Bio sam u dilemi da li da stavim ovaj naslov ili nešto u stilu – Vi gore, a mi dole …, ali je pobedila nostalgija i sećanje na neka davna moja detinja vremena. A nije ovo priča o meni – povod je nedavni Utisak nedelje u kome su gostovali: Dušan Teodorović, akademik, Marinika Tepić, narodna poslanica i Nenad Prokić, dramski pisac – tako su ga predstavili.
Elem, da se vratim na onaj naslov. Rodio sam se, davno, na Banovom Brdu, u vreme kad smo na Čukaricu (odatle je išao tramvaj „trinaestica“ – jedina veza sa Beogradom) išli preko „poljane“ (današnja šuma duž Požeške ulice). Bila su to teška vremena, rat se tek završio, ja sam bio mali, još u školu nisam išao, išao sam po kraju bos, patike (ne kao ove današnje) sam čuvao i obuvao samo kad idem u varoš (Beograd). Moj komšija Sele, godinu dve stariji od mene, kojim sam bio fasciniran pa sam svuda išao za njim, nije imao ni patike – tetka Stanojka mu podšila neke vunene čarape i on je u tome išao.
I kaže meni Sele jednog dana – Čuo sam od majke da je danas Spasovdan, ima vašar u Žarkovu, ‘ajde da odemo tamo. I mi onakvi kakvi smo bili, prečicom preko Repišta, odemo na vašar. A na vašaru, svega i svačega – ono što bi rekli u pesmi „sablje, kolači, arapski at …“, igraju se kola na sve strane – jeleci, pargari, dukati, anterije … kabeza, sladoled, liciderska srca … – što ti duša ‘oće!
Motali se mi tamo, pa kad smo se nagledali i umorili, istim putem kući … Posle batina koje sam dobio – tada je to bila dopuštena vaspitna metoda, a ne kao sada – išopa te otac po dupetu, ti ga prijaviš policiji i oni ga odvedu u zatvor zbog nasilja u porodici, kaže mi majka – ‘Ajde, pričaj kako ste se proveli na vašaru. I ja tada izgovorih misao koje ću se sećati celog života – Ih vašar! Sve seljaci samo Sele i ja gospoda!
* * *
Ja to shvatio još dok sam mali bio a gore navedeni iz pomenutog Utiska nedelje nikada. Oni se i danas ponašaju kao „gospoda“. Od njih četvoro sa troje sam „prijatelj“ na fejsbuku, što znači i da jedni druge pratimo. Ja sam čovek ozbiljnih godina, „na kraju puta“ što bi rekao jedan moj prijatelj, ne spadam u javne ličnosti kao oni, ali imam sjajnu i uspešnu karijeru u svemu čime sam se u životu bavio – od sporta u mladosti, posla koji sam radio, do advokature kojom se još uvek bavim, tako da ni njima ni bilo kom drugom ni u čemu nisam konkurent, niti imam ambicija da to budem. Stižem čak i da pišem, do sada sam objavio četiri knjige, kako jedan kritičar reče, „o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način“, naravno o stvarima koje nas okružuju.
Ne bih ja time morao da se bavim, jer lično ni ja ni moja porodica nismo ugroženi. Govoreći o svojim životnim devizama svojevremmeno sam napisao i ovo: … – Volim za ručkom da otvorim flašu dobrog vina. Dve mi je mnogo. – Zadovoljan – čitavog života sam imao za flašu vina (dobrog)… Pišem, jer kao intelektualac – tako se osećam, imam obavezu da dignem glas protiv ovoga što nas okružuje.
Imam sjajne kritike i na fejsbuku gde objavljujem svoje tekstove i svakodnevno dobijam zahteve za prijateljstva, tako da sam ih već blizu hiljadu stekao. Naravno, pratim i objave drugih autora – među njima i ovde pomenute učesnike Utiska nedelje i nikad ne propuštam priliku da to što drugi objavljuju kad mi se dopadne i lajkujem“, ponekad ih čak i prozovem, a da nikad – i to je poenta ovoga što pišem, od onih koji se politikom bave – naravno mislim na one iz opozicije, ne dobih nikakav ni odgovor, ni komentar, čak ni ono kurtoazno – hvala! Kao ilustraciju toga što hoću da kažem navešću ovde samo jedan konkretan primer. Učestvovao sam u serijalu – Partokratija, kancer demokratije, koji je išao na tv N1 i u jednoj od epizoda, govoreći o vremenu čiji sam svedok bio, Gordana Čomić me je prilično autoritativno „demantovala“ ustvrdivši nešto što ona jednostavno nije mogla znati bolje od mene. Nije to mene posebno pogodilo, jer nije bilo ni dovoljno ubedljivo, ali sam pokušao da uspostavim komunikaciju sa njom – ne da je „grdim“, već jednostavno da o tome dodatno razjasnimo svoja gledišta i naravno – nisam uspeo ni da doprem do nje. I ona se osetila kao „gospoda“ (što bi rekao pokojni Ekrem Jevrić) za razliku od nas „seljaka“ (sve u smislu one moje gore navedene detinjarije). A za razliku od njih, primećuju me i neki mediji i neki nedeljnici, neki novinari – ne bih ovde pominjao imena, jer ovo nije traktat o meni, čak i neki istoričari, koji kažu da bi hronike koje pišem mogle imati i neku vrednost kao dokument o jednom vremenu. O tom autizmu opozicionih delatnika sam objavljivao i posebne testove, all rekcije na to – nikad!
Razgovaram o tome sa prijateljem, novinarom, bio je svojevremeno dopisnik iz inostranstva i on kaže – a šta misliš, kako se okupljaaju oni „žuti prsluci“, što mesecima protestuju u Francuskoj? Preko društvenih mreža, naravno!
Pa „gospodo“ (u smislu one moje dogodovštine koju opisah na početku), vi kojima je pristup medijima praktično onemogućen, vidim kako se mučite oko iznalaženja metoda daljeg delovanja, da li vam je ikad palo na pamet da pokušate da iskoristite ogromni potencijal društvenih mreža. Valjda vam je jasno da je taj „medij“ drugačiji od „rijaliti medija“ kojim vlast zaglupljuje ovaj jadni narod. Izađite iz svog autizma. Stiče se utisak da je vaše opoziciono delovanje samo sebi svrha, da vam je više stalo do pozicioniranja unutar opozicionog bloka nego do realizacije proglasa koje objavljujete. Pokušajte da oslobodite potencijal društvenih mreža, jer drugim efikasnim sredstvima u ovim uslovima ne raspolažete i time stvorite sinergiju koja bi iz takvog delovanja mogla proizaći.
Volim da svoje tekstove propratim odgovarajućim vicom, anegdotom … Ovog puta o onoj dilemi na početku oko naslova teksta – Razgovaraju dva uesnika onog rata tamo, tim pričama nikad kraja: „Nadgornjavali smo se sa Nemcima oko jednog proplanka čitavu noć i dan – čas mi gore, a oni dole, pa obrnuto … ali najstrašnije je bilo kad je krajem dana došao šumar, pa nas sve poterao što smo izgazili travu!
Eh, da je nama danas jednog šumara!
Dragiša Ćolić
