Svet nije crno-beo, već crven

0
84

Zapadni lideri prikazuju rat u Ukrajini kao globalni sudar dobra i zla. Pre ili kasnije će morati da nam objasne zašto takozvano zlo – pobeđuje.

Foto: Evgeny Feldman/Wikimedia

Rat u Ukrajini sam po sebi je svetski rat, jer njegove negativne posledice oseća ceo svet. Rastuće cene energenata, smanjenje privrednog rasta, nekontrolisana inflacija, poremećaji u snabdevanju hranom, a time i nestašica hrane destabilizuju mnoge zemlje i podrivaju bezbednost u svetu. Već neko vreme čitav svet prolazi kroz težak period. Izveštaj Svetskog ekonomskog foruma pod naslovom Posledice rata u Ukrajini biće dalekosežne upozorio je već u aprilu: „Do ovog trenutka, čini se da do 30 odsto obradivog zemljišta u Ukrajini ove godine neće biti zasejano ili požnjeveno zbog ruskog napada“. Svetska banka je početkom juna snizila prognozu globalnog ekonomskog rasta u 2022. na 2,9 odsto (januarska prognoza bila je 4,1 odsto) i upozorila na mogućnost stagflacije slične onoj iz 1970-ih.

Stagflaciju karakteriše stagnacija ili nizak rast privrede, visoka nezaposlenost i smanjenje kupovne moći novca. Većim delom sveta, koji se još nije oporavio od razornih mera za obuzdavanje pandemije Covid-19, širi se zabrinutost koja se graniči sa panikom. Na primer, Klaus Miler, predsednik nemačke Federalne agencije potrošača, rekao je nemačkim medijima u junu da bi Nemci uskoro mogli da očekuju do tri puta veće cene gasa. Ovo je zapravo jedan od boljih scenarija. Drugi je da se Nemačka ove jeseni suoči sa katastrofalnim nedostatkom ovog energenta, sa novim i eventualno konačnim prekidom isporuke ruskog gasa. Niko ne zna šta nas čeka.

Ali jedno je sigurno. Dok ćemo mi u Evropskoj uniji i uopšte na zapadu morati da se nosimo sa znatno višim troškovima života i drugim socio-ekonomskim pritiscima, u takozvanom trećem svetu, pre svega u Africi, očekuju se mnogo gori problemi. Od početka pandemije u proleće 2020. broj ljudi koji pate od gladi ili hronične neuhranjenosti porastao je za 150 miliona, tako da ih je prošle godine bilo 828 miliona.

Dejvid Bizli, direktor Svetskog programa za hranu UN-a, nedavno je rekao: „Mislili smo da ne može biti gore. Ali ovaj rat je destruktivan… Njegove posledice biće destabilizacija na globalnom nivou, glad i masovne migracije kakve ranije nismo videli“. Klimatske promene samo dodatno pogoršavaju bezbednosnu situaciju. Čini se da je apokaliptična budućnost na koju nas godinama upozoravaju naučnici i analitičari – konačno tu.

Diplomatija dvoličnosti

Rat u Ukrajini izazvao je geopolitička previranja i odnos snaga u svetu se menja na štetu zapadnih sila. Sve nestabilnija situacija ide u prilog raznim diktatorima koji ucenjuju međunarodnu zajednicu. Sve je očiglednija nemoć́ zapada. Fotografija koja simbolizuje ovaj proces prikazuje ostarelog američkog predsednika Džoa Bajdena i mladog saudijskog princa Mohameda bin Salmana kako se nestašno pozdravljaju pesnicama tokom Bajdenove posete Saudijskoj Arabiji 15. jula. Podsetimo, Bajden je tokom predizborne kampanje obećao da će izolovati bin Salmana na međunarodnoj sceni zbog brutalnog ubistva američkog novinara saudijskog porekla Džamala Hašogija, koje su počinili Salmanovi agenti u saudijskom konzulatu u Istanbulu u oktobru 2018.

Ovo uveravanje bilo je deo Bajdenove najave da će njegova administracija dati prioritet demokratskim normama i ljudskim pravima u međunarodnim odnosima. Nakon što je preuzeo dužnost, on je skinuo oznaku tajnosti sa izveštaja američke obaveštajne službe u kojem se zaključuje da je bin Salman naredio ubistvo novinara i odbio je da vodi direktne razgovore sa saudijskim princom.

Ali onda je đavo odneo šalu. U SAD je inflacija dostigla najviši nivo od novembra 1981, a u junu je premašila 9 odsto. Bajden je krenuo na mini turneju po Bliskom istoku tokom koje je u Tel Avivu potvrdio američku podršku Izraelu u sukobu sa Iranom, koji ponovo obogaćuje uranijum (nakon što je bivši predsednik Donald Tramp potkopao međunarodni sporazum o kontroli iranskog nuklearnog programa), poručio je Palestincima na okupiranoj Zapadnoj obali, koje iz dana u dan ubijaju izraelske snage bezbednosti i jevrejski ekstremisti, da sada nije vreme za mirovne pregovore i obećao im pristup 4G internetu – ali njegov glavni cilj bila je Saudijska Arabija. Ukratko, Bajden je došao da zamoli bin Salmana da pumpa više nafte, jer bi to ublažilo inflaciju u Americi i ubrzalo njen ekonomski rast. Bin Salmanov odgovor bio je kratak: ne. Saudi Arabija je spremna da proizvodi više nafte samo u slučaju nestašice nafte na svetskom tržištu.

Da Vas podsetimo:  Gasni sporazum sa Rusijom - trojka za Vučića i novi fijasko građanske opozicije

SAD čekaju izbori za kongres i senat u novembru, na kojima će Bajdenova Demokratska partija po svoj prilici doživeti poraz (gubitak većine u oba predstavnička doma; ona u senatu je već́ prilično uzdrmana). Bin Salman sve to zna. Njemu odgovara slabljenje Bajdenove administracije. Centar svetske moći pomera se sa zapada na istok, iz Vašingtona u Peking, a bin Salman je sve skloniji povezivanju sa Kinom.

Kada je Bajden, kako je izvestio Guardian, pomenuo Hašogijevo ubistvo, bin Salman ga je optužio za licemerje, jer ni on ništa nije preduzeo u vezi sa ubistvom palestinsko-američke novinarke Širin Abu Akle, koju su izraelski vojnici ubili 11. maja. I u pravu je. Bajden i drugi zapadni lideri su postepeno izgubili svaki moralni kredibilitet pred licem sveta.

Po povratku kući, Bajden je tvrdio da je rekao bin Salmanu da ga smatra lično odgovornim za Hašogijevu smrt. Saudijski ministar inostranih poslova Adel al Džubeir, koji je prisustvovao sastanku, negirao je ovu izjavu, rekavši da to nije čuo. Bajden je uzvratio da je al Džubeirova tvrdnja neistinita, ali ostaje al Džubeirov, odnosno zvanični stav Saudijske Arabije da bin Salman nije naredio Hašogijevo ubistvo i da je to zemlja koja poštuje ljudska prava.

Diplomatija bombi

Nakon što je Bajdenova poseta Bliskom istoku završena bez zapaženih uspeha (jedan od njih je da izraelski putnički avioni sada mogu da lete kroz saudijski vazdušni prostor), ruski predsednik Vladimir Putin takođe je otputovao na Bliski istok 19. jula i održao sastanak u Teheranu sa iranskim ultra-konzervativnim predsednikom Ebrahimom Raisijem i turskim autokratom Tajipom Erdoganom. Zvanično je to bio trilateralni sastanak ravnopravnih lidera koji su se sastali da razgovaraju o situaciji u regionu i svetu, ali se Putin posebno istakao iz razumljivih razloga. U Teheran je došao sa više ciljeva, ali pre svega je želeo da pokaže Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama da nisu uspeli da ga izoluju na međunarodnoj sceni. Iranski verski vođa Ali Hamnei podržao je ruski napad na Ukrajinu rekavši da bi NATO ionako pre ili kasnije započeo rat zbog aneksije Krima.

Međunarodne sankcije protiv Irana i Rusije jačaju savez između ove dve zemlje, koje traže način da izbegnu negativne posledice sankcija i dugoročno smanje svoju zavisnost od međunarodne razmene u američkim dolarima. Neposredno pre dolaska Putina u Teheran, ruski naftni gigant Gazprom i Nacionalna iranska naftna kompanija potpisali su sporazum o saradnji, po kome će Gazprom pomoći Iranu da razvija gasna i naftna polja, a očekuje se da će Iran uskoro Rusiji prodati još stotinu vojnih dronova za nastavak rata u Ukrajini. U intervjuu za iranski list Šarg, ruski ambasador u Teheranu Levan Džagarijan opisao je odnose dve zemlje rekavši da su Rusija i Iran sada „ujedinjena tvrđava“.

U međuvremenu, Putin i Erdogan su u Teheranu nastavili razgovore o prekidu blokade u Crnom moru, koja sprečava Ukrajinu da izvozi žito u svet. „Želeo bih da vam se zahvalim na pregovaračkim naporima. Napredujemo zahvaljujući vašem posredovanju. Sve još nije rešeno, ali činjenica da su se stvari pomerile već́ je dobra“, rekao je Putin Erdoganu, prećutavši da je upravo njegova vojska ta koja blokira izvoz žitarica, ne računajući zalihe koje je zaplenila tokom osvajanja ukrajinske teritorije i koje ruska država sada pokušava da proda na svetskom tržištu. Predstavnici Rusije, Ukrajine, Turske i Ujedinjenih nacija potpisali su ipak 22. jula u Istanbulu sporazum o uspostavljanju bezbednog morskog koridora preko kojeg bi Ukrajina mogla da počne da izvozi žito.

Trenutno preko 20 miliona tona žita čeka na izvoz. Sporazumom je predviđeno da teretni brodovi pristaju u tri ukrajinske luke u Crnom moru, uključujući Odesu, pod uslovom da se prvo pregledaju u Turskoj kako bi se osiguralo da humanitarni koridor ne bude zloupotrebljen za tajno snabdevanje Ukrajine oružjem. Potpisnici sporazuma su se obavezali da će uspostaviti zajednički koordinacioni centar u Istanbulu za usklađivanje ukrajinskog izvoza žitarica, za koji su se optimistični zvaničnici Ujedinjenih nacija nadali da bi uskoro mogao da dostigne 5 miliona tona mesečno.

Sledećeg dana, 23. jula, ruska vojska bombardovala je luku Odesa. Moskva je nastavila da negira napad, ali je to priznala dan kasnije, uz obrazloženje da je njena vojska raketirala vojne ciljeve. Snimci iz Odese su pokazali da je to laž. Motiv napada na luku bio je jasan. Putin je pokazao Ukrajini i međunarodnoj zajednici da u svakom trenutku može da parališe izvoz žitarica u svet, što po svoj prilici znači da će bombama ucenjivati zapadne sile da ublaže sankcije prema Rusiji. I zaista, 19. jula predstavnici Evropske unije izrazili su spremnost da ublaže mere prema nekim vodećim ruskim bankama. Predložili su da se odmrznu njihova finansijska sredstva potrebna za finansiranje globalne trgovine hranom i đubrivom. U utorak, 26. jula, ruska vojska je ponovo bombardovala Odesu.

Da Vas podsetimo:  Crtica iz života

Diplomatija vojnog huškanja

Erdogan nije mirotvorac. Njegova glavna agenda u Teheranu bila je da dobije podršku Rusije i Putina za upad na kurdske teritorije u severnoj Siriji. On tamo želi da napravi tampon zonu koja bi se protezala 480 kilometara duž turske granice i dopirala duboko u unutrašnjost Sirije. Na ovom prostoru on planira da naseli do tri miliona arapskih sunitskih izbeglica koje sada žive u Turskoj, što podrazumeva etničko čišćenje lokalnog kurdskog stanovništva. Erdogan ne krije svoje planove: ovu ideju je izneo u obraćanju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija još krajem septembra 2019.

Ali Iran i Rusija, koji podržavaju režim Bašara el Asada u Siriji u borbi protiv sunitskih islamističkih pobunjenika (koje podržava Erdogan), ne odobravaju novi turski upad u Siriju (prvi se odigrao u januaru 2018. na kurdskoj teritoriji Afrina na severozapadu zemlje). Hamnei je upozorio da će „svaka vojna intervencija u severnoj Siriji sigurno naneti štetu Turskoj, Siriji i celom regionu“. Njegovo upozorenje sadrži prikrivenu pretnju, jer se na strani Asadovih snaga bore i pripadnici iranskih šiitskih paravojnih formacija i elitnog Korpusa garde Islamske revolucije koji, između ostalog, brane teritorijalni integritet Sirije. Ako bi Erdogan ostvario svoju nameru, Turska i Iran bi ubrzo postali posredni učesnici u ovom ratu.

Iako Erdogan nije dobio ono zbog čega je došao u Teheran, on neće odustati od svojih namera. Turska sledećeg leta ima predsedničke izbore i Erdogan opravdano strahuje od sve snažnije opozicije, koja je već́ odnela pobedu u skoro svim većim gradovima na lokalnim izborima 2019, uključujući Ankaru, Istanbul i Izmir. Erdogan će pokrenuti makar ograničene borbene operacije protiv Kurda u Siriji kako bi se pokazao kao odlučan lider pred izbore, a sasvim je moguće da proglasi i vanredno stanje u Turskoj zbog novog rata i odloži izbore ako mu istraživanja javnog mnjenja budu predviđala očigledan poraz. Ovo nije čista spekulacija. Erdogan je Tursku pretvorio u autokratsku državu (ustavni amandmani iz aprila 2017. mu omogućavaju da vlada do 2029) i malo je verovatno da će lako napustiti predsedničku palatu vrednu 600 miliona dolara koju je sebi izgradio u Ankari.

Diplomatija ucenjivanja

Erdogan sada postiže političke poene kod domaće javnosti beskompromisnim ucenama NATO-a. Kao rezultat ruskog upada u Ukrajinu, Finska i Švedska podnele su zahtev za prijem u Severnoatlantski savez i njihove prijave konačno su odobrene na sastanku država članica NATO-a u Madridu krajem juna. Dve zemlje će postati punopravne članice alijanse kada sporazum postignut u Madridu ratifikuju parlamenti ili predstavnički domovi svih 30 država članica. Erdogan im je pre nekoliko nedelja blokirao put ka NATO-u, a sada ratifikaciju sporazuma u turskom parlamentu uslovljava zahtevom finskim i švedskim vlastima da deportuju u Tursku desetine ljudi koje je njegov režim optužio za terorizam. To su kurdski aktivisti i članovi progonjenog muslimanskog pokreta gulenista u Turskoj, nazvanog po najvećem političkom protivniku Erdogana, Fetulahu Gulenu, koji živi u egzilu u Sjedinjenim Državama.

Nije jasno o kojim ljudima je reč, niti o kolikom broju njih se radi. Nakon što je turski ministar pravde Bekir Bozdag 29. juna rekao da su finskim i švedskim vlastima dostavljeni dokumenti u vezi sa 33 osobe, Erdogan je na konferenciji za novinare sledećeg dana rekao da samo Švedska treba da deportuje 73 „terorista“ u Tursku. U sporazumu između Finske, Švedske i Turske navodi se da će dve zemlje ekspeditivno i temeljno ispitati „nerešene zahteve Turske za deportaciju ili ekstradiciju osumnjičenih za terorizam, uzimajući u obzir informacije, dokaze i poverljive informacije“ koje su dostavile turske vlasti. Za autokratu Erdogana stvari su sasvim proste: „Švedska nam je ovim tekstom obećala 73 osobe“. Ako ih ne „isporuči“, dodao je, onda njegova vlada i parlament neće odobriti sporazum o ulasku Finske i Švedske u NATO.

Da Vas podsetimo:  Zaista Moramo imati čistu savest

Tokom proteklih nekoliko godina, Turska je zatvorila desetine hiljada ljudi, uključujući veliki broj novinara, akademika, disidenata, predstavnika civilnog društva, političara i tako dalje. To niko nije pomenuo na sastanku članica NATO-a, već je Erdogan bio obasipan izrazima podrške nacionalnoj bezbednosti Turske. On dakle zna da ucenom može postići praktično sve što poželi. U Madridu je zatražio od članica NATO-a da podrže borbu Turske protiv terorizma, kako on naziva svoj rat protiv Kurda. Ovim je izopačenost dvolične politike NATO-a dostigla vrhunac.

Turska je godinama podržava islamističke ekstremiste u Siriji. Bajden je o tome govorio na Harvardu još 2. oktobra 2014. Tada je bio potpredsednik SAD-a. On je tada optužio Tursku, Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate za finansiranje islamističkih vojnih i terorističkih organizacija i snabdevanje oružjem tih organizacija. Tada su se SAD i zapadne zemlje obratile kurdskim borcima u Iraku i Siriji za pomoć́ u borbi protiv islamista, tačnije Isisa. Sukobi su bili veoma krvavi i dugi i trajali su od 2014. do 2017. Kurdi su na zapadu bili hvaljeni kao herojski borci na prvim linijama globalnog sukoba dobra i zla, ali su danas prinuđeni da traže od Rusije i Irana da ih zaštite od napada Turske.

Nakon razgovora sa Erdoganom u Madridu, Bajden je odobrio prodaju američkih borbenih aviona F-16 Turskoj, koju su SAD ranije blokirale zbog neslaganja sa turskom kupovinom ruskog sistema protivvazdušne odbrane. Seleste Valander, sekretarka za međunarodne poslove u Pentagonu, opravdala je ovu prodaju obrazloženjem da „SAD podržavaju modernizaciju turske borbene vazdušne flote jer je to doprinos bezbednosti NATO-a“.

Turska vojska već́ godinama bombarduje severni deo Iraka, gde živi većinsko kurdsko stanovništvo. Dana 21. jula granatirala je pogranični grad Zaho. Pogođen je vodeni park i ubijeno je 9 ljudi, uključujući i decu, a ranjeno je 23.

Bure baruta

Rat u Ukrajini može se shvatiti kao epicentar zemljotresa čije potrese oseća ceo svet. Tektonske promene menjaju svetski odnos snaga, ali su i zapadni lideri ti koji neprincipijelnošću i hroničnom dvoličnošću potkopavaju tlo pod svojim nogama. Svet kao da klizi u ludilo. Ništa više ne izgleda stvarno, ništa nije opipljivo i smisleno. Jučerašnji heroji su današnji teroristi, da bi sutra bili kolateralna šteta u još jednom besmislenom ratu, Finska i Švedska su zaštitnice terorista, a Erdogan se predstavlja kao branilac naše zajedničke bezbednosti. Turska prodaje vojne bespilotne letilice Ukrajini, Iran će ih prodati Rusiji, a Izrael i arapske monarhije Zaliva udružuju se da napadnu Iran. U međuvremenu, Kina širi svoj vojni uticaj u jugoistočnoj Aziji i Pacifiku i sve agresivnije se sprema da okupira Tajvan. I tako bez kraja. Ovo više nije geopolitika, već odgovara klasičnoj definiciji haosa u nastanku. Cela stvar liči na bure baruta iz koga viri mnoštvo fitilja. Biće dovoljno da se samo jedan zapali.

Ako stvari nastave da se odvijaju u ovom smeru, neće biti pobednika na duge staze, mada trenutna situacija ide u prilog diktatorskim i autokratskim režimima. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov posetio je Egipat, Kongo, Ugandu i Etiopiju tokom svoje afričke turneje pre dve nedelje. On je zahvalio lokalnim liderima na neutralnosti prema ratu u Ukrajini, okrivio je zapadne sankcije protiv Rusije za rast globalnih cena hrane i obećao im rusko žito u zamenu za širu ekonomsku, političku i bezbednosnu saradnju.

Evropska unija teško se može suprotstaviti širenju ruskog uticaja u Africi, naročito nakon što je 24. juna oko 2.000 afričkih migranata u Maroku pokušalo da probije ogradu i pređe na teritoriju španske enklave Melilja. Desetine migranata ubijeno je u sukobima sa marokanskim snagama bezbednosti i španskom civilnom gardom. Masakr, koji je zgrozio Afričku uniju, prošao je gotovo nezapaženo u Evropi, kao i mnogi drugi slični događaji koji se ne uklapaju u kontekst zapadnog koncepta dobra i zla.

Upravo je zapad, sa svojom ravnodušnošću prema ovim tragedijama, delimično odgovoran za to što se ovakvi zločini sa takvom lakoćom reprodukuju širom sveta, od izraelskog etiketiranja palestinskih humanitarnih organizacija kao terorista do streljanja aktivista za ljudska prava u Mjanmaru. Ideja o globalnom sukobu između dobra i zla manipulativna je i besmislena. Nemoguće je prihvatiti tvrdnju da je svet crno-beo, kada je svuda natopljen ljudskom krvlju.

Piše: Erik Valenčič
Izvor:
Mladina, 29.07.2022.

* Prevela sa slovenačkog Svetlana Slapšak

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime