Nikome ne sporim slobodu da mrzi i prezire svoj narod i zemlju, a voli Evropsku Uniju, Ameriku ili bilo koju svetsku internacionalu; da Vatikan smatra “sestrinskom crkvom“, a Hrvate “regionalnim partnerima“, “susedima“ ili čak “braćom“; da se zalaže za “izmirenje“ sa krvnicima, makar Stepinca trebalo proglasiti “svetiteljem“, ili šta god tome podobno. Ne sporim im slobodu da smatraju kako je jedina prava muzika rokenrol, a gusle i epika nešto čemu se treba smejati ili kako se čitav svet neprekidno “razvija“ i “napreduje“, a jedino smo mi “crna rupa“, koja, ako sebi želi dobra, tom “svetu“ mora da se upodobi što pre, na svaki način, makar nas lagao, varao, pljačkao i čerečio na još gore načine nego do sada.
No, od istih očekujem da ni meni ne spore slobodu da se distanciram od njih. Ne iz nekakve uobraženosti ili gorčine (mada ova svakako postoji), već jednostavno što zaista nemam o čemu da razgovaram sa prijateljima srpskih neprijatelja, i štaviše – sve teže podnosim i njihovu blizinu, jer me kruni i degradira taloženje nekakvih lažnih reči i praznih zvukova koji dolaze sa njihove strane.
Problem je, međutim, što oni čine upravo to. Presreću me kojekuda i napadno obrazlažu svoje stavove, iako me njihovi argumenti zanimaju koliko i uticaj mesečine na pubertet komaraca. Mene recimo savršeno zabole koliko je Srbija u “zaostatku“ za “razvijenim svetom“, te koliki je BDP po glavi stanovnika u Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, a koliki kod nas – ali stalno nailazim na uzrujane statističare koji me zatrpavaju podacima sličnog tipa. Kao što me još više zabole šta je papa Francisko rekao o problemu “globalnog terorizma“ i šta po njemu valja preduzeti u vezi sa tim (a nailazim i na takve koji me ubeđuju u njegovu “vrlinu“ i neophodnost “ujedinjenja hrišćana“ protiv islamske opasnosti). Svejedno mi je takođe da li će kolonijalni namesnik biti Aleksandar Vučić ili Saša Janković – zapravo mi je ispod časti da jednu jedinu reč potrošim na tako groznu i sramotnu dilemu, a nekmoli da se brinem ko će pobediti na sledećim takozvanim “izborima“ za funkcije koje su u kolonizovanoj zemlji potpuno nebitne, zapravo protokolarne. Na pamet mi ne pada da se opredeljujem između političkih razvratnika, iza čije se slatkorečivosti krije odvratno slugeranjstvo i najstrašnije crnilo duše – i koji su svi do jednog, šta god govorili i koliko god se među sobom tobož razlikovali, zapravo pioni globalne internacionale koji samo igraju svoje uloge, unapred dodeljene od režisera iz zapadnih superstruktura.
No oni koji me uvlače u tako besmislene i jalove rasprave, nikako da shvate da se ja zapravo usiljavam da ih slušam, i to samo zato što kao Srbin i hrišćanin nastojim da pokažem nekakakav respekt i prema njima (iako mi to iz godine u godinu pada sve teže). Ne, oni u svojoj uobraženosti i drskosti često misle da se ja kolebam, pa me treba samo dovoljno stisnuti da bih se prelomio na njihovu stranu (A ništa me tako ne naljuti nego kada shvatim da me neko tretira na takav način). I što je najčudnije, kada najzad shvate da me ničim ne mogu pridobiti, oni se namršte i uzjogune, kao da sam ih u nekom smislu prevario, iako im ja nikada, ni najblažom rečju ili gestom nisam dao nagoveštaj da ću prihvatiti bilo šta od onoga što mi naturaju (valjda ga nalaze u samoj činjenici što uopšte pristajem da ih slušam). Više puta su mi takvi govorili: “Razočarao si me, ja sam te smatrao za školovanog i pametnog čoveka“. Biti “školovan i pametan“ u njihovom pojmovniku valjda znači biti na strani nečega “svetskog“, a nipošto na strani “domaćeg“, ili samo onoliko koliko imponuje tom “svetskom“. Ako mu ne imponuje, onda ga odbaciti bez razmišljanja. Sve svetsko za njih je apsolutno, sve domaće relativno.
Kod mene stvari stoje obrnuto. Sve svetsko je relativno, a apsolutno je samo ono što je i Dučić naveo kao naslov jedne svoje knjige – “Verujem u Boga i Srpstvo“. I uistinu “školovanim i pametnim“ (ili neškolovanim, a pametnim, jer puno je i takvih, baš kao i školovanih, a nepametnih) smatram samo one koji vrednosne prioritete razumeju, i što je još važnije – dušom osećaju, na takav način. Sa onima kojima je ma šta svetsko iznad ma čega srpskog, bojim se da uveliko počinje ista ona linija razlaza koju je i Njegoš ocrtao u “Gorskom vijencu“.
Autor: Svetislav Pušonjić
