„Svetlost Kosova i Metohije“

0
2793
Foto: printskrin /Vidovdan

Studija o Kosovu i Metohiji – Doprinos rešavanju problema na Kosovu i Metohiji-

Prvi deo studije o Kosovu i Metohiji

PRVO POGLAVLJE – UVOD

Za srpski narod, Kosovo i Metohija su kolevka duhovnosti, državnosti i istorijskog pamćenja.

Suštinu vekovnih procesa na Kosovu i Metohiji čine, po srpski narod, nepovoljni istorijski i demografski tokovi i geografski položaj. Da bi razumeli šta nam se dogodilo na Kosovu i Metohiji, moramo kratko da se vratimo kroz istoriju i da sagledamo demografske tokove i činjenice.

Pravo srpskog naroda da živi na svojoj zemlji osporeno je najpre dugotrajnim nasiljem u uslovima turskog ropstva, naročito u 18. i 19. veku, nasiljem koje po svim svojim obeležjima, razmerama i posledicama ima karakter genocida. Na Kosovu i Metohiji je sprovođena politika nasilja nad Srbima, koju danas prepoznajemo kao „genocid“ i „etničko čišćenje“- od dolaska Turaka pa do 1912., i od 1941. do 1945., i konačno od 1999. do danas. Politika „genocida“ i „etničkog čišćenja“ je uvek rasističke prirode. Ne treba zaboraviti ni zločine koje su počinile srpske snage tokom 1999. nad Albancima. Te zločine ne treba ni umanjivati, ali ni višestruko preuveličavati, kao što je to činila zapadna propagandna mašinerija krajem 1998. i tokom cele 1999.godine. Nemoguće je zaboraviti zločine NATO-a, nad Srbima na Kosovu i Metohiji, i nad ostatkom Srbije. Nemoguće je zaboraviti i zločine Albanaca nad Srbima u poslednjih 20 godina – to je zločin koji traje i dan danas.

Odnos Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije prema Kosovu i Metohiji treba pohvaliti. To nije slučaj sa komunističkim vlastima koje su vladale od 1945. do 1989.godine. Komunisti su tokom decenija povukli niz poteza štetnih po Srbiju i Kosovo i Metohiju (zabrana povratka proteranim Srbima i Crnogorcima, proglašenje Autonomne Kosovsko-Metohijske Oblasti, proglašenje Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, promena naziva u Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo, ustavne promene iz 1971. i 1974.). Između 1974. i 1989. godine, Kosovo i Metohija je imalo faktički status federalne jedinice SFRJ. Time su stvorene sve pretpostavke za eskalaciju budućih problema na Kosovu i Metohiji. Osnovano možemo tvrditi da su pre svega hrvatski, slovenački i albanski funkcioneri SFRJ, uz sramnu saradnju srpskih, namerno zadali ključne udarce budućim srpskim naporima.

Isticanjem sadašnjeg demografskog stanja na Kosovu i Metohiji i tvrdnjom da su u pitanju albanske zemlje zato što ih danas velikim brojem naseljava albanska narodnost, ignoriše se činjenica da na toj zemlji živi i srpski narod, i to na svojoj matičnoj istorijskoj zemlji. Nema prekida u odnosu Srbije prema Kosovu i Metohiji kao srpskoj nacionalnoj teritoriji, niti prekida u borbi za oslobođenje kosovskometohijskih Srba i njihov zajednički život sa drugim delovima srpskog naroda. Bez uvažavanja stvarnih istorijskih okolnosti moglo bi se desiti da budu ozakonjene posledice genocida. U ime prava albanske nacionalne manjine na „samoopredeljenje do otcepljenja“ bilo bi legalizovano nasilje nad srpskim narodom i pogaženo njegovo pravo na samoopredeljenje, pravo da živi slobodno i suvereno u svojoj državi Srbiji, na svojoj zemlji.

Ne treba zaboraviti osnovno – Albanci imaju svoju matičnu državu, Albaniju. Matične države Albancima nisu ni Kosovo i Metohija, ni Makedonija (u BJRM su oni na pola puta od preuzimanja te države). Evropska unija i Sjedinjene američke države, u slučaju KiM krše sve principe međunarodnog prava. Kada im odgovara oni podržavaju protivpravno ili nasilno otcepljenje delova suverenih država (Kosovo,Slovenija, Hrvatska), a kada im ne odgovara onda ne priznaju ni mirne težnje za samostalnošću (Katalonija, Flandrija, Škotska). Obmanjujući stav EU i SAD glasi da je „Kosovo, sui generis – poseban i jedinstven slučaj“ u svetu, iako je takvih slučajeva nebrojeno. U slučaju Kosova , nema ničeg posebnog, jedinstvenog ili unikatnog u bilo kom pogledu (osim interesa SAD i EU). Ako bi svim manjinama dali takva prava, nastao bi haos u svetu. Onda bi otcepljenju mogli da pristupe: Mađari u Srbiji, Rumuniji i Slovačkoj, Albanci u Grčkoj, Kurdi u Turskoj, Kopti u Egiptu, pomenuti Katalonci, Flamanci i Škoti, ali i Velšani i Severni Irci, Rusi u Letoniji (27%), Korzikanci, Inuiti u Kanadi, te ostali Južno i Severno američki starosedeoci, i starosedeoci Australije i Novog Zelanda – Aboridžini i Maori. Uostalom, tako su postupili kiparski Turci (isti slučaj kao Kosovo), koje priznaje samo Turska. Tako su postupili i Rusi u Moldaviji i Ukrajini (priznaje ih svega nekoliko država). O afričkim i azijskim državama da i ne govorimo.

Evropska unija (države koje su priznale Kosovo) i SAD, u slučaju Kosova i Metohije, masovno krše svetska istorijska dokumenta na kojima počivaju temelji savremene demokratije, međunarodnog prava i ljudskih prava. Na prvom mestu krše međunarodne odredbe o pravima suverenih država i o pravu na samoopredeljenje. Između ostalog krše „Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka“ („Universal Declaration of Human Rights“ ) Generalne skupštine UN, od 10. decembra 1948., i „Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda“ („Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms“) Saveta Evrope, od 4. novembra 1950. Kršeći sve međunarodne norme, SAD i EU, pokazuju da vladaju na osnovu prava jačeg, na osnovu prava sile i moći, a da uzvišene deklaracije i konvencije imaju ulogu smokvinog lista.

Da Vas podsetimo:  Održаnа еkskurziја Prosvјеtinе Školе srpskog јеzikа

Što se samih SAD tiče, osim što se njihovi interesi poklapaju sa interesima Albanaca, postoji još jedna tačka u kojoj su Amerikanci pronašli bliskost sa Albancima, a to je uvod u „Deklaraciju nezavisnosti“ SAD koji kaže:

„Kada tokom ljudskih događaja postane neophodno za jedan narod da raskine političke sprege koje su ga povezivale sa drugim, i preuzme odvojeno i ravnopravno mesto među moćnima na zemlji, na koje mu zakoni prirode i Prirodnog Boga daju pravo, dužno poštovanje mišljenja čovečanstva od njega zahteva da objavi razloge koji ga nagone na odvajanje.“

Kada poznajemo istorijski, demografski i politički kontekst, uključujući i sadašnje odnose snaga, očekivanja od najavljenog i nametnutog rešenja za Kosovo i Metohiju moraju biti minimalna. To ne znači da treba da se predamo, da budemo malodušni, ili sa druge strane autošovinisti. Isto tako ne treba da se gušimo u mitomaniji ili u utopijskoj ideji o „Svetoj Zemlji“ i „Nebeskoj Srbiji“. Svetom i nebeskom, smisao daju živi ljudi zemlje Srbije, Kosova i Metohije. SAD i EU žele Srbiji da nametnu rešenje koje najviše odgovara interesima SAD, a ti interesi se poklapaju sa interesima Albanaca, koje Amerikanci, kao nekada Turci, vide kao svoje verne saradnike i saveznike. EU slepo prati tu politiku, iako je ona štetna za interese Evrope. Nažalost, ostalo je malo toga što Srbija može da uradi. U odgovarajućem delu teksta dajem šest predloga koje treba izneti u pregovorima. Ali, ne treba gajiti iluzije, EU bi sve to odbila. EU se ponaša kao nekada Turska – u ovom pogledu najbolje je zvati ih Evroosmanlije. Daću dva primera na osnovu kojih se vidi taj bezosećajni antisrpski stav EU i SAD (ne mogu da upotrebim izraz pristrasan stav, zbog toga što je netačan). U avgustu 2003.,Albanci su zverski ubili dvoje dece u Goraždevcu, a četvoro teško ranili. Niko nije odgovarao za taj zločin, a reakcije međunarodne zajednice su bile mlake. EU i SAD su tolerisali ubistvo i ranjavanje srpske dece. U martu 2004. Albanci su izvršili pogrom nad

