte malo strpljenja.“

A to se ispituje još od izbora 2014!

„Ne postoji ni jedan tajkun koji finansira SNS, jer to onda ne bi bio SNS, već DS, Jankovićev partija ili Vuka Jeremića“.

SNS obilato finansiraju oni koji su ga omogućili i stvorili. Tek. zar Jedan čovek može sebi da dozvoli da je ovaj narod sem što je lenj i toliko glup i lakoveran, da može da mu veruje da ljudi tek tako olako daju po 40.000 dinara na račun SNS-a. Zašto bi to radili ako nemaju od toga koristi? I svejedno je kako ih on zove tajkunima ili donatorima, oni postoje, i te uplate nisu slučajno iste u svakoj opštini, a rukovodstva po opštinama nisu samostalna, već rade ono što im se naredi iz Beograda, tj Jedan čovek, u protivnom lete iz stranke.

Brankica nije na tome insistirala i prešlo se na brata Andreja, pa na Gašića i Vulina…

Pa i na „kako se zove oblik vladavine u kojem se jedan čovek pita za sve?“

Usledio je odgovor koji više kazuje od njegovog objašnjenja.

„Nije tačno da svu vlast držim u svojim rukama. Država nikad nije zavisila od jednog čoveka… Mi živimo u demokratiji u pravom smislu te reči, druga je stvar što nekima smetaju pomaci koje smo napravili. Možda bi neki rekao da mu smeta snaga moje ličnosti, možda moja marljivost, a možda bi neki drugi rekli zašto ne poštuje dovoljno političke protivnike i da stalno hoće da se bori protiv nas, možda je u tome moja krivica…

Koliko je to sve jadno i sramotno!

Ostalo o čemu se govorilo, skoro je nevažno. Uostalom, Jedan čovek će se uskoro opet javiti i opet isto pričati.

Tek o rečenoj demokratiji, da kažemo i to, da se ovih dana, u Beogradu, govori o deljenju nekih „seniorskih kartica“, kojima penzioneri dobijaju čitav niz povlastica u kupovini prehrambenih proizvoda po nekim, a možda i svim, samoposlugama, pa čak i prilikom kupovina pozorišnih ulaznica!

Da Vas podsetimo:  Gde je (bilo) zapelo u srpsko-ruskim odnosima

A zašto to? Pa, biće izbori, zaboga! Time SNS javno i bez mnogo časti, kupuje savest penzionera, da bi glasali za njih.

Javljeno je da su po periferiji Beograda počeli sa deljenjem prehrabenih proizvoda, kao i to da se vrši preseljenje članova SNS-a iz unutrašnjosti u Beograd, kako bi se povećao broj glasača i eventualno došlo do svog gradonačelnika. Bedno! Tu ima jedna nelogičnost, po kojoj Jedan čovek razmišlja da imenuje za kandidata gradonačelnika, neko vanpartijsko žensko čeljade, što mnogo toga nagoveštava, a i kazuje. Jednostavno rečeno, on ima veće poverenje u vanpartijske ličnosti, nego u svoje članove stranke. Ili još jasnije, da mu je stranka kadrovski nejaka, sem što je retko poslušna.

Učinio je već jedan udar dovodeći vanpartijku za premijera, što se unutar SNS-a nije moglo pozitivno odraziti, tj. bez pritajenog gunđanja, ne samo od strane žensih članova. I sad opet to isto sa gradonačelnikom Beograda.

Nema sumnje, on računa na svoju moć i na njenu zahvalnost i poslušnost, koja će biti veća i sigurnija, nego od strane neke članice stranke.

***

Ovih dana u Skupštini su se naveliko diskutovalo o obrazovnim zakonima, od kojih je naročito važan bio onaj o uvođenju tzv. dualnog obrazovanja, koji je u punoj meri otkrio njegovo socijalno značenje.

Naime, ovim Zakonom uvodi se stručna praksa i za maloletnu decu, koja radeći po preduzećima stranih vlasnika, bivaju javno izrabljivana, kao neki mali ropčići, što je više nego otužno. I to se favorizuje od strane ministra prosvete kao garant sigurnog zaposlenja za tu decu u budućnosti, ne hajući na to što neki nestranački poslanici ukazuju da je reč o deci siromašnih roditenja, koji su prinuđeni da prihvate ovaj vid obrazovanja, kako bi obezbedili njihov budući život.

Mi se sećamo nekadašnjih Škola učenika u privredi, koje su prema ovim sadašnjim sa tzv. dualnim obrazovanjem, bile pravi fakulteti. Manipuliše se sa time kako su ovo dualno obrazovanje uvele i daleko bogatije zemlje, kao što su Švajcarska i Nemačka, koje time hoće da smanje uvoz radnika iz drugih zemalja, dok se Srbija obraća tom i takvom obrazovanju, uz neomeđeni izvoz svojih građana upravo u te zemlje.

Posle Bolonjske deklaracije, kojom nam je fakultetsko obrazovanje drsko smanjila nivo, a u nekim granama čak ga svela na srednjoškolski stepen, sad i ovo dualno obrazovanje, koje će pomoći još veći socijalni raskorak građanstva. Kuda to Srbija ide, nego u svoju propast.

Usred takvog neodgovornog ponašanja, sa navodnim evropskim ciljem, ovih dana smo dobili i zakon o „Nacionalnoj (!) akademiji za javnu upravu“ koja će se ustanova baviti doškolovavanjem svih državnih činovnika, kroz opšte i posebne programe, čime će se podići njihova kompetentnost u obavljanju poverenih im poslova. Ovo doškolovavanje biće obavezno i za ministre, predsednike opština i gradonačelnike…

Prosto, blago nama!

Ali, ako se ovom Akademijom stiče kompetentnost u obavljanju poslova, to se javno priznaje da su postojeći funkcioneri nekompetentni za obavljenje poverenih im poslova. I ko ih je kao takve, birao i postavljao na odgovorne funkcije, hoće li ti moćnici biti predavači u toj Akademiji , koja će biti samostalna ustanova i moći će da ugovara saradnju sa „vodećim svetskim univezitetima“! Prosto – fantazija!

Pogotovu kad se ima u vidu, da je taj Zakon obrazlagao ministar za javnu upravu, koji je , kako je objavljeno, diplomirani politikolog! Svašta!

Ko zna, možda će za rektora te Akademije postaviti Žarka Obradovića, bivšeg višegodišnjeg ministra prosvete i zamenika šefa SPS-a, pogovu što predaje predmet o državnoj upravi, na univerzitetu Menadžmenta!

Slobodan Turlakov

P.S.

Zna se da je nekadašnji ruski ambasador Konuzin, postao zapamćen po svojim istupima („Ima li ovde Srba?“), tek pred kraj svoga mandata. Na žalost.

To isto ponavlja se i sa sadašnjim ruskim ambasadorom, Čepurinom, koji se tek ovih dana isprsio i sručio čitav niz ozbiljnih primedaba, bez svog, inače uobičajenog, smeška!

Što znači da će nas uskoro napustiti.

Iskreno rečeno, mi ne razumemo doktrinu ruske politike, po kojoj se oni ne mešaju u unutrašnje stvari država, a jasno vide da zapadne ambasade, haraju po njima, da su im, kako je rekao Skot, vrata svih ministarstava u zemljama svog mandata – širom otvorena.napetije i obespokojavajuće.

Prof. dr. Slobodan Turlakov

novinar.de

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime