Svi bi da budu Lideri

0
1262
Jedan od skupova dijaspore: ništa do gubljenje vremena (P.Rakočević)

Sudeći po broju u Srbiji osnovanih partija mi, verovatno, spadamo u red evropskih zemalja  sa najviše  tih organizacija. Izgleda da mnogi itekako žele da budu nekakvi lideri, pa kad ne mogu drugačije,  prihvataju se uloge osnivača i predsednika, ma koliko bile nevažne njihove mini-partije, pokreti  ili nekakva „udruženja građana“ isl.

Ta pojava je davno primećena i među našim ljudima u rasejanju. Šta sve nisu neki pojedinci  ili grupice ljudi   osnivali ili  predlagali da se osnuje! Naravno sa njima kao vođama, predsednicima, liderima…

Tako su, već posle „Velike seobe Srba“ u Nemačku od  šezdesetih pa do polovine sedamdesetih godina prošlog veka, osnovani prvi, tada jugoslovenski klubovi. Danas pouzdano znamo  da je prve klubove inicirala ili čak osnivala zloglasna Brozova Udba kako bi državljane Jugoslavije, naravno među njima i veliki broj Srba, željnih okupljanja i druženja u klubovima, uz pomoć doušnika i svojih  saradnika držala na oku i pod stalnom kontrolom.

Članovi Komunističke partije iz matice koji su u okviru „seobe“ radnika došli u Nemačku  su to ostali i dalje i nisu se odricali svoje ideologije ni u demokratsko-kapitalističkom sistemu u koji su pristigli. Pouzdamo znamo iz izjava svedoka tog vremena, da su se npr. u Generalnom konzulatu SFR Jugoslavije u Štutgartu sedamdesetih godina prošlog veka, održavali tada „tajni“ prtijski sastanci uz prisustvo iz otadžbine novopridošlih, proverenih članova Saveza komunista. Ako je tako bilo u Štutgartu,  verovatno u tome nisu zaostajali ni drugi od ukupno tada 8 konzulta i ambasade u Nemačkoj. Koji je  zadatak partijaca među  „gastarbajterima“ osim njihovog aktivnog rada u klubovima bio, može da se nasluti.

Poznati su slučajevi da je dosta državljana Jugoslavije koji su se možda  verbalno izjašnjavali protiv komunističkog poretka i Josipa Broza- Tita, bez da oko sebe organizuju istomišljenike, kod prve posete domovini privođeno na čuvene „informativne razgovore“. Onima koji su bili dovoljno „ocrnjeni“ od doušnika Udbe,  oduzimani su  pasoši pa nisu više mogli da se vrate u Nemačku.  Nije poznato koliko je tih  nesrećnika završilo i u zatvorima.

Služba državne bezbednosti (SDB), bivša Udba, je bila svuda prisutna. Postoji  indicija, da je nekadašnji partizan a kasnije pukovnik Udbe Rade Surla, po nemačkim tvrdnjama rezident SDB  u Frankfurtu i po pisanju nemačkih nedeljnika  (Spiegel br. 18 iz 1982.g.i Die Zeit iz iste godine) navodno  bio zadužen   za praćenje a verovatno i za organizovanje  likvidacije migranata- protivnika Brozovog režima. Legenda za njegov boravak u Frankfurtu je bila građevinska firma čiji je bio vlasnik. On  je bio umešan, po pisanju pomenutih glasila, i u pokušaj likvidacije jednog Šiptara u Frankfurtu, koji je teško ranjen ipak uspeo da preživi. Pošto je nemačka policija otkrila pozadinu pokušaja ubistva, Rade Surla je uspeo da pobegne iz Nemačke.

Prema nedavnoj izjavi jednog pomognutog sugrađanina, Rade Surla mu je dao ili pozajmio značajnu sumu novca. Dozvoljeno je pitanje, od kada je to  Udba nekoga finansijski pomagala, ako  nije imala neku obaveštajnu korist? Pomognuti je bio, a i danas je,  vlasnik jednih dnevnih novina.

Posle raspada „zajednice naroda i narodnosti“ SFR Jugoslavije i nastanka krnje SR Jugoslavije -pa sve do danas, pored već postojećih klubova, više puta je ko zna sve od koga i zašto, predlagano ili provođeno osnivanje npr.  „Banke jugosl. radnika“ u Nemačkoj i šire, osnivani su  kojekakvi „Kongresi“ koji bi nekoga trebali da  „ujedinjene“, zatim  tzv. „Krovnih organizacija Srba“, „Centralnih saveta Srba“ , nekakvih „Zajednica“, „Saveza srpskih udruženja“ i tobožih „Srpskih kulturnih centara“ koji su to bili samo po imenu -pa sve do ne tako davno propale „državne“  Skupštine srpske dijaspore!

Da Vas podsetimo:  Hvala „Đedi“ na pobedi

O svemu se naširoko pričalo i pisalo.  Sa puno pompe su kojekave, često  nakaradne ideje iznošene u javnost, pravljeni su statuti, čula su se razna obećanja, često u poznatom titoističkom stilu  ubeđivanja drugih u važnost baš njihovih projekata uz navode  „moramo, trebamo, hajdemo “  itd. Nedostajali su samo još junački poklici URA!  Neke od pomenutih  „Organizacija“  u Nemačkoj a verovatno je bilo slično i u drugim državama gde žive Srbi, su registrovane ali se ne primećuje nikakav napredak u postojanju i radu a još manje se vide  rezultati njihovog rada.

Naravno, osim Skupštine dijaspore koju je uzalud i bez ikakve perspektive osnovala država Srbija, bile su to uglavnom privatne inicijative  često itekekvih, kako Srbi to nazivaju, „usijanih glava“!  Skupština dijaspore  je morala da propadne, jer je gro rasejanja  nikada nije prihvatio kao neku svoju „krovnu organizaiju“. Iz jedne ankete u Nemačkoj provedenoj 2012.g. (Prof. dr D. Stepanović) na oko 500 ispitanika, najveći broj Srba- ispitanika nije ništa znao o  Skupštini, ni ko je osnovao ni kako se biraju „poslanici“. U prvi saziv Skupštine dijaspore su uglavnom postavljani ljudi na preporuke i zahteve konzulata i ambasada a ne na predlog rasejanja.

Izbor „poslanika“ je bio veliki  kamen spoticanja po pitanju  legalnosti Skupštine dijaspore. Baš zbog slabog interesovanja za  njeno postojanje, naši građani u inostranstvu se nisu odazivali tobožim “izborima” pa nekakvog demokratskog glasanja širih razmera nije ni bilo.

Velika bruka se dogodila u Frankfurtu na jednom skupu tobožih  „predstavnika“ klubova i udruženja od kojih neki nisu mogli da se legiitimišu kao takvi. Trebalo je da bude „izabran“ novi saziv Skupštine. Jedan od prisutnih iz Berlina je vitlao nekakvim papirima prema kojima je on imao ovlašćenje oko 150 (!) srpskih klubova da može u ime tih klubova da glasa, naravno za sebe, kako bi postao  „poslanik“ u pomenutoj skupštini! Na stranu što u to vreme u Nemačkoj nije više postojalo toliko naših klubova. Jedan kasnije „izabrani poslanik“ koji živi u Minhenu , tamo nije prošao izbor ili je od izbora odustao, da bi svojim prisustvom  u Frankfurtu, bio nominiran! (Dnevni list „Vesti“ od 17.3.2010.  vidi članak „Cirkus od izbora za Skupštinu dijaspore“) Sličnih primera je bezbroj.

Da bi se kako tako skup –o kome su svojevremeno izveštavale i tadašnje, kasnije ugašene „Evropske Novosti“ iz Frankfurtu, izdavač je bila beogradska kompanija Večernje novosti, tobože uspešno priveo kraju, ondašnji pomoćnik ministra za dijaporu Vukman Krivokuća je svojevoljno, naravno „demokratski“,  oderdio nekoliko svojih ljudi za delegate u Skupštini dijaspore!

Bar za jednog „poslanika“ pouzdano znamo da je ulaskom  u  Skupštinu dijaspore, mislio verovatno na svoju buduću, možda važniju i dobro plaćenu  poziciju. On je na sav glas  u svim njemu dostupnim novinama, na radiu i u TV emisijama   zahtevao da se i u Republičkom parlamentu predvidi mesto za nekoliko poslanika iz rasejanja!

Da Vas podsetimo:  Svanulo je lijepo jutro – Kukavice su pobjegle, narod je rekao svoje

Iako nisu uspeli da provedu neko demokratsko glasanje šireg razmera za  nevažnu Skupštinu dijaspore, zagovornici projekta „Dajte mandat polsanicima iz rasejanja“, nikada nisu mogli da odgovore na pitanje, kako bi se tek glasalo za poslanike za najvažniji  organ Republike Srbije –za Parlament! Ili su oni i tu očekivali nekog novog Vukmana Krivokuću koji bi ih i na žestoko protivljenje rasejanja, „ugurao“ u Dom skupštine u Beogradu?

Čak i kada bi država Srbija odlučila da rasejanju dodeli nekoliko mandata u Skupštini  i Vlada mimo demokratskih pravila odredila „poslanike“ što ona zbog Evropske unije verovatno  ne bi učinila, postavlja se pitanje, ko bi u Parlamentu pune 4 godine mogao da zastupa interese dijaspore? Neki bogataš koji bi se manuo svog posla u inostranstu zarad poslaničke plate? Ili neki penzioner sa dosta vremena i malom penzijom kome bi poslanička plata dobrodošla- možda i neki besposličar iz istog razloga? Dodatno pitanje je još važnije- šta bi, mimo političkih partija u Skupštini, mogli u korist rasejanja da učine 7 ili 8 ili još manje poslanika? Verovatno, bez podrške neke jake stranke –ništa. Čemu onda svremena na vreme, od nekih ljudi potencirano pitanje o „poslanicima iz rasejanja“  u  srpskom Parlamentu?

I države iz okruženja, kao npr. Hrvatska koja je još 1995.g. imala 12 poslanika iz dijaspore u Saboru do 2000.g. ali je njihov broj kasnije  smanjila   samo  na polovinu, danas ih je možda još manje,  imaju dosta problema i svađa među iseljenicima oko demokratskog izbora poslanika. Od oko 2 miliona ljudi koji navodno žive van granica Hrvatske, 2016. g. u 49 država glaslo je smo oko 21.000 glasača  birajući “svoje”  poslanike za Sabor! I Hrvati su  postavljali pitanje, da li je tih 21.000 glasača dovoljno da demokratski izaberu “poslanike” koji će zastupati njihovu celu dijasporu?

Verovatno bar neki  srpski „aktivisti“, svesni napred pomenutih činjenica, krenuli su  korak dalje. Uz  veliku medijsku podršku jedinih dnevnih novina u Nemačkoj koje izlaze na srpskom jeziku, naveliko se diskutovalo  o planiraju  osnivanja Partije dijaspore! Verovatno u nadi da bi ta partija dovoljno ojačala pa bi mogla da na nekim izborima koji će biti provedeni ko zna kada,  da osvoji mandate   u srpskom Parlamentu!

Pri tome treba uzeti u obzir činjenicu, da Srbe u rasejanju glasanje za Parlament u Beogradu, bar što se tiče današnjih partija na vlasti, očigledno interesuje kao čuveni lanjski sneg! Kao primer  uzimamo relativno mali grad Štutgart u kome, prema Gradskoj upravi, živi oko 10.000 Srba. Njima do srpskog konzulata nije predaleko da bi “velika udaljenost” mogla da bude  izgovor nedolaska na do danas održana glasanja.

Pomenimo da je na prvim izborima na kojima je posle pada Slobodana Miloševića dijaspora mogla da glasa, bilo prijavljeno oko 3000 glasača iz cele pokrajine u kojoj je tada živelo oko 100.000 Srba. Na poslednjem glasanju za Parlament  ta brojka je pala na samo oko 280 ljudi  i žena koji su došli da glasaju! Računa se da je u celom svetu, gde je navodno bar 1,5 do 2 miliona Srba imalo pravo glasa jer su posedovali srpsko državljanstvo, glasalo samo oko 10.000 naših sunarodnika.

Da Vas podsetimo:  Gazivode – jezero puno smeća

Znamo da je u vreme Zorana Đinđića bilo pokušaja osnivanja ogranka Demokrastke stranke u Nemačkoj –ali bez nekog većeg uspeha. Treba reći da je u  Nemačkoj  zabranjeno osnivanje stranih političkih  partija.  Zato  su Demokrate  pod vođstvom dr Dušana Vasiljevića  osnovale umesto političke partije  klub “Demokratija” koji se brzo ugasio. Verovatno će tako biti, ako se ona ikada osnuje, i sa planiranom Partijom dijaspore.

Naravno da se postavlja pitanje kako dalje i na koji način privoliti vlast u Srbiji da se mimo svojih nikada  ispunjenih obećanja i priča, zaista  okrene svojoj dijaspori. Odgovor je veoma teško dati jer je moćnicima u Srbiji, tako izgleda, jedino važno da ljudi iz rasejanja, deviznim doznakama koje danas iznose i do 4 milijarde evra godišnje, indirektno kroz zamenu deviza za malovredne dinare, pune uvek praznu državnu kasu. Nemački ekonomski stručnjaci smatraju da je Srbija od 1965g. do danas od svog rasejanja dobila neverovatnih od 250 do 270 milijarde US dolara!

Nažalost, baš kroz želju Srba u rasejanju da mnogi hoće da  budu nekakavi “lideri”, do danas nije osnovana neka moćna, jedinstvena  organizacija koja bi bila sposobna da se izbori sa koruptnim političkim špekulantima, često i pravim izdajnicima kada su interesi otadžbine u pitanju, znači sa svima koji poslednjih decenija vladaju Srbijom!

Nama, iseljenicima prve i druge  generacije posle 1945.g. ne preostaje ništa drugo nego da se nadamo, da će neka nova, mlađa  ne korumpirana generacija političara u Srbiji, zajedno sa narodom  uspeti da u neko dogledno vreme najuri ove koji su danas na vlasti.

Možda će nova generacija naših mlkadih visokoobrazovanih iseljenika, kojih je sve više jer ne vide nikakvu šansu za opstanak u Srbji, dolazećih godina  uspeti ono što nama starijima nije pošlo za rukom –da se ujedine i da zajedno deluju u jednom pravcu -za dobrobit i dijaspore i matice a ne samo za nekakvo beskorisno “liderstvo”.

Naravno, mlađa generacija treba da se  izbori za veća i bolja prava  ljudi i iz rasejanja i iz matice u svojoj državi Srbiji, za slobodu štampe bez diktata političara i  nezavisno izveštavanje TV stanica, za iskorenjivanje svuda prisutne korupcije, za pravedno sudstvo i za zabranu prodaje srpskih dobara strancima  tajnim ugovorimna, da se obelodane u potpuosti svi tajni ugovori i po mogućnosti raskinu ali, što je ustvari najvažnije, i  za očuvanje Srpskog Kosmeta u okviru države Srbije i da spreče, ili ako  to već bude učinjeno, anuliraju  prodaju ili poklanjanje Kosmeta Šiptarima!

Nadajmo se da je stari politički lisac Nikola Pašić bio u pravu kada je tvrdio da nama Srbima  „nema spasa, ali da propasti nećemo”! Ni naši u otadžbini, ni mi u dijaspori.

Predrag Rakočević

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime