Polazeći od izvornog značenja reči “tranzicija“ zaključujemo da se se radi o prolazu ili prelasku. U našem slučaju, tranzicija znači prelazak iz komunizma/socijalizma u demokratsko uređenje države. Tranzicija nije bilo ni malo laka a bila je vrlo krvava. Taj period obeležili su diktator, rat i na kraju 5. oktobar. Ali tu nije kraj, tranzicija u Srbiji još uvek traje i još uvek je veoma bolna.
Za koga?
Za onog čoveka koji sa svojih 50 i nešto godina radi na trafici za neku smešnu platicu.
Videh ga na jednom kiosku u Nišu. Taj je čovek verovatno radio u nekom velikom preduzeću (MI Niš, EI Niš…) a onda je dolaskom “veličanstvene“ tranzicije preduzeće puklo ili je privatizovano a radnik je otpušten kao tehnološki višak. Kao kadar zanata koji više ne postoji on nije nikada mogao da pronađe posao u struci. Zato se zaposlio na trafici i radi po 12 sati dnevno za dnevnicu koja se u Americi ostvaruje za jedan sat posla.
Izgubljen u tranziciji…
Tranzicija je bolna i za onog ne-tako-mladog čoveka koji još uvek ne zna šta će sa svojim životom. Apsolvent, sa svojih tridesetak godina, on je i dalje član omladinskih udruženja ili zadruga. Tamo uspeva da nađe neki poslić koji će mu doneti s vremena na vreme po dve hiljade. Čišćenje loma i šuta, čišćenje dvorišta, unošenje uglja – nebitno. Živi sa majkom i ocem koji bi vrlo lako mogao da bude onaj pređašnji koji radi na trafici.
Ovaj ne-tako-mladi čovek o porodici ni ne razmišlja, naravno. Gde da stvara porodicu? U stanu od 50 kvadrata, sa roditeljima u susednoj sobi… Ne možete se ljutiti na njega…
On je samo još jedna duša izgubljena u tranziciji…
Od 2000. godine vlast nas konstantno laže. Od svake nove slušamo priče kako će tranzicija proći. Kada, gospodo moćnici? Koliko nas treba da proglase tehnološkim viškom da se to završi? Koliko javnih preduzeća još morate da prodate strancima budzašto? I na kraju, koliko nas još treba da pocrka pa da to prođe?
Dajete subvencije, besplatno zemljište, besplatne priključke za struju i vodu folirantskim investitorima koji crpe sve što mogu da iscrpe a na nas gledaju kao na jeftinu radnu snagu.
Gradite razna “Ušća“, “Forume“, “Akvaviv parkove“ i ostale šoping-molove koji služe kao šarena fasada vaših neuspeha, dok u njima radnici rade kao roblje.
Svima su puna usta socijalne pravde, termina koji danas više ništa ne znači.
Gde vam je socijalna pravda!? Gde su prava radnika!? Gde su sindikati? Nema! Radnici su volovi koji vuku plugove! Za njih treba samo bič i ništa više!
Rukovodstvo “Jure“ ne dozvoljava radnicima da se organizuju u sindikat, kažu da na to nemaju pravo! Radnici su zadovoljni kad im se isplati zarađeno, drago im je što za to ne moraju da mole…
Kao i u svakoj priči, i ovde postoje pobednici.
Dve vrste pobednika su izašli iz ove priče, koja još uvek traje.
Prvi su šverceri, nafte pre svega, a onda i ostalih buvljačkih stvari. Krupni igrači. A zatim i oni malo manji koji su po uličicama i gradskim trgovima menjali devize. Pored njih, tu su i razni drugi “biznismeni“ koji su krupan kapital stekli (naravno) mutnim radnjama.
Druga fela su političari. Oni su se, zapravo, jedini iz celog haosa izvukli netaknuti. Većina ih je čak i avanzovala!
Jedan koji je nekada bio (polupismeni) šef poslaničke grupe danas je (polupismeni) Predsednik države.
Jedan koji je nekada bio portparol Partije, danas je ministar spoljnih poslova, a u prethodnim Vladama bio je ministar policije, pa čak i Premijer.Jedan koji je nekada bio nasilnički razbijač demonstracija i portparol druge (vrlo slične) Partije, danas je Ministar za rad, socijalna i boračka pitanja. I za kraj, najveći pobednik je Jedan koji je nekada bio Ministar informisanja, danas je postao Premijer, Bog i batina u ovoj državi.
Da, sve sami pobednici. Preko grbače naroda… Ali, ko pita narod? I onako većina neće ni da preživi ovu tranziciju…
srpskaakcija.com / blog-Prav ugao
Proces reformisanja neke privrede sa planske, centralizovane na tržišnu ekonomiju zavisi od razvoja društva, političke kulture, stepena obrazovanja stanovništva a podrazumeva sposobnost, energičnost i moralnost upravljačkih organa koji je sprovode. Ono o čemu je u članku reč je posledica pogrešnog shvatanja liberalizacije i zloupotreba restruktuiranja i privatizacije od strane onih koji su je sprovodili. Naravno ima mnogo i njihove nesposobnosti,ali krajnji rezultat je opšta beda koja nas pritiska sve više. Skupo plaćamo neposedovanje političke kulture, nezainteresovanost i neznanje. Tim pre je veća odgovornost onih koji su sprovodili privatizaciju .
Šta reći a ne zaplakati.
Bravo !