autor:Zoran Panović
Tako je to sa svedocima i akterima epohe, koji su sa istorijom „na ti“. Smrt ima i simbolički kontekst čudnih koincidencija. Jugoslovenski i hrvatski diplomata Budimir Lončar, umro je pre neki dan u 101. godini. Nije nadživeo Josipa Manolića koji je umro u 104. godini, ali jeste kao i Dobrića Ćosić (umro u 93. godini) njihovog vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita. Što nije mala stvar. Smrt Budimira Lončara koincidirala je sa koncertom Bijelog Dugmeta u Splitu i medijski napumpanom aferom o negodovanju publike tokom izvođenja pesme „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“ (i pratećeg vizuala iza – zastave SFRJ na ekranima). Lončar je bio poslednji ministar spoljnih poslova Jugoslavije. Bijelo dugme je bila najveća i najbitnija jugoslovenska rok grupa svih vremena. Snimci sa koncerta u Splitu pokazuju da i nije bilo toliko negodovanja (ko je došao na Dugme valjda podrazumeva određene kontekste), ali nije bilo ni neke posebne euforije tokom izvođenja ove „neobične“ (arhaične) pesme. Ko zna, možda će u Beogradu biti veća negodovanja. Ili neće? Ja sam čak uveren da gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, poznat po svom antijugoslovenstvu, uopšte neće reagovati na izvođenje ove pesme u srpskoj prestonici. Set listu Dugme sigurno neće menjati. Ona je svuda ista. Mediji jesu bildovali „aferu“, što je i logično jer ova tema je pikantna za publiku, dobra je i za ono što se u medijima nekad zvalo „letnja šema“, ali uprkos političkoj potentnosti teme ovo ipak teško da može da dobaci do obrnuto proporcionalnog „Crk’o Maršal“ (sad da bude pojava YU zombija) iz 1984. kada je tokom koncerta u Rijeci, tadašnji pevač Zabranjenog pušenja Nenad Janković, odnosno Nele Karajlić uzviknuo „Crk’o Maršal“ a onda dodao ”Mislim na pojačalo”.
Anegdota kaže da nastavnica nije znala da predaje sinu velikog pisca Gabrijela Garsije Markesa, pa mu je dala lošu ocenu jer dečko nije razumeo simboliku pevca u Markesovoj literaturi i rekla mu da se više posveti čitanju. Dečko je sledeći čas rekao nastavnici: Pitao sam tatu, i on mi kaže da kad piše o pevcu misli konkretno na pevca, bez neke simbolike. Tako je i sad u Splitu ovo konkretno Jugoslavija, ali bez naknadnih učitavanja koja joj se nameću.
U sadašnjoj Hrvatskoj svakako se ogromna većina građana i elita, kao i u Srbiji uostalom, slaže sa onom doskočicom Vojislava Koštunice – „Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“. Međutim, stare pesme su i zvučni artefakti, ako su nekad bile angažovane sad su arheologija – sa ili bez melanholije. Bitno je da se Bregović ne odriče ove pesme, da je ne izostavlja sa set liste i samim tim ne falsifikuje ili koriguje istoriju Dugmeta. U toj principijelnosti i normalizaciji odnosa prema prošlosti nalazi se i sva subverzivnost ove „kontroverzne“ pesma Gorana Bregovića. Iz nje se, kao i iz mnogih angažovanih pesama, nekad više iz neangažovanih, može učiti prošlost bez velikih rizika – u slučaju ove pesme svakako – da će se time (duhom pesme) nadahnjivati buduće generacije. Pesma nije dala političkog efekta i kad je imala neku šansu, kamoli da se sad imaju neke ambicije po tom pitanju. Na sudu istorije njena naivnost i utopizam su ipak pošteniji od ratnohuškačkih zvukova. Mada, pesma i njena simbolika (scenski vizual) su pogodne da se napumpa priča o „dva totalirazima“, pa ako neko napada ustašku ikonografiju, zašto ne bi i ovu jugokomunističku. Paradoksalno, pesma je zato neka vrsta poželjne provokacija. Na nivou uvrede kako smatraju branitelji, danas u Hrvatskoj jači od SUBNOR-a nekada, koji traže odgovornost organizatora koncerta, kao i da se pevač Dugmeta Alen Islamović proglasi nepoželjom osobom u Hrvatskoj. A, eto, moglo se desiti da „Ružicu“ sa tog albuma otpeva Vice Vukov, kako je Bregović bio zamislio. Politika nije dozvoljavala rehabilitaciju ovog hrvatskog pevača povezanim sa „Hrvatskim prolećem“ – Maspokom. Bregović je imao ideju da i Koča Popović zapeva na tom albumu koja se nije ostvarila. Krenulo se za alternativnim rešenjima. Bregović je uspeo da osigura jedan nastup na albumu starog revolucionara, partizana i funkcionera Titove države – Svetozara Vukmanovića Tempo koji u Sarajevo, zajedno sa horom iz Sirotišta „Ljubica Ivezić“ snimio staru revolucionarnu pesmu „Padaj silo i nepravdo“ koja je intro za pesmu „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“ kao uvodnu za ceo istoimeni album.
Na omotu se nije našla ni slika nepodobnog Moće Popoviča „Dve godine generacije“, već kineska slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples.
Pa i pesma Električnog orgazma „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ naszala je u SFRJ, a vezuje se za dočeke sportista za vreme SR Jugoslavije. Naravno da je Orgazam neće izbaciti sa set liste, ali je glupo da sad u Srbiji dočekujemo Jokića i Đokovića sa tom pesmom.
I kao što bi bilo snishodljivo da Prljavo kazalište u Beogradu 2016. na onom kišnom koncertu na „Tašmajdanu“ nije odsviralo „Ružu hrvatsku“ (Mojoj majci), već ju je i ponovilo na after partiju u obližnjem klubu, i kao što bi bilo glupo da je Dino Merlin u Beogradu otpevao pesmu o Aliji Izetbegoviću, i kao što ni Sejo Sekson „Zenicu bluz“ u Beogradu nije nikad garnirao doskočicama o Slobi i Miri, kako je to radio na primer u Sent Luisu pred izbeglom sarajevskom rajom, tako bi bilo glupo i da se Lepa Brena autocenzurisala i nije otpevala svojevremeno u Zagrebu i „Jugoslovenku“. Ta neka „Jugoslovenka“ je nekad bila i Melanija Tramp rođena 1970. u Sloveniji, i Doris Dragović na Evroviziji 1986. Dakle ne sada, nego tada. Kao što je jugoslovenski na neki način godinama (ne sada) bio i stadion „Poljud“, napravljen za Mediteranske igre u Splitu 1979. a u čijoj su loži na otvaranju sedeli Tito i Stane Dolanc. Suze za Titom i gol Radanovića protiv Bugara su ipak deo YU prošlosti. Pojedini hrvatski generali Brenine davne adventske koncerte su nazvali hrvatskom sramotom, pokušavajući da od „Jugoslovenke“ naprave „četnikušu“. Kadijevićeva i Miloševićeva hunta jesu koristili ime JNA, ali uprkos propalim politikama takozvanog pomirenja, normalizacija odnosa prema jugoslovenskom iskustvu (što ne znači i nostalgiju, kamoli neke nove sulude projekte zajedništva) je preduslov stvaranja atmosfere za prosvećeno antijugoslovenstvo. Toga nema dok se ne prestane sa retroaktivnim iščitavanjem predratne prošlosti i njenim totalnim upodobljavanjem u ratne tabue i (novo)identitetske narative. „Jugoslovenka“ je kužna koliko je kužan i „Jugoton“ u muškom rodu. Isto je i sa Bregovićevom famoznom pesmom u kojoj se paradoksalno pominje i „oluja“. Ona se i desila, ai ne ona na koju je mislio tada Bregović.
Često u specifičnim anketama i fokus grupama pitam ispitanike znaju li u koliko se pesama Prljavog kazališta pominje Lepa Brena? Odgovor je dva puta: Prvi put u pesmi „Moja djevojka je otisla u armiju“ sa albuma Zlatne godine (1985). Pesma kaže: „Moja je draga otišla u armiju/Iznad kreveta stavila je sliku Breninu/Starješine su dobre, o djevojkama brinu/Vojnici se trude nježnim metkom da ih skinu.“ Da, nekad su kratkotrajno i cure služile vojsku, ali je projekat vrlo brzo ugašen. I naravo da je ta cura otišla u JNA, ali ne onu koja je razarala Vukovar. Drugi put se Brena pominje u pesmi Kazališta „Zaustavite Zemlju“ sa istoimenog albuma iz 1988. Pa kaže: „Jedni viču hej, slušaj Brenu/drugi viču hapsi Boru/ma koga da, slušam ja u ova šugava vremena“.
Pesme su konteksti: U Biogradu (kako smo ga zvali sa dodatkom – na moru, jer je zvučao kao Beograd), leta 1989. u nekoj diskoteci pustili „Ružu hrvatsku“ Prljavog kazališta. Nastaje euforija koja je u suštini bila nacionalistička. Na jesen, te godine na odsluženju vojnog roka sam dodatno shvatio koliko Hrvatima znači ta pesma. Za mene je ona („Ruža“ ) kad sam kupio tu kasetu bila prvo prepevana pesma U2 – With Or Without You (The Joshua Tree), a Kazalište je slične stvari radilo i ranije – na primer čuveni „Heroj ulice“ je Point Blank Brusa Springstina. Posle sam obratio pažnju da je „Ruža“ pesma koju je Jasenko Houra posvetio svojoj majci (pa simbolički bila ona i Hrvatska). To je i njen alternativni naziv na albumu kao A3. Čuo sam tada i tumačenja da je to posveta ikoni „Hrvatskog proleća“ Savki Dabčević Kučar, a posle mi je jedan stambolićevac objasniio da se u Srbiji nije tada mogao naći roker koji bi posvetio pesmu Latinki Perović. Tačnije nije imao tu veštu nacionalnu svest kao Houra. Šta li bi tek bilo da je Džiboni (nekada Džibo iz splistkog „Osmog putnika“) postao pevač Bijelog Dugmeta pa da je on umesto Alena otpevao „Pljuni i zapjevaj…“
Dobro, možda bi sve bilo drugačije da je Milošević prihvatio „Plan u deset tačaka“ Borislava Mihajlovića Mihiza – preciznije „Predlog za razmišljanje u deset tačaka“ (NIN, 1991), koji je, između ostalog, predlagao i da Srbija prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske uz poštovanje prava Srba van Srbije. Ovako smo ipak dobili avnojevske granice, ali bez avnojevskih principa i zamrznuti konflikt koji se hrani nepomirljivim narativima. Život u paralelnim dimenzijama pojačava kontraste. Ali, bitno je da se sačuvaju te paralelne dimenzije i da se one prećutno poštuju. To znači i da se Severina ne propituje o Srebrenici i litijumu, jer bi bilo glupo i da srpski pevači koji nastupaju u Hrvatskoj moraju na granici da popunjvaju upitnik sa pitanjima tipa da li je bilo jugokomunističke (četničke) agresije na Hrvatsku, odnosno da li je „Oluja“ oslobodilačka akcija ili zločinački poduhvat…. Ili da to čine ako nastupaju u Federaciji BiH.
No dobro. Evo prošao je još jedan, 19. po redu Strateški forum na Bledu. Srbiju je predstavljao premijer Miloš Vučević, a radni naslov Foruma „Svet paralelnih stvarnosti“ kao da je stvoren bio za srpskog premijera koji je na Bled stigao iz sela Rosići kod Kosjerića sa tradicionalne rođendanske žurke dnevnog lista „Informer“. Bitno je da je Vučević relativno uverljivo izjavio na Bledu da Srbija nema plan B kada je put ka EU u pitanju, da je to nešto što je geostrateška definicija i glavni politički cilj Srbije u poslednjih 20 godina i poručio da Srbija ostaje na evropskom putu. Ako je to glavni politički cilj Srbije u poslednjih 20 godina, a naprednjaci su na vlasti 12 godina, onda to znači da je Vučević naglasio kontinuitet njegove vlasti sa vlastima DOS-a, a ne kontiunuitet sa Miloševićevim režimom. Naravno, teško je pored takvog autoriteta kao što je Vučićev u SNS da Vučević pokaže otvorenije reformske ambicije, ali nije nemoguće da ima taj potencijal i možda je malo i podsvest iz njega progovorila kad je govorio na Bledu o reformama koje je Srbija sprovela, jer u samoj stvarnosti te reforme u pravosuđu, medijskoj i izbornoj sferi, koje je naglasio Vučević, i ne izgledaju tako blistavo. Premijer je podsetio na „bledsku krempitu“ od prošle godine sa Foruma kad se licitiralo sa 2030. kao konačnom godinom ulaska Srbije u EU. I onda pokazao primetnu suzdržanost svestan svih propalih datuma sa kojima se licitiralo.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, istakla je na Bledu da želi jaku Evropu, uključujući Ukrajinu i zemlje Zapadnog Balkana u njoj. Bilo bi više ohrabrujuće da Srbija ostane u paketu samo sa Crnom Gorom.
Termin tim bilding nastao je od engelskog izraza team building što bi u slobodnom prevodu značilo izgradnja tima. Koristi se da označi druženje i različite aktivnosti između kolega koje za svoj glavni cilj imaju da osnaže prijateljske i kolegijalne veze između članova kolektiva. Korporacije su ovo mistifikovale do bizarnosti. Nakon svih ovih godina i Bledski forum i slični skupovi kao da liče samo na to – na tim bilding za regionalne lidere i hedlajnere iz vrha EU, koji se nakon druženja gde tobože učvrste poverenje, a neko dobije i perspektive, uglavnom vraćaju u svoju narativnu stvarnost. Ali bolje i ovo nego ona turneja predsednika jugoslovenskih republika po Titovim vilama kao uvertirta za krvavi raspad zemlje koju ni Bregović nije mogao da izvuče iz te sudbine.
Koliko je samo sličnih skupova bilo: Ko se danas, na primer, seća skupa u Cavtatu 2014. kad su Milo Đukanović, Edi Rama, Vjekoslav Bevanda i Zoran Milanović razgovarali o jadransko-jonskom auto-putu, ali i onom koji bi povezivao Trebinje s Tiranom? Cavtat je bio priprema za predstojeći nastup na Konferenciji o Zapadnom Balkanu koju je u Berlinu sazvala Angela Merkel. I koji ikao pompezan nije doneo ništa novo. Mada budi nostalgiju jer litijum tada niko nije pominjao. Kako je tek bilo EU optimizma kad se činilo da je još samo Ratko Mladić uslov i da posle njegovog izručenja neće biti krupnih žaba za gutanje na EU putu.
Ko se seća sesija Jadransko-jonskih inicijativa (Albanija, BiH, Hrvatska, Grčka, Italija, Crna Gora, Slovenija i Srbija), osnovane na samitu u maju 2000. u Ankoni. Pa Proces Brdo – Brioni (zvuči kao neka pesma Zabranjenog pušenja), koji su pokrenuli 2000. slovenački i hrvatski premijeri Borut Pahor i Jadranka Kosor. Na iskustvima slovenačke deblokade Hrvatske na briselskom putu, oni su probali ponuditi arbitražni model za rešavanje sporova u Regionu. Sve bez uspeha. Region i dalje nije izgradio interni mehanizam pacifikacije sukoba. Svetao izuzetak je prizanje Makedonske crkve od strane sestrinske srpske. Što nema veze ni sa jednim od ovih „tim bildinga“. Niti je to rezultat Berlinskog procesa. Odavno ništa nisam čuo ni o Open Balkanu, a od kada je Šolc povodom litijuma bio u Beogradu slabo se pominje i Srbija kao deo BRIKS-a i „lider slobodnog sveta“.
A, na kraju, zašto i Srbija nije probala da formuliše neku svoju inicijativu ovog tipa koja bi se mogla zvati – Inicijativa „Sa Ovčara i Kablara“. Ili neki proces egzotičnog imena tipa „Vrdnik – Čitluk“ (gde bi nam pomogao tamošnji HDZ i Dragan Čović).
Hajdemo na trenutak u 24. februar 1988. Treći Dnevnik TV Beograd vodi Veljko Samolov: Prva vest je da je Jugoslavija osvojila srebro u grupnim skokovima na zimskoj Olimpijadi u Kalgariju.
Prvi su Finci. A onda Samolov pročita kako današnji dan ulazi u istoriju jer se prvi put sastaju šestorica šefova diplomatija balkanskih zemalja. U beogradskom „Sava centru“. Sastaju se sa očiglednom spremnošću da se izdignu iznad opterećenja koja istorija nosi. Prima ih predsednik Predsedništva SFRJ Lazar Mojsov i naglašava da velike vizije ponekad počinju malim koracima. Ne možemo imati nerealne ciljeve, dodaje Mojsov, ali ne možemo ni uskratiti viziju. Dijalog šestorice briljantno vodi šef jugoslovenske diplomatije Budimir Lončar. Setio sam se ovog skupa ponovo povodom njegove smrti, a o tom skupu sam lično zapitkivao i samog Lončara u noćnoj šetnji Zagrebom nakon promocije knjige Latinke Perović „Dominantna i neželjena elita“.
Tog dalekog februara 1988. Lončar traži zajednički imenitelj bez bojazni da će pogrešiti i nalazi ga u konstataciji da se Balkan promenio i da dijalog postaje njegova suština. Albanski ministar spoljnih poslova Ramiz Maljiju ističe da manjinska pitanja ova zemlja neće koristiti za menjanje granica. Bugarski kolega Petar Mladenov tvrdi da fatalnost i reputacija Balkana kao bureta baruta nisu nesavladivi, dok Grk – Karlos Papuljas insistira na kontinuitetu dijaloga. Turski šef diplomatije Mesud Jilmaz poziva se na Helsinške dokumente povodom zaštite manjina, potencira uzajamno poverenje i kao krajnji cilj vidi stvaranje zone prijateljstva. Rumun – Joan Totu smatra (koliko godina pre CEFTA) da je privredna kooperacija ključ svega. Buda Lončar razigrava sa frazama o „nesvrstavanju“ kao pomoćnom mehanizmu. Veliki paradoks: Jugoslavija ima ogroman međunarodni ugled, a iznutra je trula. Posle izveštaja o „samitu šestorice“ sledeća vest je ta da je organizacija Saveza komunista u JNA („sedma republika“) izvršila procenu pisanja „Mladine“. Reaguje i Predsedništvo saveta rezervnih vojnih starešina sa sednice, pazite gde – u Peći. Zahteva se od Socijalističkog saveza da energičnije utiče na uređivačku politiku.
Samit iz februara 1988. bio je labudova pesma moćne titoističke diplomatije. Taj samit danas ne da nije istorijski, već ga niko i ne pominje (kao što će se sutra slabo pominjati i ovi „tim bildinzi“). To je vreme između „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“, i „Mojoj majci“ (Ruža hrvatska). Ispalo je na kraju da postojanje jedne pesme, maltene isključuje drugu.
Iako je i dalje teško bez YU komponente objasniti, na primer, koncert Prljavog kazališta u Pljevljima 2017.