Srbima, ubili najmanje osmoro Srba, ranili, povredili ili pretukli oko 900, 4.000 ljudi izgnali iz domova, uništili 19 spomenika kulture i još 16 pravoslavnih crkava. Oko 935 srpskih, romskih i aškalijskih kuća je spaljeno i uništeno. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. Sve to su nemo posmatrale snage međunarodne zajednice, pre svega EU i SAD. Oni malobrojni Albanci (četvoro) kojima je suđeno za pogrom, su oslobođeni. Ova dva primera su dokazi šta možemo očekivati od EU i SAD u pregovorima. Pregovori su mačiji kašalj u odnosu na srpska stradanja. I na sva ta stradanja Srba i na sve te zločine Albanaca, EU i SAD su ostali nemi. Oni su te zločine tolerisali, što znači da su ih podržali. Možete zamisliti koliko će tek EU i SAD biti nemilosrdni za zelenim stolom. To su pokazali u Rambujeu, i na tzv. Ahtisari pregovorima.

Ponašanje vlasti SRJ od 2000. do 2004. bilo je dvojako. DSS i Koštunica su činili što su mogli za Kosovo i Metohiju. Ostatak DOS-a i Đinđić su bili ravnodušni prema Kosovu i Metohiji. Od 2004. DSS i Koštunica su uzdigli problem Kosova i Metohije na nivo koji zaslužuje. Kada nije hteo da učestvuje u štetočinskoj politici DS , Tadića, Jeremića i ostalih, Koštunica je vratio mandat. EU i SAD su se pobrinuli da on izgubi izbore i da više nikada ne dođe na vlast. Od 2008. do 2012. godine, DS i G17, pre svega Tadić, Jeremić, Stefanović i Đelić, su po Kosovo i Metohiju vodili tako neodgovornu i štetnu politiku, da su praktično priznanje nezavisnosti Kosova doveli do nivoa od 99 odsto. Oni su Vučiću i SNS-u ostavili račun na naplatu. Takođe, veliki teret su predstavljale i Miloševićeve greške koje je počinio 1998. i 1999.godine. On je prvo, iz patrotskih i državnih razloga, neoprezno ušao u klopku sukoba sa Albancima na Kosovu i Metohiji, sukoba u kome nije mogao da pobedi. Okolnosti su bile drastično nepovoljnije nego 1945. kada su se vlasti FNRJ žestoko obračunale sa albanskim fašistima i balistima. Takođe, svojom kratkovidom i neodgovornom politikom Milošević je ušao u još gori sukob sa NATO. Još tada je objavljeno da je Srbiji bilo jasno predočeno koje će biti posledice odbijanja Rambujea. Iz današnje perpektive se vidi da je bilo bolje, po interese Srbije, da su prihvaćeni zahtevi iz Rambujea, bez obzira na njihovu duboku nepravednost (vojno prisustvo NATO snaga na KiM i autonomija KiM koja se graničila sa nezavisnošću – predviđen je bio referendum o nezavisnosi za tri godine). Dobitak bi bio nešto veći, ali bi gubitak Srbije bio mnogo manji. Prvo, Srbija ne bi doživela NATO zločine 1999. Ne bi poginulo je 2500 civila i 754 pripadnika VJ i MUP-a. Ne bi bilo 6.000 povređenih. Srbi bi bili u mnogo boljem položaju na Kosovu i Metohiji, nego danas, jer se ne bi dogodio egzodus 200.000 Srba. Srbiji ne bi bila naneta ogromna materijalna šteta od 100 milijardi dolara. Naša vojska bi bila mnogo jača nego danas. Ne bi imali epidemiju malignih bolesti. I danas su NATO snage na Kosovu i Metohiji, a SAD imaju i bazu Bondstil. Kosovo je proglasilo nezavisnost koju priznaje 107 članica UN (88 država nije priznalo Kosovo -podaci Kancelarije za KiM). Kosovo bi i u slučaju prihvaćenog Rambujea, proglasilo nezavisnost na referendumu. SAD i EU su želeli i žele, punu nezavisnost Kosova i daće sve od sebe da to ostvare.

Da Vas podsetimo:  Ubijeno 35.042 Srba, a u Hagu presuda od samo 45 godina! Za međunarodnu zajednicu Srbi NISU ŽRTVE

Mene brine ravnodušnost prema srpskom narodu. Svet brine i govori o sudbini Jevreja, o genocidu u Drugom svetskom ratu. To je humano. Svet brine i o sudbini Kurda, Palestinaca. I to je u redu. Svet brine i o genocidu Turaka nad Jermenima, pre više od sto godina. I ta briga je opravdana. Odavno se govori o genocidu nad Severno i Južnoameričkim starosedeocima. To je plemenita briga. Već pola veka i više, svet brine i treba da brine, zbog genocida, pogroma i gladi u Africi. Svet brine i o narodima za koje smo tek juče čuli da postoje – o Rohindžama u Burmi. Ceo svet se strašno nasekirao zbog sudbine Albanaca, pre 20 godina. Sve ove brige su hvalevredne, i treba da budu i naše brige.

Možda mi je promaklo, mada sam u šestoj deceniji života, ali nisam primetio svetsku brigu za sudbinu srpskog naroda? Nisam primetio svetski bol (Weltschmerz) zbog Srba. Nije da nismo stradali. Stradali smo 500 godina pod Turcima. U 18.i 19. veku turski pogromi su poprimili karakter genocida. Stradali smo u Prvom svetskom ratu, na strani slobode – preko milion mrtvih. Stradali smo u Drugom svetskom ratu , na strani slobode i antifašizma – preko pola miliona mrtvih. Stradali smo u Jasenovcu – koji zvanično nije proglašen za genocid. Stradali smo u novoustaškoj Hrvatskoj devedesetih. Stradali smo pod NATO bombama, prekjuče. Niko se u svetu, čast izuzecima, nije mnogo potresao nad našom sudbinom. Mi smo, unazad 20 godina žrtve zapadne propagandne mašinerije, spinovanja, stereotipa, predrasuda, demonizacije. Uz Ruse i muslimane, mi smo idealni negativci u holivudskim i belosvetskim filmovima. Sebe i svet, moramo da upitamo, zbog čega smo kao narod žrtve dvostrukih aršina? Da li naša krv nije crvena? Da li nismo dovoljno lepi, dobri i poželjni? Da li naša deca nisu deca ovog sveta? Da li smo, i šta smo svetu skrivili? Da li smo razapeli Hrista? Ubili Gandija, Martina Lutera Kinga, Kenedije? Izmislili konclogore i gasne komore? Možda svet misli da smo mi bacili atomske bombe na Japan? Možda svet misli da smo pobili milione duša u Koreji, Vijetnamu, Iraku, Avganistanu? Zbog čega naše žrtve i stradanja izazivaju ravnodušnost?

Da zaključim uvod. Što se Kosova i Metohije tiče, glave su nam došli 500 godina ropstva, milionske žrtve u dva rata i rat 1999.godine.U to ćete se uveriti u daljim poglavljima.

DRUGO POGLAVLJE – LIČNI LEGITIMITET

Svako ima pravo da govori o problemima na Kosovu i Metohiji. Nije stvar u pravu, već u kredibilitetu. Poželjno je da se svako ko govori o Kosovu i Metohiji legitimiše. Jer, pre nego što bilo ko počne da soli svima pamet na tu temu, treba da kaže šta je on lično uradio za ljude na Kosovu i Metohiji, ili uopšte za Kosovo. Valja početi od sebe. Tamo negde posle leta 1998., kada su Albanci digli pobunu, DSS je prikupljala pomoć za Srbe. Nekoliko nedelja sam vodio tu akciju. Trebalo je od države dobiti i podatke gde odneti tu pomoć. U to ime više puta sam kontaktirao tadašnjeg pomoćnika ministra, gospodina Basri Planu. On je bio prijatno iznenađen što neko iz opozicije želi da pomogne. Prikupili smo pomoć i predali je u Beogradu – pa je država to podelila. Bilo je to ono leto 1998., kada je Koštunica posetio Srbe na Kosovu, koji su stražarili oko svojih sela, i tada je nastala ona dobra i čuvena fotografija Koštunice sa kalašnjikovim.

Da Vas podsetimo:  Nemačka vlada brani pravo na lakše sticanje državljanstva, nacrt zakona uskoro u Bundestagu

U aprilu 2003. godine, na moju inicijativu, kao predsednika Izvršnog odbora, opština Stari grad je počela redovno finasiranje Pećke patrijaršije i manastira Visoki Dečani, u iznosu od 2,4 miliona dinara godišnje (po 100.000 mesečno svakoj od ove dve srpske svetinje). Ta sredstva opština je uplaćivala do sredine 2008.,punih 5 godina. Posle toga, početkom 2004. pokrenuo sam inicijativu, da opština Stari grad, mesečno (100.000 din.) izdvaja i novčana sredstva i materijalnu pomoć za srpsku enklavu Goraždevac. Narednih godina, do sredine 2008., opština je uplaćivala novac na dogovoreni račun u Srbiji, sa koga su predstavnici Goraždevca podizali novac i kupovali ono što je neophodno za selo. Više puta je opština, prikupljenu materijalnu pomoć slala posebnim autobusima u Goraždevac. U julu 2004. putovao sam u Goraždevac, kada sam predvodio opštinsku delegaciju koja je autobusom prevozila vrednu materijalnu pomoć za goraždevačku školu „Janko Jovićević“. U Goraždevcu smo proveli 3 dana, a posetili smo i Pećku patrijaršiju. Kada smo DSS i ja postali opozicija u toj opštini, 2008., finasijska pomoć je nažalost, voljom vlasti opštine zamrla.

U okviru DSS, 2004.,sam pokrenuo inicijativu, koja je prihvaćena, da i druge opštine i gradovi gde DSS vrši vlast, po modelu Goraždevca, pomažu i finasiraju srpske enklave na Kosovu i Metohiji, južno od Ibra. Napravio sam plan, upario sam desetak gradova i opština sa desetak enklava, i Izvršni i Glavni odbor DSS su to prihvatili. Oko pola godine sam koordinisao celu tu akciju. Nažalost ljudi DSS u vlasti u opštinama i gradovima nisu imali ni volje, ni snage, da pomognu tim enklavama, više od jednom. Zbog čega, pitam se i danas? Verovatno su bili patriote na rečima, ali ne i na delu? U junu 2004., na poziv tada Igumana Visokih Dečana, oca Teodosija, prisustvovao sam njegovom hirotonisanju – rukopoloženju za vikarnog episkopa Lipljanskog. Posle toga, i van redovno ustanovljenog finansiranja, više puta smo kao Opština Stari grad, na moju inicijativu, namenski finasirali Visoke Dečane. Za obnovu manastirske kuhinje i trpezarije, i za izgradnju zida oko samog manstira, dali smo oko 4 miliona dinara.

Svoj doprinos dao sam i 17. marta 2004., u događajima u Beogradu. Tada su naše mlade usijane glave, kao reakciju na pogrom Albanaca nad Srbima, odlučile da je najbolje da ruše i pale svoj grad. Pijani i revoltirani navijači, njih par hiljada, su napali jedinu beogradsku džamiju u Jevremovoj ulici. U to doba ne samo što sam bio predsednik Izvršnog odbora opštine Stari grad, nego sam i stanovao u Jevremovoj. Moja dužnost je bila da odem na lice mesta i da se suprotstavim paljenju spomenika kulture i dela ulice u kojoj stanujem, u opštini čiji sam predsednik „vlade“. Prvo sam otišao do odreda policije, gde su mnogi bili povređeni. Malobrojna i neadekvatno opremljena policija nije mogla da spreči divljanje dve hiljade navijača. Potom sam kroz masu izgrednika otišao do džamije. Srećom, odmah sam naišao na mitropolita Amfilohija, koji je bio u pratnji dvadesetak ljudi. Svi zajedno, pre svega mitropolit, smo očajnički pokušali da sprečimo uništavanje džamije. Vikali smo masi, da ne pali, ne uništava svoj grad, da budu ljudi, da ne dozvole da takve slike odu u svet.

Nije vredelo. Okružilo nas je stotinak protestanata, koji su u svom slepilu i pijanstvu urlali – „ubij hodžu“, misleći da je mitropolit, koji je bio u monaškoj odeći sa kamilavkom, muslimanski hodža. Tek na viku nas dvadeset da je u pitanju mitropolit Amfilohije, oni su se malo primirili. Posle kratkog razgovora i ponovljenog apela da ne uništavaju džamiju, udaljili smo se zajedno sa mitropolitom. Osim dužnosti koju sam pomenuo, smatrao sam da moram da budem tamo i da pokušam da sprečim paljenje džamije, zbog pogrešene slike koja je poslata u svet, posredstvom stranih medija koji su pogrom na Kosovu i Metohiji izjednačili sa događajima u Beogradu i Nišu (tamo je džamija potpuno uništena, za razliku od beogradske). Time su naši s pravom revoltirani mladi sugrađani, zapravo pomogli Albancima na Kosovu i Metohiji. Sutradan sam sazvao Izvršni odbor opštine i odmah smo dodelili pomoć za obnovu džamije, ali i pomoć SPC-u za obnovu hramova na Kosovu i Metohiji.

Kraj prvog dela Studije o Kosovu i Metohiji

Nebojša Bakarec

Vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime