SVE ŠTO NE MOGU NJIMA – URADIĆE NAMA

0
111

Ambiciozne nacije izgradile su ideal ambicioznog pojedinca. Zapadnjaci su ovde prvi. Najčuveniji primeri, svima su poznati. ( Lok, Niče, Gobino) Pored njih su armije njihovih prepisivača i sledbenika. Političari, generali, industrijalci, raščinjeni sveštenici, gladni moći, čija su sva obećanja boljeg sveta propala.

Spisak onih pre njih i onih koji su se pojavili posle, stvarno je ogroman. Nije ovde mesto za to, ali se mora reći da mnogi još uvek veruju u njihove vizije. Njihov rasizam porodio je njihov imperijalizam. To ne sme da im se kaže. Zaboga, pa oni i njihove nacije su stvarali civilizacije. Istovremeno, u toku tog „stvaralaštva“ uništavali su tuđe kulture i države.

Nemački nacisti su imali svoje godine, i pripadnike „nižih rasa“ ubijali u industrijskim razmerama. Došlo je i prošlo, prestali smo da brojimo mrtve i oprostili. Rastajali smo se, opraštali i potom ostajali bez isplate ratnih odšteta, koje su pretvorene u zajmove sa određenim datumima vraćanja. Nije nam bilo prijatno, ali žrtve rata i njihovi potomci, nikada neće dobiti stvarnu moralnu niti pravnu satisfakciju.

Svi ti ambiciozni ljudi, baš kao i njihove gorde države, od kada su nastale, uvek i u svakoj situaciji samo se za sebe brinu, i to samopoštovanje postane dominantno u njihovim životima. Pohlepa je izbrisana sa spiska grehova i od egoizma se napravila vrlina. U njihovoj krvi je porobljavanje i pljačka drugih država. U modernim vremenima, što ne uspeju bankari, završe generali. To dalje znači da se pojedinac izoluje od društva, od „ostatka“ društva, od ostatka sveta.

Ta se ideja i kod nas probila. Imali su svoju parolu: „Evropa nema alternativu.“ Izgleda da su stratezi sa Zapada u jednom periodu našli saradnike u državnim strukturama naše države. Može li neko da kaže gde mi to idemo? U njihove klubove za „kvalitetne osobe“ nikoga iz Srbije, sigurno nikada neće pustiti, ma koliko dugo čekamo, i zna li neko uopšte da kaže šta u stvari čekamo?

Da Vas podsetimo:  Elita u Srba

„Brinite sami o sebi“- poručivali su nam naši hiperaktivni državnici. Nije država vaša dadilja, ima ona preča posla od vas, od brige za narod. Svako za sebe, Bog za sve. Idite u crkvu, slušajte popove kako pevaju, molite se. Ako nećeta da budete krotki, i nećete da budete u našoj organizaciji, možete nam glancati cipele. Nas posao čeka. Privatizacija još nije okončana. Moramo da dovodime strane investitore. Čitaj: moramo da prodamo sve, da više ništa ne ostane u srpskim rukama. U tom procesu smo videli da niko ne učestvuje iz humanosti i bratstva. Primer je poznat. Svi misle samo na to kako da što više zarade na našim resursima i našim slabo plaćenim radnicima. Strane investicije nikada i nigde, nijednu zemlju nisu podigle. Samo su od tih država napravile kolonije. Ako se negde desilo nešto drugačije, ako postoji pozitivan primer, ako se varam, bio bih sretan. Iznesite dokaze na videlo, ne zakopavajte ništa, proklijaće i daće gorke plodove.

Dakle, budimo poslušno roblje! To se od nas traži i očekuje. U njihovim fabrikama treba da radimo u njihovim bankama da štedimo. Rat je stari instrument dominacije, pritajen i čeka da bukne, kad sve ostalo ne uspe. Cilj mora biti postignut. Potčinjavanje i dominacija moraju da se izvrše. To hoće Zapad za koga smo uvek bili i bićemo samo „mali Rusi“. Sve što ne mogu njima, uradiće nama. To su činjenice, i to je istina koja nas rastužuje i koju teško prihvatamo.

Veliki, duboki osećaj neizvesnosti i odvojenosti postoji i javi se podela na „ja“ i „oni“. „Mi“ kao da ne postoji, kao da je sve kolektivno nestalo. Svako o tome razmišlja i svaki neprijatelj sa kojim smo se suočili, nalazio je lako svoje ideje u svom okruženju. Mi smo se branili bez žaljenja i bez straha, dok su zavese često bile navučene na oči saveznika i prijatelja.

Da Vas podsetimo:  AFORIZMI-RASPUST

Moramo dočekati zoru! Teško je, svi oko nas su se svrstali u vojne saveze, a mi bi da budemo samostalni, da srpskom vojskom naši generali komanduju, ne tuđi. Ako ponovo vidimo dan, moraćemo da nastavimo, ako umemo da se oprostimo i odemo. Za mene i moje stare drugove, to nije bili teško da shvatimo.

Gordost i ambicija na kraju ubiju svakog.

Jedno mi ipak nije jasno. Nemački tenkovi su danas ponovo nasuprot ruske armije. Zovu se „leopardi“. Nemci vole da svojim borbenim tenkovima daju imena krvoločnih zveri. Znaju li Nemci šta ta slika izaziva kod Rusa, koji još pamte vreme kad su čuveni nemački „panteri“ i „tigrovi“ bili na ruskoj zemlji, zajedno sa „Leptir“ bombama i „štukama“na nebu. Crvena armija zapalila je sve te „životinje“.

Nemačka levica je danas na ulici, protestvuje što se nemačko oružje šalje u Ukrajinu, neće da Nemačka plaća NATO, da ratuje protiv Rusije. Uzalud, njihova vlast je pod pritiskom i ponižena, mora da misli i radi drugačije. Obe strane su davno izvukle pouke koje su izgleda sada zaboravljene. Pamti li nemačka država kako je Berlin izgledao na kraju arijevske igre? Mada svi zavisimo od vremena i nemamo pravih reči da to opišemo, jedno smo shvatili:

Rusi nikada nisu bili fašisti. Vašiste su ubijali i zarobljavali, oslobađali porobljene narode. Sreća ih uvek pozove i oni na kraju rata podele cveće, i naprave nove karte. Naredbom Vrhovnog zapovednika oružanih snaga, dalekog 24. juna 1945. u Moskvi, održala se Parada pobede. Jedinice svih frontova, Sovjetska mornarica i vojne akademije, izvršile su marširanje. Generalisimus, drug Josif Visarionovič Staljin, stajao je na Lenjinovom mauzoleju i posmatrao, njegov zamenik, maršal Žukov, izvršio je inspekciju Parade, maršal Rokosovski lično, zapovedao je Paradom. Mislili smo da je time ta stvar okončana, da je mir zavladao ali još uvek nije kraj.

Da Vas podsetimo:  Beda srpske nacionalne pameti

– Samo smo se oprostili 45-te, dok se ponovo ne sretnemo. Ovog puta Rusi nisu čekali da prime udarac, morali su da udare prvi – kaže mi prijatelj koji ne skida rusku šubaru cele ove zime.

– Ma kakvi tvoji Rusi, ovo je katastrofa.

-A ti kao ne znaš, oni isti, …sa popovima se sada izmirili – Boljševici,

-A Lenjin, gde ti je?

– Značku sam stavio u album.

Pokvaren sat radi, pokušava da otkuca naše vreme, da nas obruka, odvrati i omete. Prljavština nam pada na spomenike, na lica. Prašina nas pokriva, i nemamo više nikakvih iluzija dok se probijamo kroz blato. Ponovo su se podigli, organizovali i krenuli. Samo što ovaj put za sebe kažu da su ono protiv čega ustaju. Kažu da su humanisti, da se bore protiv tiranije, da vole slobodu.

Autor: Nebojša Ivanović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime