Aleksandra Petrović: Svedočanstvo o suđenju veka

0
780

2014-03-18_04400212. marta pre jedanaest godina, na parkingu ispered službenog ulaza u zgradu  Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici u 12.25, ubijen je dr Zoran Đinđić, prvi premijer Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića 2000. godine i dolaska na vlast Demokratske opozicije Srbije (DOS). Pogođen je snajperskim metkom u srce, a njegov telohranitelj Milan Veruović teško je ranjen. Usledili su vanredno stanje u Srbiji i policijska akcija Sablјa.  Izveštavajući tri i po godine iz Specijalnog suda o najvećem krivičnom procesu u novijoj istoriji Srbije novinarke Politike Aleksandra Petrović i Dorotea Čarnić napisale su dokumentarno svedočanstvo na 1.300 stranica Proces KP 5/03.

Iako Đinđić nije prvi srpski političar koji je svoja uverenja platio životom, atentat od 12. marta 2003. i dalje, uprkos pravnosnažnoj sudskoj presudi, izaziva nedoumice. Zašto?

-Zato što nije otkrivena politička pozadina i zato što javnost nema poverenja u sudstvo. Smatra se da su osuđeni izvršioci, ali ne i nalogodavci. Jedan deo javnosti smatra da osuđeni nisu krivi. Svemu tome doprinose i uticaji politike i tabloidnih medija na javno mnjenje. Sada imamo i zahtev Evropske unije da se rasvetli politička pozadina atentata, a izvestilac Evropskog parlamenta Jelko Kacin tvrdi da o tome postoji dokumentacija van Srbije, što su neki svedoci i spominjali na suđenju. Najavljeno je i osnivanje komisije za pronalaženje eventualnih naručilaca i finansijera atentata. kaže za Medijasferu Aleksandra Petrović.

Koja su Vaša sećanja na 12. 03. 2003?AP: Šok, tuga i strah. Nisam mogla da verujem da je uopšte moguće da je ubijen Zoran Đinđić, da je zaustavljena njegova energija i da je Srbija, posle niza teških godina, na početku 21. veka, od zemlje u kojoj smo svi počeli da se nadamo boljoj budućnosti – postala zemlja u kojoj je tek tako, usred dana, ubijen premijer. Tada sam već mesecima bila na porodiljskom odsustvu, pretežno zaokupljena poslom potpuno drugačijim od novinarskog. Vest o atentatu zatekla me je kada sam se vratila kući iz šetnje sa bebom. Nisam razmišljala kao novinar, nego kao građanin. Pratila sam vesti i sve dogadjaje u toku vanrednog stanja. U septembru sam se vratila na posao i odmah počela da pišem o takozvanom Specijalnom sudu i izgradnji sudnice u kojoj će uskoro početi suđenje.

Kada se rodila ideja da sa koleginicom Doroteom Čarnić napišete Proces KP 5/03?

AP: Pratile smo suđenje od prvog dana, 22. decembra. Izveštaji su išli na prvu stranu Politike. Interesovanje javnosti je bilo ogromno, a u sudnici je danima vladala velika zbrka: mnogo optuženih, među kojima malo onih koji se terete za ubistvo Đinđića, mnogo specijalaca i stražara, porodice optuženih, nekoliko desetina advokata i par stotina predstavnika sedme sile. Činilo se nemogućim da suđenje uopšte odmakne dalje od čitanja optužnice, koja je bila ogromna. Obuhvatala je i niz drugih krivičnih dela zemunskog klana, koja nemaju nikakve veze sa Zoranom Đinđićem. Sve je bilo obojeno politikom, jer su 28. decembra bili parlamentarni izbori, pa se činilo da je i ta gužva i buka na početku suđenja bila deo predizborne scenografije. Sve se vrtelo oko toga da li će biti javno pročitana izjava Zvezdana Jovanovića data u policiji tokom akcije Sablja. Ideja o knjizi tada nam još nije bila ni na kraj pameti. Tek kada je došlo do razdvajanja optužnice, u februaru sledeće godine, i kada se u maju predao Milorad Ulemek, suđenje je dobilo svoj tok i tek tada počinje da se otvara priča koja nije počela 12. marta, već mnogo ranije. Shvatile smo da će se u sudnici pojaviti i mnogi važni svedoci te tragične priče, koja obeležava Srbiju krajem 20. i početkom 21. veka, sa konkretnim imenima i događajima. Tada odlučujemo da hronološki uobličimo sve beleške od početka suđenja i da napravimo knjigu kao svedočansvo, kao dokument, ne sluteći da nam jedna knjiga neće biti dovoljna i da će suđenje trajati do 2007. godine.

Da Vas podsetimo:  Deliblaćani blokirali put ka Čardaku kao protest protiv naseljavanja migranata

Novinarski precizno iznele ste pred čitaoce hronologiju suđenja za atentat na dr Zorana Đinđića, autentično prenele dinamične dijaloge iz sudnice, duele sudija i advokata, izlaganja optuženih i svedoka, događaje van sudnice. Koliko je pisanje ovakve knjige drugačije od dnevnog izveštavanja za novine?

AP: Potpuno je drugačije. Kada pišete za novine, onda udarna izjava ili događaj ide u naslov i u lid izveštaja, a mnogi detalji moraju da otpadnu jer je prostor ograničen. Knjigu smo koncipirale tako da čitalac može da prati tok suđenja onim redom kojim se sve zapravo i odvijalo. Iz dana u dan čitalac može da oseti atmosferu ispred suda, u hodnicima, u novinarskoj sobi i u sudnici. Može da čuje pitanja, odgovore, rasprave, upadice, pa i da vidi izraze lica optuženih, advokata, članova sudskog veća. Sve što se u vezi sa ovim procesom dešavalo van sudnice takodje je detaljno zabeleženo i hronološki smešteno na pravo mesto. Tokom procesa uhapšeno je nekoliko optuženih koji su bili u bekstvu, ubijena su dva svedoka, uhapšen je zamenik specijalnog tužioca, a drugi zamenik tužioca i predsednik sudskog veća su podneli ostavke. To su važni momenti koji mnogo govore o ovom procesu. Naravno, najvažnije je bilo da prenesemo sve što je izrečeno u sudnici.

Naglašavate da niste utvrđivale istinu o ubistvu premijera Zorana Đinđića, jer je to posao suda. Možete li reći kako je utvrđena istina u Sudu?

AP: Zato smo i napisale knjigu – da se vidi šta je sud radio i kako, ali i da se vidi šta su radili tužilaštvo, advokati, policija i političari. U medijima je tada bilo milion različitih informacija, pa građani nisu mogli da razluče odakle one dolaze i šta je dokaz na sudu, a šta su interpretacije koje služe u dnevno-političke svrhe. Sud je saslušao sve okrivljene, 93 svedoka i 18 veštaka tokom 149 sudećih dana. Odbijeno je 108 predloga za dopunu dokaznog postupka, a nikada nije urađena rekonstrukcija atentata. U trećem tomu imate sve završne reči – tužioca, advokata i optuženih, a to su zapravo čitave analize slučaja, koje idu u korist tužbe ili u korist odbrane. Na kraju je presuda, sa usmenim obrazloženjem.

Da Vas podsetimo:  "NAMEŠTAJU MI OTKAZ" Lekar koji neće da ćuti dobio drugu disciplinsku prijavu

Koji momenat suđenja bi izdvojili kao najdramatičniji?

AP: Medijski su to bili predaja Legije i dolazak Bagzija, ali mislim da su veštačenja obducenta i balističara zapravo bili najdramatičniji trenuci u sudnici. Takođe i jedna dokazna radnja koja je obavljena na mestu zločina, pa su optuženi, zajedno sa sudijama, tužiocima i advokatima, bili na parkingu Vlade Srbije tri godine posle atentata, da bi veštaci izmerili razdaljine do zgrada u Birčaninovoj i Nemanjinoj, koje su spominjane kao moguća snajperska gnezda. Izveštavale smo i sa tog događaja i to iz zgrade u Gepratovoj, odakle je izvršen atentat. Takođe, šokantno je bilo i hapšenje tužioca u ovom procesu Milana Radovanovića, koji je ubrzo umro od posledica stresa zbog pritvaranja i prilično klimave optužbe za povezanost sa korupcijom u Vrhovnom sudu. Njegova krivica za to nikada nije dokazana. Uhapšen je i rođeni brat predsedavajućeg sudije u ovom procesu Marka Kljajevića, zbog čega je on nešto kasnije podneo ostavku, pa je suđenje, posle tri godine, počelo ispočetka. To sve dovoljno govori o pritiscima vlasti na sud.

Iz ugla sudskog izveštača, da li je predaja Milorada Ulemeka Legije predstavljala prelomni trenutak sudjenja?

AP: On je bio prvooptuženi u ovom procesu, a pored toga i u još tri procesa za najteža krivična dela – ubistvo Ivana Stambolića, četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali i za zločine zemunskog klana. Zato je njegova predaja bila izuzetno značajna za sve ove postupke, ali ih je i sve usporila, jer je davao odbranu pred četiri sudska veća, pa se pojavio problem sa zakazivanjem termina. Od državnog neprijatelja broj 1, kako su ga nazivali, Ulemek je 2004. godine postao medijska ličnost broj 1. Njegova odbrana izazivala je burne reakcije. Govorio je vrlo opširno i detaljno, čak i o stvarima koje nisu imale mnogo veze sa optužnicom, ali sve je bilo vrlo zanimljivo i sve je ostalo neprovereno i bez dokazne snage, jer on nije priznao krivicu.

Kada dve novinarke Politike napišu knjigu o suđenju veka za očekivati je da njihovo delo lako nađe izdavača i bude hit u knjižarama. Međutim, desilo se suprotno. Kako objašnjavate samocenzuru pojedinih izdavača i knjižara?

AP: Kada smo završile prvi tom, 2005. godine, potpisale smo ugovor sa Narodnom knjigom, koja je imala zajedničku izdavačku delatnost sa Politikom. Odlučeno je da se sačeka kraj suđenja i donese presuda, pa da se sve objavi u celini, ako treba i u dva toma. Međutim, suđenje je potrajalo još par godina, a izdavačka delatnost naše kuće se u tom periodu ugasila. Obratile smo se Službenom glasniku i još nekim izdavačima za koje smo smatrale da mogu da iznesu tri toma u većem tiražu. Posle početnog interesovanja, čak i oduševljenja, počeli su da nas odbijaju, sa raznim obrazloženjima – da je knjiga preobimna, da suđenje više nije aktuelno, da je neizvesna isplativost takvog izdavačkog poduhvata. Ne mogu da ne spomenem da nas je direktor jedne izdavačke kuće pitao ko nam je naručio pisanje knjige. Verovatno smo bile sumnjive jer nismo zvučna imena u medijskoj sferi, nismo članovi neke političke stranke i niko ne stoji iza nas. Nije bilo važno što smo profesionalci koji već par decenija pišu o pravosuđu za najstariji i najugledniji dnevni list na Balkanu i što nam čitaoci veruju. Nismo nudile nikakve teorije zavere, nego samo činjenice. To ne prolazi na estradnom medijskom tržištu. Našle smo jednog malog izdavača (Sedma sila), koji nas je podstakao da pronađemo sponzora za štampu. Tako je trilogija ipak objavljena u jesen 2008. godine. Zadovoljne smo opremom trilogije, jer je svaki tom u tvrdom plastificiranom povezu, sa fotografijama i registrom imena.

Da Vas podsetimo:  U popločavanju beogradskih ulica učestvuje firma u kojoj su vlasnici Veselinović i Radoičić

Da li ste zadovoljni prijemom trilogije kod čitaoca?

AP: Da. Najveći broj čitalaca su advokati, sudije i studenti prava, ali ima i ljudi iz drugih profesija. Svi izuzetno hvale način na koji je knjiga napisana. Kažu da su otkrili mnogo toga što nisu znali ili da su tek čitanjem knjige povezali neke stvari. Imale smo posećene promocije u bibliotekama i kulturnim centrima u nekoliko gradova Mnogi su nas pitali kako smo uspele da uradimo tako veliki posao, a neki kažu da bi svaka kuća trebalo da ima ovo svedočanstvo. Takve reči mnogo nam znače. Međutim, šteta je što šira javnost uopšte ne zna da ova knjiga postoji, jer nije imala reklamu kao što je imaju knjige iza kojih stoje jaki izdavači. Naš izdavač više ne postoji, firma je ugašena, a trudimo se da preostali primerci nađu put do čitalaca. Imamo i sajt www.trilogijaproces.com preko kojeg se knjiga može naručiti.

Ipak, vas dve ste prve dobitnice nagrade za publicistiku Desimir Tošić upravo za ovo delo.

AP: To je bilo iznenađenje, jer je Službeni glasnik, koji dodeljuje ovu nagradu, prethodno odbio da štampa knjigu, posle višemesečnog oklevanja. Zato nismo očekivale nagradu i knjigu smo predale na konkurs smatrajući da žiri bar neće moći da je ignoriše. Ispostavilo se da je žiri zaista cenio kvalitet i značaj dela. Zato je nagrada Desimir Tošić potvrda ne samo kvaliteta onoga što smo uradile, nego i potvrda da je ovakvo autentično svedočanstvo neophodno. Ono je od značaja za sveukupni život Srbije, kako je pisalo u propozicijama konkursa, a mislim da će u budućnosti biti jedan od najvažnijih istorijskih izvora za proučavanje ovog perioda. Osim toga, mislim da je ova nagrada važna i za postavljenje kriterijuma u publicistici i novinarstvu i da je učinila veliku čast ne samo nama autorkama nego i odgovornom novinarstvu kao profesiji.

medijasfera.com

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime