SVE OVO SE NE BI DOGODILO DA JE PERA ODMAH OTIŠAO U POLICIJU

1
379

Da se odmah razumemo, ne mogu bez jakog grča u želucu da gledam kako Ukrajinci napuštaju Ukrajinu, kako Ukrajinci Ukrajinci odlaze na zapad, a Ukrajinci Rusi odlaze na istok.

Ne mogu bez jakog grča u želucu da mirno, iz svoje fotelje, posmatram majke i decu, kako napuštaju svoje domove, svoje sinove, očeve, braću, muževe, i ostavljaju ih da misle na zapad ili na istok.

SVE SVETSKE “OLUJE”

Ne mogu, a da se ne podsetim odlaska Sirijaca, Afganistanaca, prepunog parka kod beogradske autobuske stanice, gde sam vodila decu, da toj drugoj deci kupe hranu, da bi naučili da saosećaju sa tuđom nesrećom.

Ne mogu da se ne setim prevrnutih čamaca po Mediteranu iz kojih niko živ nije izašao, Srba, Hrvata, Muslimana…. (ovo Muslimana, sa velikim M, je posledica mog odrastanja u SFRJ, ozbiljna, ali druga tema).

Ne mogu da se ne podsetim višekilometarske traktorske kolone od skoro 200 hiljada ljudu posle Oluje 1995, na autoputu “Bratstvo jedinstvo” pred Beogradom, kojoj taj isti Beograd nekoliko dana nije dozvoljavao da uđe u grad.

Ne mogu da se ne podsetim dnevno malobrojnog, a svakodnevnog petogodišnjeg odlaska mladih ljudi autobusima ispred Hotela “Slavija”, do aerodroma u Budimpešti, pa odatle avionima ko zna gde, jer je Beograd bio pod sankcijama, njihovih zagrljaja sa roditeljima, decom, u tišini, sa bezglasnim suzama “Ovo nije moj rat”.

A tako “tiho” je otišlo bar još 200 hiljada ljudi, (jedni došli, drugi otišli, opet posebna tema kojoj sada nije vreme).

Ne mogu, a da se ne podsetim, moje skoro svakodnevne “borbe” za vazduh u prepunim autobusima i trolama GSP-a, stojeći na jednoj nozi, jer za dve nije imalo mesta, sa glavom podignutom u vis, da bi se došlo do malo vazduha koji ćete održati do “tvoje” stanice.

Ne mogu da se ne podsetim grafita, koga je samo u tom požaju bilo moguće videti, na vrhu zgrade s početka Maršala Tita, ili ti Kralja Milana, ili ti Srpskih vladara (nemam pojma kako se danas zove), iz pravca Slavije ka Terazijama

Da Vas podsetimo:  Skupština usvojila izmene koje primoravaju Đukanovića da imenuje mandatara

“Sve se ovo ne bi dogodilo da je Pera odmah otišao u policiju”.

Koliko sam puta domišljala, ne razmišljala, koliko je autor tog grafita, morao da bude vispren da u tako jednostavnoj i naizgled zajebantskoj rečenici, opiše ono što je trajalo i što se gledalo i što se živelo godinama.

Ne mogu, a da ne osetim tu ubijenost u pojam, a strah u kostima, istovremeno dve različite senzacije, već posle nekog vremena, kada začujem zvuk sirena za vazdušnu opasnost, tih drhtaja pod skoro anesteziranošću, kada su avioni preletali Beograd, probijali zvučni zid 1999. godine, a rakete pogađale neke ciljeve. Koje, gde će noćas udariti? Bum. I danas, kada god zagrmi, ja se stresem, samo na taj zvuk.

Ne mogu, a da mi se sva ta sećanja ne vrate, i što je još gore po mene, kao da ih ponovo doživljavam. Uvukla se neka jeza u kosti, i džabe što znam da grmi, a ne padaju bombe. Isto je kao da padaju.

Ne mogu da se svega toga ne podsetim, kada gledam samo snimke, nekih Ukrajinaca, nekih Rusa, nekih granica, nekog “toplog” prijema istih tih ljudi, koji će trajati toliko koliko su kamere uključene, a sada su uključene 24 sata, jer ni jedno dobročinstvo nije večno.

MEĐUNARODNO “PRAVO”

Ne mogu da slušam američke zvaničnike, a da mi se ne zgrči žudac, kako je povređeno međunarodno pravo u Ukrajini. Jeste.

A gde ste bili kada je povređeno međunarodno pravo u Siriji ili Afganistanu, u Iraku, gde ste bili kada je povređeno međunarodno pravo u Jugoslaviji 1999. godine, kako god se ona tada zvala (opet ne znam, jer mislim da sam četiri puta zaspala u jednoj državi, a probudila se u drugoj), gde ste bili i gde ste sada, u Palestini od 1948? Da ne nabrajam više gde se sve svetski policajac pojavljuje, navodno braneći međunarodno pravo.

Da Vas podsetimo:  Vučić kaže da Srbija ostaje na evropskom putu, Fon der Lajen najavljuje pomoć (VIDEO)

Odoh naširoko bez namere. Namera mi je bila Zelenski.

Posmatram ga skoro svako veče kako kao predsednik jedne suverene države, upotrebljava svetske medije, koji mu zapravo dopuštaju da ih zloupotrebljava. Naravno, “kao” dopuštaju. Zajebao je, bar za sada i Vučića, jer svakodnevno, u majici kratkih rukava, plače nad sopstvenim narodom, a moli Boga da se sve nastavi, kako bi zadobio što veću međunarodnu podršku.

Pa nemoj molim te, samo da mi pričaš o patnji sopstvenog naroda, u majci kratkih rukava. Dosta je, razumeli smo se. Nemoj u majci s kratkim rukavima da izigravaš žrtvu, jer nisi ti žrtva, bez obzira na rukave, žrtva je tvoj narod, svi građani tvoje države bez obzira na nacionalnost, i oni što idu na zapad i oni što idu na istok.

A Zelenski kao da uživa u samoljublju. U očima mu gori žar za svetskom pažnjom, da ne upotrebim neku drugu, vulgarniju reč, koja bi mnogo bolje opisala stanje u kome se intimno nalazi. Zaboravio je da kod svetskog policajca, Amera, možeš da budeš zvezda, samo u ograničenom periodu, posle toga te nema. Brzo će shvatiti. I imam utisak da će ostati u majci na špaline (što bi rekli Dalmatinci), na bretele.

Da se odmah razumemo, s početka, ne opravdavam Putina. Vrlo opasan potez i ne samo potez, vrlo opasan početak promene svetskih pozicija i uništavanja miliona “običnih” života, što u bukvalnom, što u prenosnom značenju. Tim pre, vrlo rizičan, skoro kocka, u koju se bacaju današnje pozicije čitavog sveta. Ali druže američki, dokle? Dokle uređivanja sveta po tvojoj meri? Dokle? Dok ona druga strana ne pokaže da nisi jedini? Ko je luđi, ne želim ni da znam.

Da Vas podsetimo:  Kosovski MUP: Od danas opomene, od 21. novembra i kazne

Neću se upuštati u to ko je spreman da se kocka do kraja. I bolje da to nikad ne saznamo i iskreno se nadam da nećemo. Ali dotle ćemo gledati izbegličke kolone, u bilo kom kraju sveta, ili ćemo biti u njima? Dotle ćemo gledati promenjene živote, ili ih živeti? Nekima će nečija kocka biti majka, nekima maćeha, ali će ovi prvi uvek biti malobrojniji i to znatno malobrojniji.

NE ŽELIM DA GLEDAM LJUDE KOJI NAPUŠTAJU DOMOVE

Ne želim da se prisećam ljudi koji su napustili svoje domove. Vređa me to do srži. Znam one koji nikada ne bi napusti drvo pod kojim su rasli i porasli, ili ulicu, svejedno. A morali su. “Ne lomite mi bagrenje”, ispevao Đorđe Balašević davnih godina. Pod nekim drugim, ali sličnim okolnostima, malo sporijim, ali isto ubitačnim (posle je retko pevao, ali i to je druga tema).

Ne želim da gledam ljude koji napuštaju svoje domove. Ne želem da gledam bilo kog Zelenskog, u bilo kom kraju sveta, sa adolescentno zapaljenim očima i kratkim rukavima.

Ne želim da bilo gde vidim predsednika koji ništa nije naučio iz istorije sveta i misli da je prvi i koji je zato spreman da žrtvuje sve, bez trena promišljanja i trunke saosećanja prema ljudskim životima. Takav nije odmakao od srednjeg veka. Na žalost, takvih je danas more. Pametniji, lukaviji, pokvareniji, samo zabace udicu i neko će se upecati, gde su rude, gde je nafta, gde je bilo šta što može da se unovči. Briga njih za izbegličke kolone.

A da je Pera odmah otišao u policiju? Šta bi se dogodilo?

PIŠE: Jelena ĆIROVIĆ

http://kolumnista.com

 

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime