Sutra se navršava 26. godina od hrvatske vojne akcije Bljesak. Zvezdana Dićko Vukajlović jedna je od retkih koja je preživela pokolj u Medarima. Kao šestogodišnja devojčica videla je kako joj ubijaju oca i zatim se, zajedno sa mlađom sestrom, satima sakrivala u kući dok ih Hrvatska vojska nije pronašla i spasila.
Ovde se poslednjih 26 godina Prvi maj ne slavi. Taj dan se tuguje. Nakon što je prvog dana akcije Bljesak Hrvatska vojska ušla u selo počinjen je masakr nad 22 stanovnika, od kojih je bilo jedanaest žena i troje maloletne dece. Hrvatska vojska ušla je u Medare iz pravca Nove Gradiške i sela Mašić i nedaleko od punkta vojnika UNPROFOR-a išla od kuće do kuće i ubijala svakog koga je u tim kućama na ulazu u selo pronašla.
Prema izveštaju Hrvatskog helsinškog odbora masakr su preživele tek dve devojčice i to samo zato što ih je prepoznao i zaštitio jedan hrvatski vojnik. Prema nekim drugim izvorima, iako je hronološki sled događaja gotovo nemoguće utvrditi, prvi je u Medarima tog jutra ubijen Željko Dićko. Upravo su Željkove ćerke te dve devojčice koje su preživele, a starija od njih, Zvezdana odlučila je ove godine da prvi put javno progovori i ispriča svoja sećanja na taj dan koji će joj zauvek promeniti život. Tada je imala malo više od šest godina, a njena mlađa sestra skoro četiri.
– Probudili smo se oko šest ujutro i nismo ni slutili šta će se dogoditi. Mama je već bila na poslu kao patronažna sestra u Okučanima, a tata je taman krenuo u ostavu po drva da naloži vatru i da nam napravi doručak. Uzeo je ključ da otključa ostavu i u tom trenutku su se vani stvorili neki vojnici. Sestra i ja smo sedele u dnevnom boravku i videle smo kroz prozor te vojnike. Neko ga je u tom trenutku nazvao imenom i rekao: „Željko, predaj se“. Iz toga zaključujem da je to napravio neko ko ga je poznavao. Tata je podigao ruke i odmah dobio metak u čelo te pao nama u dnevni boravak sa tim ključem u ruci – priča Zvezdana Dićko Vukajlović.
Nakon što je Željko ubijen vojska je krenula dalje po kućama i ubijala, a sestre Dićko ostale su još satima u kući sa mrtvim ocem.
– Seka je počela vrištati, a ja sam joj stavila ruku na usta. Drugu ruku sam stavila sebi na usta da i ja ne počnem vrištati. Vojnici nisu ulazili u kuću i mislim da nas nisu videli. Ubrzo nakon toga su otišli. Tada su krenuli još užasniji prizori. Tenkovi i vojska su prolazili po ulicama, a mi smo čule užasne krikove ljudi koje su nakon toga ubijali. Satima je ta agonija trajala. Seka i ja smo se sakrivale u kući da nas neko ne nađe i ne ubije. Grlile smo tatu, ljubile i brisale krv pokušavajući ga probuditi – nastavlja naša sagovornica.
Vojska ih pronašla u ormaru
Nekoliko sati kasnije vojska je ponovo došla u njihovo dvorište na čišćenje terena. Zvezdana i njena sestra sakrile su se u ormaru u jednoj od soba.
– Kada je jedan čovek u informi otvorio ormar držala sam seki ruku na ustima isto kao i prvi put i molila ga da nas ne ubije na šta je on odgovorio da se ne plašimo i da nas je on došao spasiti. Onda su nas izneli, jedan vojnik je nosio mene, a drugi sestru. Sećam se da su nas odneli nekoliko kuća dalje gde je formiran Crveni križ ili tako nešto. Tamo su nam dali neke kolačiće da se malo smirimo. Sećam se da je jedan od vojnika ležao u jarku. Mama mi danas govori da je taj vojnik poginuo spašavajući nas, ali je meni lično taj deo ostao u maglovitom sećanju – kaže Zvezdana.
Nakon toga Zvezdanu i njenu sestru voze u bolnicu u Novu Gradišku. Nisu bile povređene, ali su bile krvave. Ta krv bila je od njihovog tate.
– U bolnici sam rekla da imamo baku i djeda u Magić Maloj, a tamo je bio i jedan psihijatar koji je njihov porodični prijatelj. To su roditelji od moje mame pa su nas nakon toga odveli kod njih. Mama je tek nakon nekoliko meseci preko Bosne uspela doći po nas – govori ona.
„Tužna sam zbog mojih prijatelja Vukovića“
Kada je ubijen, Željko Dićko imao je 28 godina, a nekoliko kuća dalje, tog istog jutra, ubijena je i njegova majka Ruža Dićko (52) zajedno sa svojim nevenčanim suprugom Jovanom Grmušom (62). Javnosti je, verovatno, najpoznatiji slučaj ubistva porodice Vuković čijih je sedam članova tada stradalo. Ubijena su dva brata Milutin (50) i Ranko (40) Vuković, njihove supruge Cvijeta (45) i Anđelija (36), Milutinova i Cvjetina ćerka Dragana (7), kao i Rankova i Anđelijna deca Goran (11) i Gordana (8). Sve ubijene Vukoviće Zvezdana je poznavala i sa njima se sve do tog dana igrala.
– Moj taja je bio baraba. On se znao napiti i jednog dana je na traktoru doneo neki tobogan kod nas u dvorište. Mi smo se svi po tom toboganu verali i igrali danima. Svi smo tu negde bili generacijski bliski. Svaki svoj rođendan palim sveće na grobovima mojih prijatelja Vukovića u Brestovčini i na svaki rođendan budem neizmerno tužna jer znam da oni svoje ne mogu slaviti. Često razmišljam o tome koliku sam sreću imala tog dana, ali danas nisam sigurna je li to uopšte sreća jer se svega toga sećam – govori nam Zvezdana.
Porodica trećeg brata Vukovića je na sreću preživela jer se u tom trenutku nije nalazila u Medarima, kao i dve ćerke Milutina i Cvijete, Radmila i Mirjana koje su u trenutku zločina bile u Bosni. U godinama nakon rata one su, zbog ubistva roditelja i sestre, tužile državu. Sud su izgubile, a slučaj je podveden pod „ratnu štetu“. Sestre Vuković nisu samo izgubile sud, nego i rodnu kuću koju je država stavila pod ovrhu zbog naplate sudskih trškova. Sud su izgubile i Zvezdanina mama, kao i tetka koja je državu tužila zbog ubijene Ruže Dićko. Njena tetka danas živi u Kanadi, a zbog sudskih troškova izgubila je zemlju koju je imala u Hrvatskoj.
Vratili se u Medare nakon nekoliko meseci, posledice ostale do danas
Zvezdana se sa mamom i sestrom već do kraja te 1995. godine vratila u Medare. U devastiranoj kući u kojoj je svedočila ubistvu oca nastavila je svoje odrastanje, a posledice svega osetila je i na svom zdravlju.
– Od tog šoka pukla mi je hipofiza na glavi, godinama sam se lečila i primala hormon rasta. Nisam mogla rasti od toga, a od rođenja imam i celijakliju pa sam se i od toga lečila. Te bolesti su me u neku ruku i izvukle jer sam najveći deo vremena u detinjstvu provela po bolnicama pa nisam mogla toliko o tome ni razmišljati. Sada što sam starija to mi je i gore. Sestra ima sreću da je bila toliko mala da se ne seća ničega – govori nam Zvezdana.
Ona danas sa suprugom i ćerkom živi u Nemačkoj gde je otišla zbog mogućnosti za boljim životom. Kaže da iz Medara nikad neće trajno otići pa je prošle godine tamo kupila i kuću u koju planira da se jednog dana vrati. Prvi maj je i dalje najtužniji i najgori dan u njenom životu. Sećanja na dan kada se dvoje nemoćne dece satima sakrivalo u kući u kojoj je krvav i mrtav ležao njihov otac, a iz okolnih kuća se čuli krici komšija nezamisliva su bilo kome ko to nije doživeo.
– Danas se osećam najviše razočarano jer niti je ko odgovarao za to niti je počeo bilo kakav postupak. Taj zločin do danas nije ni javno priznat. Lično nisam pokretala nikakav postupak jer mi novci ne trebaju, ali bih volela da neko bar uputi javno izvinjenje za sve što se dogodilo. Ti ljudi tamo doživljavaju svakakva poniženja od gubitka sudskih sporova, oduzimanja imovine i svega drugog. Nama je problem bio da dobijemo valjanu smrtovnicu. Tatu su vodili da je ubijen trećeg maja, a ne prvog, kako je zaista bilo, da bi se izbegao dodir sa tim što se dogodilo. Sve to boli, a posebno u ovim danima oko godišnjice – zaključuje priču Zvezdana.
Pored nabrojanih žrtava Željka i Ruže Dićko, Jovana Grmuše te sedam članova porodice Vuković, tog dana u Medarima stradali su i Ljeposava Burujević (70), Mile Burujević (60), Rade Čanak (88), Daga Čanak (76), Draga Đumić (76), Jela Mrkonjić (50), Anka Ninković (76), Nikola Popović (68), Nada Popović (65), Dragan Romanić (60), Zorka Tomić (68) i Kata Vlaisavljević (65).
Državni vrh će i ovog Prvog maja doći u Okučane gde će Hrvatska proslaviti 26. godišnjicu Vojno policijske akcije Bljesak. Za zločine u Medarima niko do sada nije optužen.
Nikola Milojević
Izvor: Srbi
