Čovek je odgajan u toplom krilu srpske Ledi Magbet, Mire Marković. Naučen je da živi i misli u samom srcu revolucije koja teče. Možda je taj čudovišni prevrat u doba Mirine cvetne idile imao neku boju, ili bar nijansu koja se našla u srcu raščupanog buntovnika. To se može saznati tek kad budu otključane neke tajne odrastanja Aleksandra Vulina.
Revolucija ume da pojede svoju decu, traži odricanja i ogrubele pustolove, no Vulin je bio samo smlaćeni kabinetski levičar. Ambicije koje je imao nisu ga vezivale za principe labave buntovničke vere. On naprosto nije imao protiv čega da se buni, njegov svet je već bio uređen i usklađen sa haosom koji ga je otesao, ili oštetio da bi postao ovo što je danas.
Šta je danas Vulin? Čovek projektovan da bude na čelu legitimne državne sile, koliko legitimne znaće se tek na samom vrhuncu raspleta. Prvo u sektoru odbrane a zatim na čelu policije, opčinjen snagom koju ne poznaje i crnim mundirima koje su mu krojili po meri njegove ličnosti.
Obeležio je olako protraćeno vreme bizarnosti, trošeći svoje umeće na pokazivanje odanosti, spreman da upotrebi sve što mu je neoprezno dato na rukovanje u čuvanju vrhovnog trona. Kao ministar u vojsci mesecima je tražio pogodnu sliku firera da je obesi na vojničke zidove, no nijedna se nije primila. Nije to bilo lice za maršala, videlo se da nema zida koji bi ga istrpeo. Niti bi srca vojnika bila ispunjena ljubavlju prema nečemu čega nema.
Ostala je živa slika Vrhovnog, koja se kreće i govori bez prestanka, tako da se odustalo od kovanja eksera po ubogim vojničkim sobama i uredima.
To odsustvo masovnosti milog lika među vojskom, nadomestile su niške ulizice, pretvarajući svoju vodeću ljubav u džina visokog 15 spratova na hotelu Ambasador. Tako je ovdašnji Kim izrastao iznad sebe samog, gledajući na nekada ponosne Nišlije negde iz mutnih decembarskih nebesa,
Takvoga vođu, izraslog na smeću kolosalne poniznosti, valja sačuvati od „obojene revolucije“. Šta mu je uopšte to? Jednostavno, treba sprečiti svrgavanje, pa zatim i hitno pranje zagađene staklene fasade Ambasadora. Rusi znaju kako se to radi, pa je Vulin 3. decembra odleteo u Moskvu. Tamo se sreo sa Nikolajem Patruševim, sekretarom Saveta bezbednosti Ruske Federacije. Nije mu bilo prvi put da tamo ide, ali posledice najnovijeg izleta mogle bi da budu dramatične. Ukratko, Vulin je čuo ono što je želeo: obojene revolucije su tradicionalni instrument politike određenih centara moći i zemlja koje imaju za cilj narušavanje državnosti i gubitak suverenosti pod izgovorom demokratije, pa se slobodne zemlje tome moraju odupreti.
Šta je suština ove pretnje, pod ruskim despotom već ostvarene, i zapisane rukom policajnog stražara srpskog titana od 15 spratova?
Jednostavno, to bi bilo gušenje svakog otpora. Za to je poželjna preventivna definicija da je pobuna, na primer uvezena sa strane. Nevladine organizacije moraju da budu stavljene pod normativnu kontrolu, pa bi postale vladine. Novinari skloni subverzivnom mišljenju, imali bi posebno zao tretman. Za nepopravljive protivnike „slobodne zemlje“, pritvor bi mogao da bude neograničen. Ruske Lukrecije Bordžije rade, poželjna je specijalna obuka ovdašnjih trovača. Bez buke i mlevenja, dve kapi u čaj i gotovo.
Put u Moskvu Vulin je prikazao kao ozbiljan diplomatsko-policijski poduhvat, čak je sve to saopštio javnosti. Da li je želeo da uplaši sve one koji ne veruju u misiju čoveka izraslog do vrha solitera, ili je to samo budalasti eksces, moralo bi da bude objašnjeno. Svoj odvratni posao Vulin je obavljao tokom pobune na putevima.
Na pitanje šta je to nenarodni milicajac radio u Moskvi, premijerka je odgovorila: Šta, ko? Bio je u Moskvi? Vulin? Nisam znala, prvi put od vas čujem.
Predsednik SNS-a se silno začudio: Ne znam o čemu govorite. Nemam pojma o tome.
U svakom boljševiku žive bar tri menjševika. Tako je govorio hazjajin Džugašvili, sumnjajući u sve osim u eliminaciju nepodobnih. Nema čoveka, nema problema. To je bila obojena revolucija unutar nje same, od krvi sopstvenih vernika.
U svojoj mladosti, Vulin je držao sliku Če Gevare na zidu, kao romantični uzor svoje mlake revolucionarne utopije. Konačno je stigao na cilj preobraćen u crnokošuljaša obojene kontrarevolucije. Spreman je da diktaturom čuva diktatora u „slobodnoj državi“, učeći od najsurovijih.
Izgleda da je ipak malo zakasnio. Onaj koji ga je tamo poslao, odrekao se njegovog puta, uplašen i zgranut od otpora. Revolucija koja je započela u Srbiji nije uvezena, uvezeni su samo razlozi za nju. Ona jeste obojena, ali samo kao zelena dolina.
autor:LJUBODRAG STOJADINOVIĆ
Bas si ga nadrobio…….