I među nacionalno orijentisanim Srbima postoji priličan broj ateista, agnostika, rodnoveraca, nju ejdžovskih alternativaca, nacional-komunista, kojima poklonjenje svetinjama smeta kao i Drugoj Srbiji
Dvonedeljno prisustvo Pojasa Presvete Bogorodice u Beogradu razotkrilo je mnogo štošta.
Na prvom mestu, da Druga Srbija pod pojmom „tolerancije“, kojim se toliko razmeće i kiti, podrazumeva da svi mi budemo tolerantni prema njima, koliko god nas vređalo i ponižavalo ono za šta se zalažu (LGBTIQ+, rodna ravnopravnost, priznavanje Kosova, uhljebljenje migranata, mnoštvo zapadnih agendi), ali nipošto i da oni budu tolerantni prema nama, tj. onome što nam je kao većinskom narodu ove zemlje važno i sveto (pravoslavna vera, istorijsko nasleđe, kulturna baština, državni suverenitet, teritorijalni integritet).
Pored toga, ali ne manje bitno, otkrilo se da i među nacionalno orijentisanim Srbima postoji priličan broj ateista, agnostika, rodnoveraca, nju ejdžovskih alternativaca, nacional-komunista, kojima poklonjenje pravoslavnim svetinjama smeta ništa manje nego Drugoj Srbiji, te su se o redovima pred Hramom izražavali sa gotovo istom zlobom i prezirom, ne razumevajući dublju motivaciju neverovatnog zbivanja, odnosno tajanstvenu projavu Božije sile u njemu.
Čudne podudarnosti među naizgled sukobljenim i nepomirljivim stranama koje su postale očiglednije pod blagoobraznim sjajem velike svetinje, preko koje nas je svih ovih dana ozarivao i tešio prečisti lik Deve Marije, kojoj je despot Stefan Lazarević posvetio Beograd, kada ga je na početku 15. veka proglasio za novi prestoni grad.
Naslov i oprema: Stanje stvari
(Fejsbuk stranica Svetislava Pušonjića)
